Nije mi ni na kraj pameti da se bavim istorijskim čeprkanjem po kolonijalizmu a još manje po novom svetskom poretku i njegovom neoekonomskovojnom kolonijalizmu. Pišem o likovnim kolonijama ali ni to nije manje, sa nekoliko časnih izuzetaka, usrano i zagovnano.

Malo istorije nije na odmet.

Polovinom XIX veka u selu Barbizon u šumi Fontenblo počela je sa radom jedna od prvih i najčuvenijih likovnih kolonija pod imenom Barbizonska

Letu čele, letu tice, letu jeroplani i leptirovi letu,

Odasvud se zvrj i buka čuje a dan visok i sunce široko,

U milinu zevam, bale mi po džemper šustklicu pletu,

muda češkam, kad odjednom, jebem ga u oko,

policajac velik k'o vagon, ispred mene ukopa se, stade!

Dokumenta, reče sispruženu ruku,

pljunuh desno i tedo dustanem, s kojeg kurca ti kod mene pade,

u glavu pomislih, posra mi milinu, stade mi na muku!

Sedi! Dreknu, sedi di si, na uvidu daj mi kartu ličnu!

Datum i godinu njegovog rođenja razvejaše vetrovi vremena uz enormnu pomoć ljudi  nesklonih mu. Datum i godina njegove smrti, takođe su nepoznati. Bilo je i ima onih koji tvrde da se nije ni rodio a opet drugi vele da nije ni umro. Hrišćanske crkve, posebice katolička i pravoslavna, tokom svoje duge istorije proglašavahu ga svecem nad svecima a onda se, niko ne zna zašto, dešavalo da padne u zaborav koji je umeo da potraje i dvestotinak godina.

Mnogi ga narodi svojatahu. Jevreji tvrđahu da mu

od kakofonije se ne more pobjeć!

Evo npr juče, odlučim da napravim popriličnu turu, krenem kroz Blok, uspnem se uz nasip, siđem na kej i pravac toplana. Brat bratu nekoliko kilometara. E da, svratio sam do bankomata da podignem uvećanu penziju, ispred pošte se otegla redurina, unutra jedni drugima na glavama. Ispred bankomata pet penzinera, tačnije dva, računajući mene i tri penzionerke. Nisam nikada bio sklon prisluškivanju, uglavnom se isključim i nirvanišem ali juče nešto nisam baš bio svoj, te do ušiju mojih dopreše odlomci ili čak cele rečenice: Svaka

 znači biti opasna prostačina i gad nad gadovima, reči su Česlava Miloša. Uveren sam da je Česlav to izrekao jer mu je prekipelo, došlo mu do grla, pun mu je qurac bio pomenutih! Da nije tako, našao bi ovaj veliki čovek i pisac blaže i benignije izraze ali meni se lično sviđa konsekventnost i preciznost izrečenog. I mora se brate jednom reći, popu pop a bobu bob!

Jer ovi su bre prekrdašili! Zaseravaju sve oko sebe. Od većine (oko 99%) ne moreš do riječi doć, zasiplju te svojim 100% umoserotvorinama, ne moreš dihat od stoposto tačnopreciznihjednihnaovomsvetu, verbalnih povodanja, bujica, proliva i povraćki. Zato je Česlav prezimenom Miloš to stavio na papir! Nije mogao drugačije. Kako s njima ući u komunkaciju, dijalog?

Nina Ivanova, Bugarka i ja smo bili najstariji u slikarskoj klasi na prvoj godini Akademije likovnih umetnosti, vršnjaci. Ne sećam se zbog čega je Nina tako kasno upisala Akademiju ali ja sam prethodno studirao prava ali na uporno nagovaranje svojih drugara koji su se spremali u Šumatovačkoj ili kod Segeja Jovanovića, rešio sam da probam. Imao sam dvadesettri godine, ostali u klasi su imali od osamnaest do dvadeset godina. Pored Nine Bugarke, tu je bila i Avganistanka Nasima Spartak, Sudanac Alam El Mohamad Din, ostali su bili većinom iz Beograda ali smo imali i kolege iz Sarajeva, Banje

Pored neumornog igranja klikera, klikeri su nam bili kamenci ali smo ih od milošte zvali mermerci a bilo je i tz gvozdenaca izlupanih iz kuglagera, pentranja i lomatanja po zaostalim ruševinama, lunjanja po Kalemegdanu i njegovim lagumima, prelaženja Starog mosta, tada jedinog i branja bambusa po baruštinama budućeg Novog Beograda, skupljali smo i sličice fudbalera. Ko je imao sličice Bobeka, Mitića, Beare, Zebeca, Čajkovskog…a još ako je imao i duplikat, bio je poznat i čuven i van granica Francuske, mislim, ulice.

Onaj koji se upušta u neki svirep poduhvat mora zamišljati da ga je već ostvario, mora sebi nametnuti budućnost isto onako neopozivu kao što je i prošlost. H.L. Borhes

Savetovano mu je da uvek skreće levo, bio je uobičajeni postupak za otkrivanje središta nekog lavirinta. Bio je praunuk onog Ts'ui Pena koji se odrekao položaja upravnika Junana da bi napisao roman i da bi sagradio lavirint u kome će se svi ljudi izgubiti. Trinaest godina je vredno radio dok ga ruka jednog stranca nije usmrtila a lavirint niko nije pronašao.

Doktor i njegov prisni prijatelj

Prošle godine sam u novinama pročitao vest a sada pronašao zapisano na papiriću da je vozovođa u Moskovskom (ili je to bio Sankt Petersburški ?) metrou, umro od infarkta dva sata nakon što mu se pod voz bacila devojka od dvadeset četiri godine! Ironijom sudbine, devojka je ostala nepovređena, živa.

Moja trenutna asocijacija (?) je bio razmak između smrti majke,

O Bože!Jutros sam među maminim papirima pronašao njegovo pismo!

Godinama nisam prilazio maminim i tatinim stvarima, nisam imao ni snage ni volje. Njihovu odeću sam davno dao Crvenom Krstu ali lične stvari nisam ni pipnuo. Činilo mi se da bih ih povredio ulazeći u njihovu intimu. Ipak! Posle posete i susreta sa mojim navodnim ujakom, smogao sam hrabrosti da zavirim u ono što je ostalo iza mojih roditelja. Među tatinim stvarima