Nemoj, nemoj molim te...nemoj da me diraš za grudi, ja sam poštena ženska!, utanjivši glasom ciči Aca Pandur na opšte veselje i neobuzdan smeh svih pa i mene samog. Sedimo u Kulturnom Centru (prvo se bife zvao Dva prijatelja  a onda nekim zaludnim partijcima zasmetao naziv, kao Mi i Oni prijatelji!, pa ga promenili u bife Novi Beograd. Posle naše izložbe, Zoran, Buda, Pera i ja, počeli da ga zovu Kulturni Centar i tako ostalo) predveče, septembar mesec, za tri stola na nazovi terasi ipred bifea.

Iz uvoda u Memoare jednog pokojnika (Pariz, 14.april. 1846; prerađeno izdanje 28. jula):

Kako nisam u mogućnosti da predvidim trenutak svoje smrti, a pošto je u mojim godinama svaki dan više čista blagodet, ili pre patnja, osećam se obaveznim da ponudim nekoliko reči objašnjenja.

Četvrtog septembra, imaću sedamdeset osam godina (1846 godine). Krajnje mi je vreme da napustim ovaj svet koji sve brže napušta mene, i učinuću to bez žaljenja.

François-René de Chateaubriand

Pozajmio od Pol Ostera iz knjige Knjiga

Reč/glagol Bazati je turskog porekla i značenje joj je: Tumarati, lutati bez cilja.

Ja ovlaš predložih Landaramo ali ostade Anicino Bazamo. Nemam ništa protiv, najvažnije mi je da smo zajedno, zajedno satima! Bazamo

I'm just poor boy, nobody loves me....Lažem kao pas! Kao pas?! Opće je poznato da psi ne lažu, pogledajte ih u oči i namah ćete se uveriti u to. Dakle, lažem ja kao ja, kao čovek. A zašto lažem? Odnekud mi u moždanu svesnost dolepršale reči i melodija i nikako da ih se rešim! Izgovorim ih na glas ne bih li ih razvejao na sve četiri, svih osam strana sveta ali niš! Pored mene na stepenicama Utopije-Trećeg Beograda sede moja žena, Anica i Nina. Nina me ču pa se grohotom (ženskim) nasmeja od srca.

Zašto? Zašto baš mi, već dugo, pitamo jedno drugo, moja sestra K. i ja? Dobri smo ljudi, nikad nikom nismo zlo pomislili, kamo li učinili! Zašto se baš nama dešavaju ovakve grozote? Nekoliko puta prisutna srednja sestra, daje odgovor: Ispaštamo grehe nekog našeg pretka, ili predaka, šta drugo?

U narodu egzistira izreka: Samo neka ide po redu, misli se na umiranje, na smrt. Svi smo je više puta čuli a uglavnom su je izgovarali stari ljudi, ponajviše žene, babe. Dobro se sećam da je moja baba Ljubica, koja je inače poživela do stote godine, malo, malo, ponavljala: E što me bog ne uzme, no mi uzima unuke i praunuke!

čak i kad lažem a nikad ne lažem.

Stižem po običaju prvi, na mesto dogovorenog sastanka, naći ćemo se u bašti Kolarca u Knez Mihailovoj, kiša pljušti a ja s malkice zluradim osmehom na licu nalazim suvu stolicu ispod jednog od onih ogromnih četvrtastih suncobrana, sedam i zapalim cigaretu. Nije prošao minut, Anica me s leđa grli i ljubi u obraz: Idemo mi ipak unutra, ovo je potop. Uskoro će 50 godina kako sam stalni gost Kolarca, konobar nas, zato što ja pušim, vodi za njihov sto. Anica poručuje Tursku kafu i čašu obične vode,

U prvom i drugom razredu gimnazije Slobodan Škerović u Titogradu, razredna nam je bila Bosanka Tomašević, mir i spokoj duši njenoj. Uz to, predavala nam je Istoriju i Latinski jezik. Bila je kao ono što vele Vuk Žena! Energična, stroga ali pravedna, vazda u pokretu, nije joj mig moga promać.

Istoriju i Latinski jezik nam je predavala tako dobro da je slobodno mogla bit profesor na Kembridžu ili Oksfordu. Obrazovana mimo ljude, mene je bilo dovoljno da je koncentrisano slušam da mogu kad me prozove bez po muke da dobijem peticu. Imala je straijeg sina koji je bio razred ispred

Tekst napisala fantomatsicna 

Dva puta godišnje kad prelazimo iz toplih u hladna godišnja doba i obrnuto, ja evo vodim borbu i akciju za SVRATIŠTE. Sigurna sam daje ono dobro poznato velikom broju redovnih posetilaca Bloga, jer se o njemu redovno i često piše.

Sam naslov već tačno govori šta vam je činiti..

'Oma bi' na početku zamolio Tysona da se ne zaleće zbogradi naslova, u tekstu neće biti ni reči o tz Titovim vilama i vilama njegovih doglavnika, ne, pišem o Vilama iz srpske narodne epske poezije koju je, iako je drugi skupljahu za njega, kao autor sakupljač potpisao Wolf Stefanovič Karadžič.

Prvo sledi tvrda konstatacija: Srpske Vile, bar one koje se pominju u epskoj nam poeziji, bile su naobičnije kurave!

U Godinama koje su pojeli skakavci, Borisav Pekić je na jednom mestu napisao, citiraću po sećanju: Voleo sam da budem u samici, mogao sam na miru da se bavim sobom i svojim mislima, neometan od drugih... Veoma slično se i ja osećam i zaista sam ga, bar mislim, pravilno shvatio. Mnogo puta sam na ovom mestu pisao o osami i njenoj neophodnosti za svaku osobu. Samoizolovanost pa bila ona i nametnuta, može imati mnogo dobrih strana.

Nisam izašao iz kuće evo već deseti dan. Slikam male i velike formate, kada su moji zauzeti nekim svojim stvarima, puštam muziku