Dobar deo života sam proveo u Ateljeu 212. Čak mogu reći da kad pomislim na pozorište, pomislim na Atelje. Još u mladosti sam odlazio na predstave zahvaljujući kartama koje je otac jednog mog prijatelja dobijao preko sindikata. Zbog tadašnje  mladosti najverovatnije nisam razumeo sve što je iz grla glumaca dopiralo do mene ali sam uprkos tome srećan što sam odrastao baš uz tu prašinu, pokretni krov, miris i najvećim delom magiju velikana. Kasnije su ta odlaženja u Atelje postala nezaobilazna potreba, pa sam neke predstave gledao po nekoliko puta. Šta neke? Skoro sve.

Ko smo mi? Žmu i ja... i svi oni rođeni sedamdesetih ..i ranije... Ovo nije blog o dobrim, starim vremenima... Jer ta vremena kad smo intenzivno "izlazili" nisu ni tako stara, a nisu bila ni tako dobra. Odrasli smo u malom gradu, osamdesetak kilometara od Beograda. Počeli smo da izlazimo početkom onih kriznih, nesretnih devedestih. Naš grad je nekako zaobišao prvi nalet turbo-folka, dizelaša, sponzoruša i sveg jezivog kolorita uobičajenog za predstavu o tom vremenu. Nije da ih nije bilo... ali su bili znatna manjina. A i mesta za izlaske strogo su nas razdvajala...  Bilo je cool (mislim

But if my life is for rent and I don't learn to buy
Well I deserve nothing more than I get
Cos nothing I have is truly mine

Pre neki dan, na jednom od ovdašnjih blogova, pomenuo sam ping-pong. I onda su navrla sećanja u vezi tog predivnog sporta. Stoni tenis iliti ping-pong je u moj život ušao preko sveske. Da, preko sveske, one sa tvrdim koricama. To mi je bio prvi reket. Sto je bio trpezarijski, veliki, onaj na izvlačenje. Umesto mrežice smo koristili kutije od audio kaseta. I bilo je ludo. Nema ko nije testirao ovaj način igre po rođendanima i raznim

Javnost se talasa ovih dana nad Nekim Bilbordom nekog, prica se, Univerziteta kao da se u najmanju ruku po tim bilbordima savetima ocitovao sam Gospod Bog Savaot , a ne dubiozni, te nazalost vrlo izvesni Univerzitet, u svom svom dubioznom imenu i vrlo Zbog Da Jedes Dubioznog nastavnog kadra i jos dubioznijeg, da ne kazem kriminalnog pocasnog doktorskog kora (vidi slucaj libijskog satrapa M. el Gadafija). 

Docepo se mali Bata ocevoga sata (Bilborda), pa mala po bilbordu sta hoce. Bilbord toka svesti. Big deal!

Za to vreme, a za razliku od (kazu) Univerziteta, jedna je moja komsinica,

Ovoga vikenda, u "prestonici Banatskih militara" Tomaševcu, održano je jubilarno Deseto svetsko prvenstvo u banatsklim šorama. Titulom svetskog prvaka oklitili su se Orlovi iz Orlovata, dok su domaće ekipe morale da se zadovolje drugim (Čoke) i četvrtim (Marijevo) mestom - izmedju njih udenule su se Bečkerečke kere.

Banatske šore

(Igra na koju bejzbol liči)

Kad su čuli Ameri za banatske šore

Rešili su odmah bejzbola da stvore

Kad sam noćas pre spavanja stajala na prozoru i udisala divan  vazduh, u to gluvo litnje doba, pun mirisa lipe i krinova, zaključila sam da sam na neki način fascinirana prozorima, još od mladosti. Setila sam se kako me je baba kao malu opominjala, kad smo išle sokakom pored niskih seoskih kuća i njihovih otvorenih prozora, da ne zavirujem, jer je nepristojno, što za mene uopšte nije bilo prihvatljivo, i u tom smislu sam ostala nepopravljiva. Smatram da su prozori oči kuća, i da je ne pogledati u njih nepristojno, u najmanju ruku kao da ne gledaš u oči čoveku s kojim pričaš.

Otvoreni,

Počinjući ovaj tekst četvrti put utvrdio sam da je (bar kad su moje literarne moći u pitanju) nešto patetike neizbežan sastojak.  Olakšavajuće je okolnost da vas neću daviti. 

Savez izviđača Srbije ušao je u godinu jubileja. Ove godine, slavimo 100 godina od formiranja prvih skautskih jedinica u Srbiji, koja je kao jedna od prvih zemalja u svetu i osnivač Svetske organizacije skautskog pokreta.