da li imamo pravo da budemo tuzni?
zasto je to stanje od koga svi beze glavom bez obzira?zasto onda nema prijatelja da ti daju neki pametan savet?
a ne samo ono opste poznato:
-ne znam sta da ti kazem...
kako su uvek tu kad treba da ti objasne,da i nisi bas nesto lepo okrecio...i da je taj sto koji si napravio,mogao i lepse da ispadne.
gde je nestala lepa i topla rec?kad ti najvise treba?ili smo svi postali toliko optereceni svojim problemima,da vise nemamo ni trunke snage za druge?
ma smejacu se i na silu ako treba!necu da dam povoda dusmaninu da me vidi kako patim!

ovo sto cu sada da napisem je cista fikcija!i svaka podudarnost sa stvarnim dogadjajima je sasvim slucajna!i ako se neko pronadje u textu,sam je kriv!
prica prva:
dolazi sovek sa detetom kod lekara.puna cekaonica.cirka se'set dusa,mozda malo jace.dete ima temperaturu,kaslje kao ludo.
dolaze do saltera i stoje...i stoje...i stoje...zena sa drugestrane kulira,ignorise,pa baci namrsten pogled,pa onda opet malo kulira,
a oni i dalje stoje.posle 15-ak minuta pokazivanja pacijentu ko je baja,otvara salter,i dalje cuti.
-dete mi ima temperaturu!
-koliko?
-39,5!

I ako dodirnes zvezdu,
tako daleku,
I upletes je  u kosu,
svilenu I meku,
nece se videti od ociju tvojih.
I ako pogledas sunce,sjajno I toplo,
postideces ga samo,
svojom lepotom,
I krisom ce te iza oblaka pratiti,
svaki tvoj korak toplotom zlatiti.
I sta onda ja mogu,
kad takve sile nicice padaju,
I tvome osmehu se potajno nadaju,
sta onda ja da radim,
sta?
reci molim te...

hvala vam,sto ste slusali,
a nise zato dali ni pare,
hvala vam sto ste shvatili,
da veliki uvek pojedu male.

hvala vam,sto uzivam,
u ovom svetu veliki ugled,
hvala vam,sto mogu sam,
da kazem ono sto osecam.

hvala vam,za svaki tren,
sto ste bili samo uz nas,
hvala vam, za cigarete,
koje moram kupiti ja.

hvala vam,za otrove,
iz naseg dobrog automobila,
hvala vam,za pokolenja,
kad svaka druga rodi debila.

hvalla vam,za svaki dan,
kada sedim ocajan,
hvala vam,za svaki tren,
ja sad

secam se,
svakog trena,
svake reci izgovorene,
svake pesme nedorecene,
ali se ne secam zasto nestade,
taj deo mi ne ide,
valjda ne zelim da nemam te,
secam se,
prvog pogleda,
neznog poljupca,
beskrajnih obecanja,
ali se ne secam sto vise nema te,
taj deo mi ne ide,
valjda sam gord previse.
secam se,
ljubavi neizmerne,
praznine u grudima,
neizdrzivog nadanja,
ali se ne secam,
gde su ostale,
nase reci naivne.
ali jednog secam se,
da si rekla da nikada nece da prestane,
a prestalo

koliko cesto pozelite da promenite sve zarad nekog nepostojeceg trenutka u neizvesnoj buducnosti?koliko ljudi uopste pricaju o tome?makar i sami sa sobom?da li je jedini spas gurati sve pod tepih i nadati se boljem,ili to jednostavno potraziti?da li je kukanje na surov zivot odlika svih svesnih ljudi,ili je to njihovo slatko prokletstvo?kazem slatko,zato sto sam ubedjen da ljudi uzivaju u kukanju...ko je jos napisao pesmu kada je bio srecan?ko je jos preplivao more samo da bi video osobu za koju zna da ce ga gurnuti u neopisive dubine tuge,ali opet....
to uporno radimo...cackamo nedokucivo,trazimo

kada ste zadnji put stali i stvarno razmislili o tome koja je danas godina?alo?!?godina 2009?kad sam bio mali,dvehiljadita mi je zvucala tako apstraktno...nedohvatljiva i nedokuciva...a sada,sada shvatam koliko sam pogresio,ne da nije apstraktna,nego je davna proslost,jos manje nedokuciva,verovatno poluzaboravljena.i sta sada?gde su svi ti svemirski brodovi,vremenske masine,slatki snovi?ne secam se da sam ih doziveo.mozda nisam obratio dovoljno paznje na to?ko ce ga znati...mora da nisam bio pazljiv na casu...ali koje su to godine kada covek dobije osecaj da je sve odradjeno kako treba ,i da

ljudi se navikavaju na novu rupu u kaisu,
a ja pokusavam da sve to prodje pored mene.
previse je stvari koje treba shvatiti,
previse je ljudi koji cekaju u redovima,
za ko zna sta po ka zna koji put.

salju me u prazninu ,i ocekuju od mene da je popunim.
kao da sam celoga zivota spreman samo za to,
i kao da cu naci svoje mesto,
pod ovo malo neba sto je ostalo.

ja cutim,cutim i skupljam u sebi sav taj bes i sve te lazne nade,
a tako bih zeleo da sam negde drugde.

jezim se od same pomisli na bespomoc,
a svakoga dana sve

pocinjem da ludim,
dok slusam te,
i sve oko tebe nestaje,
pesme,ptice,drvece,
samo cujem tvoje glasove,
i pijem tvoje osmehe.

i nista drugo ne vidim,
dok pricas ti,
svi drugi su nevazni.

trazim tvoje oci,
na prigusenom svetlu,
sjaje se,
izranjaju iz mraka i lome me,
a ja nemam snage da poreknem,
da zelim te.

sedim i gledam te,
upijam svaku tvoju rec,
i trazim onu pravu sto pokrece,
jer ja ne smem da kazem je,
osudjen sam na cekanje,
a ono tako slatko je,
jer tvoje je.