Ove godine, udarne javne manifestacije onoga što neki nazivaju „Prvom" i „Drugom" Srbijom deli samo nedelju dana razlike. Da li to znači da su se konačno približile jedna drugoj? Fraza o ideološkoj, kulturološkoj, vrednosnoj i kakvoj-sve-ne podeli na dve Srbije je već uveliko izlizana, ali izgleda da je jednako aktuelna. Mada mi se isprva nije tako činilo.

Zaista sam se obradovao kada sam čuo da desničarke organizacije Dveri i Srpska mreža kao odgovor na organizovanje Povorke ponosa pozivaju na uzdržavanje od fizičkog, pa i verbalnog nasilja. Za razliku od destruktivnog i ofanzivnog načina suočavanja sa neistomišljenicima, kako je to bilo 2001. godine, ove organizacije su ponudile drugačiji i odgovoran model nastupa u javnosti - odlučili su da se ne bave pukom negacijom ideja neistomišljenika, već da nastupe sa pozitivnom promocijom sopstvenog svetonazora. Pomislih, eto naznaka rađanja slobodne države: da niko nikom ne psuje mater, ne poziva na linč, na progon, na smrt, na zatiranje semena i plemena... Nego različite društvene grupe sprovode svoje političke agende i organizuju podršku društva za ostvrivanje ideala u koje veruju. Jedni organizuju Porodičnu šetnju, drugi Povorku ponosa, treći štrajkove solidarnosti itd. Čak sam mislio da se pojavim na toj Porodičnoj šetnji, da podržim ovakav pristojan način zastupanja stavova, bez ulaženja u rasprave na relaciji tradicija-progres, porodica-pojedinac, nacionalno-mundijalno, sveto-profano... Izgradnja političke kulture pre svega znači izgradnju odgovarajuće forme političkog i društvenog delovanja, gde se spor svodi na sučeljavanje mišljenja, a ne psovki i kamenica. 

Međutim, onda sam video saopštenje i izjave organizatora u kojima se navodi da nije poželjan dolazak pripadnika LGBT populacije, jer se to smatra provokacijom... Ali šta bi onda značio moj odlazak tamo?

AleXandar Lambros

Od četiri guzice koje je srpska diplomatija strateški odredila za redovno ljubljenje, mi mahom cmačemo samo one WASP (white anglo saxon protestant). Da ih makar cmačemo, već ih pošteno, temeljno, duboko, tongue in rimingujemo. Čak i one indijanske (crnogorske, bivše jugoslovenske republike makedonske) redovitije celivamo. I nije ni čudo što su se Kinezi osetili zapostavljeni i diskretno nas pokovali po ramenu - „A mi? Kad ćete nas? Evo pustili smo vas, nismo hteli da dosađujemo ... Sad je prilika da nas cmoknete u bulju, bitno nam je da znamo da smo još uvek frendovi, prihvatili bismo i poke na fejsbuku al je on kod nas zabranjen".

Vedrana Rudan piše otvoreno pismo papi Benediktu XVI:

Ovaj svet je podeljen oštro na dva dela - na budale i na one koji trpe. Puno je budala ovde, a i lakovernih ljudi koje je lako kupiti i još lakše zavesti. Ti „domaćini" misle da je njima dato da potroše kao svoje sve vreme jednog naroda, kao da iza njih više ništa ne može da se dogodi. A ovaj prostor je škrt kada treba da izrodi čoveka sa misijom, čoveka darovitog koji može da vidi bar jedan vek unapred. Zato se ovde stalno strada. Živi se stihijski, primitivno, i svi neprestano stradamo.

Bata Stojković u filmu Balkanska pravila

Manite me više tih priča o ljudskim pravima. Kakva ljudska prava?

Premijer Srbije, Ivica Dačić.

 Silovanje postoji.

Profesoru Vojinu Dimitrijeviću.

Sve što bih o njegovoj biografiji mogao da napišem bilo bi copy/paste sa izvora na web-u, te samim tim nepotrebno.

Dovoljan je link:

Preminuo Vojin Dimitrijević
Izvor: B92

Profesor međunarodnog prava i direktor Beogradskog centra za ljudska prava Vojin Dimitrijević

ili Kako je dopisnim putem bolesno dete osuđeno na smrt. 

Anastasija Trajković ima devet godina i tumor koji joj je pojeo dobar deo lica, i koji brzo i neumoljivo putuje ka njenom mozgu. Ne bude li zaustavljen, ovo dete će umreti. Jedina Anastasijina prilika da preživi je da pod hitno bude poslana u inostranstvo, na fokusirano zračenje tumora, tretman koji uspeva kod 97% odsto dece koja su mu podvrgnuta. Problem je u tome što to košta, njeni roditelji naravno da nemaju tih para. Još veći problem je što više nema ni vremena da im se pomogne, svako skupljanje novca od samilosnih građana bi bilo uzaludno trošenje Anastasijinih sve manjih šansi da preživi.

Najveći problem u ovoj priči je država, u obliku organa koji se zove RFZO. Naime, Prvostepena komisija RFZO je odbila da pošalje Anastasiju na lečenje u inostranstvo. I to uprkos tome da joj njen pravilnik nalaže drugačije. I uprkos tome da su lekari sa Instituta za majku i dete u Beogradu, potpomognuti znanjem stranog stručnjaka, dali jasno i napismeno mišljenje da Anastazija ne može biti izlečena u Srbiji, jedina prilika da preživi je inostranstvo: “Mišljenja smo da devojčicu treba uputiti u nadležni centar za hordome, tj. savetuje se protonsko zračenje radi redukcije tumora i procesa koji se dalje širi”.

U četvrtak Anastasija izlazi pred Drugostepenu komisiju RFZO. Bude li je i ova komisija odbila, Anastasija, dete staro devet godina će umreti. Ako neko ovo pisanje smatra pritiskom na Drugostepenu komisiju, neka to slobodno smatra i dalje. Očito je da RFZO bez pritiska javnosti svoj posao neće raditi, niti će se mnogo potrisati zbog toga što to neku decu života košta.

           Moja majka je ponajviše zalužna što je ideja normalnosti za mene od najranijeg detinjstva bila u potpunosti obesmišljena. Ona to nije uradila namerno, verujem da nije razmišljala o tome što je govorila, ali je suviša često koristila tu reč - normalno i meni je to bilo dovoljno da shvatim da ona ima toliko široko značenje, da ga uopšte i nema, tj. da je neupotrebljiva. „Da li je normalno da ne namestiš krevet?" (Ni

Iako, kao i mnogi ljudi, želim da pobedi razum i da se opovrgne neargumentovana odluka o seči platana u Bulevaru kralja Aleksandra, u neizvesnosti čekam šta će se dalje događati. Deluje kao da je nastupilio zatišje pred buru. Voleo bih da grešim, ali mnogi strahuju da bi započeti masakar platana mogao da se nastavi, zbog toga što smo, na žalost i na veliku sramotu Beograđana, u prethodnim danima bili svedoci nedemokratskog, bahatog, arogantnog i ciničnog karaktera vladanja gradonačelnika Dragana Đilasa.

Posle brojnih apela intelektualne, stručne i najšire javnosti, seču prvog platana nije zaustivio ni Odbor za zaštitu životne sredine Skupštine Republike Srbije. Najavljeno je da će se sa sečom stabala nastaviti, a ishod sednice tog odbora za sada izgleda ovako:

»Sa velikim zadovoljstvom ćemo u ponedeljak primiti predstavnike skupštinskog Odbora za zaštitu životne sredine i sa ljudima iz Uprave i gradskih preduzeća koja učestvuju u rekonstrukciji Bulevara kralja Aleksandra još jednom ćemo objasniti sve razloge zbog kojih se, a o čemu smo naravno konsultovali stručnjake, moralo ući u rekonstrukciju drvoreda u ovoj ulici - rekao je gradonačelnik Đilas«, kako se navodi u njegovoj izjavi, objavljenoj na zvaničnom internet sajtu grada Beograda (Link: http://www.beograd.rs/cms/view.php?id=1378160).

Ono što je indikativno u ovakvoj izjavi jeste da gradonačelnik Đilas i dalje nigde ne spominje da namerava da učini ono što njegovu odluku o seči platana čini spornom sa aspekta osnova normalnog ponašanja i zbog čega je nastao problem koji, osim što ugrožava interese i unosi nemir među Beograđane, urušava i krhki demokratski poredak u Republici Srbiji.