evo mene opet...nisam dolazio par dana.razlog?teska depresija...
kao i pola stanovnistva u srbiji,dodje to tako sa vremena na vreme...samo se podvuce pod kozu,
i shvatis da ti nije ni do cega,i da nemas volju ni za cim...i tako...da gutam tablete?ne hvala,dovoljno sam nenormalan i bez njih!
da radim nesto konstruktivno?ma daj...kakve koristi od toga?i onako ce pre ili kasnije neko da ti se posere u rad,i da kaze da bi on to uradio mnogo bolje!
da setam?
ma da...to bas pomaze..i svo vreme uz put razmisljam opet o svim mogucim problemima...privatnim,globalnim,virtualnim,telesnim...

da li covek ima pravo da zeli?i gde je granica njegovih zelja?pitam se,po hiljaditi put,kada je pametno reci dosta!ne znam,kao i uvek.niti zelim da znam!zelim samo da se prepustim osecanju.kao kad smo bili deca...bilo je tako malo granica,a i njih smo stalno rusili.sada je drukcije.svaka zelja koju imamo nosi sa sobom hiljade posledica.zasto ovaj inace kratak zivot ne mozemo da pretvorimo u bajku?zasto nikada nije ni bio bajka?jel to do nas samih,ili je to generalno prokletstvo?bijim se da je ovo drugo.jer koliko god se trudio da svima udovoljim,uvek se nadje neko kome nista nije dovoljno.i

kao se borite sa prehladom?jel ste od onih koji popiju lek,i odu na posao,ili ste od onih(mene)sto ne popiju lek,jer ionako nema nade,legnu u krevet,i cekaju da umru?

obicno ljudi u agoniji napisu najbolje pesme i tekstove.a s' obzirom da ja imam uzasno visoku temperaturu od 36,7 i po,i da se raspadam po savovima ,nadam se da ce iz mog pera,tj, tastature izleteti nesto jako biserno!pitam se koliko KILOGRAMA slina moze da stane u coveka?tj,da izadje iz istog?a najgore je ona kretenska faca kada se zakasljete a ne smete jako zato sto vas boli,pa onda izgledate kao blago nasmejani buldog

samo zato sto sam brizan do besvesti i nazad,imam osecaj da ce se ova tema sasvim cesto pojavljivati ovde na mom blogu.
koliko puta ste uhvatili sebe kako,kada prodjete pored decije sobe,svratite na tren cisto da proverite da li vam dete dise dok spava?
ok,pomislicete,to je sasvim normalno...i bilo bi normalno...da je moje dete beba,ali ja to radim jos uvek,bez obzira na to sto moja princeza ima 10 godina!
ovim sto sad znate koliko ona ima godina,shvaticete jos bolje koliko ja unapred razmisljam o eventualnim problemima sa njom!
pa onda samo mozete da zamislite,kako cu se

hvala ti,
za sve reci,
poglede i osmehe,
meni upucene,
za misli zajednicke,
skrivene,samo za nas cuvane.
za svaki tren,
pun srece i strepnje,
neopisivog ludila u grudima,
sto ponovo verujem cudima,
i sto budim se nasmejan,posle tebe.
za reci nedovrsene,
sto daju mi snagu da mastam,
da imam ono sto je nemoguce.
sto sada znam da sanjam i na javi,
ti si me tome naucila,
u brze reke bacila,
i opet osecam,
da je sve moguce,
i kada nije,
nebitno,
zelim te,
i nikada neces saznati koliko,

secate li se onih lepih dana kada smo jos isli u skolu?
pa kad smo vec prvog meseca prve godine dobili ukor pred iskljucenje iz iste?pa kad smo imali po sto i kusur opravdanih?
pa svih onih casova na kojima nismo bili?ja se secam...odlicno...mozda i cesce nego sto bi trebalo.
nekako je sve bilo lakse tada...totalno bezbrizni,bez trunke razuma,terali smo neke svoje price,i bili ubedjeni da nema niceg bitnijeg na ovome svetu.
secam se i toga kada sam prvi put popio batine od jednog cike u plavom,zato sto sam na sebi imao jako vulgarnu majicu,na kojoj je pisalo sex pistols!

evo mene opet!dosadno mi je...da li sam vam pricao o svom poslu?naravno da nisam.nemam kad.ali ajde,napravicu izuzetak,pa cu to uraditi sada.radim kao obezbedjenje u jednoj drzavnoj ustanovi,nije bitno kojoj.mislim,za pricu nije bitno.bitno je da sam to sto jesam.obezbedjenje.neko bi rekao,interesantno...akcija,pucnjava,samaranje neprijatelja i pljuvanje istom u lice.ispijanje kafe sa nik sloterom,a popodne sedenje na praznoj plazi u drustvu cetrdesetak golisavih devojaka.moracu da vas razocaram,uopste nije tako!znam,i ja nisam mogao da poverujem kada sam dosao na posao prvi dan.a sve to o cemu

veoma uzdrman kritikom od strane moga starijeg brata,morao sam jos nesto da napisem!
kako je istom bio strahovito povredjen nacionalni ponos time sto sam umesto EBPO napisao EURO,u jednom od textova,
moram ponovo da se oglasim i da se najponiznije izvinim svima koji su se zbog toga osetili nelagodno!
i onako jedva cekam da krenu da me kasape zbog pravopisa,nepisanja velikog slova na pocetku recenice,i ne stavljanja razmaka iza znaka interpunkcije!
elem,citao sam skoro neciji veoma pismeni blog,i dosao sam do zakljucka da je svejedno,da li si polu pismen(kao ja) ili neverovatno

ako zelis da odlucis o necemu baci novcic,
a ako zelis da se kajes celoga zivota, odluci sam...
eto...to je prokletstvo koje covek slepa sa sobom celog zivota,ne postoji nacin da ono sto uradimo bude dovoljno dobro za bilo koga od nas.pitanje je samo kako cemo da se nosimo sa time.
koliko puta sam bio u situaciji da zalim zbog svojih predjasnjih odluka i postupaka?
koliko puta smo bili u situaciji da sve sto uradimo bude neopisivo pogresno i u pogresnom trenutku.i koliko umemo da zivimo sa tim?kako ko...neko jednostavno doda gas i krene ka novim pogresnim odlukama sa osmehom

na silno insistiranje pojedinaca na ne spominjanje koka u predhodnom textu,morao sam da odradim i ovaj dodatak!
negde na pola puta,tu negde kod zlatibora,nesto mi je upalo u oci!bio sam toliko zaprepascen prizorom,
da sam morao da se zaustavim na obliznjem odmaralistu!ispred sebe sam ugledao neverovatan prizor!
nekoliko prelepih koka je trckaralo po zlatastoj travici,i veselo kokodakalo...taj prizor me je toliko opio,
da sam ih sa odusevljenjem gledao bar 15-ak minuta...do mora vise nisam video nijednu,ali su mi ostale u jako lepom secanju...
sve do danas!a to je bilo