Biti sto odsto u pravu,

 znači biti opasna prostačina i gad nad gadovima, reči su Česlava Miloša. Uveren sam da je Česlav to izrekao jer mu je prekipelo, došlo mu do grla, pun mu je qurac bio pomenutih! Da nije tako, našao bi ovaj veliki čovek i pisac blaže i benignije izraze ali meni se lično sviđa konsekventnost i preciznost izrečenog. I mora se brate jednom reći, popu pop a bobu bob!

Jer ovi su bre prekrdašili! Zaseravaju sve oko sebe. Od većine (oko 99%) ne moreš do riječi doć, zasiplju te svojim 100% umoserotvorinama, ne moreš dihat od stoposto tačnopreciznihjednihnaovomsvetu, verbalnih povodanja, bujica, proliva i povraćki. Zato je Česlav prezimenom Miloš to stavio na papir! Nije mogao drugačije. Kako s njima ući u komunkaciju, dijalog? Ni zamisliti!  Usta ne moreš otvorit a kamo li koju izustit.

Sećam se ja jednog takvog, S., sačuvaj me bože i sakloni! Delili smo kancelariju sa  jednom koleginicom. On završio srednju tehničku, koleginica pravnica, ja slikar. Uturio nam ga Generalni direktor, davnašnji prijatelj s njegovim ćaletom. Moje visine ali ogroman, debeo, imao je bar 120 kila. Sedi za stolom a sve vreme mu vilice rade, zubi škrguću i nekakav blentavo ciničan osmeh mu bez prekida na usnama. Koleginica znala da sam studirao pravo pa je često želela da zajedno razmotrimo neku stvar. Ovaj neko vreme, ne duže od pet minuta, sluša, onda bučno ustaje i odguruje stolicu: Svi vi tz pravnici nemate znanja koliko ja imam u malom prstu! Daj mi, otima koleginici Službeni list iz ruku, ja ću to da ti protumačim! Ja se bavio dizajnom, reklamom i propagandom, radio i TV, štampao prigodne plakate, projektovao sajamske štandove i uglavnom bio na terenu ali i dosta vremena provodio za crtaćim stolom. Osetim ga iza sebe, diše mi za ovratnik: Šta ti je to? Projekat štanda za Zagrebački Velesajam, odgovaram mirno. Nikad nije bio u Zagrebu, naravno da ne zna Halu 8a niti prostor od oko 250 m2 ali to ga ne sprečava da: Da se ja pitam, potpuno bih izmenio ove tvoje črčkarije, sranje ti je to...ja sam, da sam hteo, mogao ovako, pucne prstima, da upišem Likovnu Akademiju ili Arhitekturu.

Bio je zadužen za ONO i DSZ. Često je išao u opštinu i komitet po instrukcije i pravio nekakve planove, skice, kucao na mašini ali nas je uvek gledao ispod oka, valjda da proveri kakav utisak ostavlja. Nikada mu se nisam obratio, samo ono, Dobro jutro, kad uđem u kancelariju. Koleginica koja je vodila sektor pravnih i opštih poslova i bila mu šefica, morala je s vremena na vreme da progovori koju s njim. To se po pravilu završavalo nipodaštavanjem njenog znanja i stručnosti. Kad joj je dodijalo, zamolila me da zajedno odemo kod Generalnog i tražimo da nas odvoji od njega. Generalni, koji je bio pametan čovek i dobro je znao, bez obzira na prijateljstvo s njegovim ocem, ko je i kakav je S., zamolio nas je da se strpimo mesec, dva pa će nam naći odgovarajuću kancelariju ili njemu, ne sećam se više.

Ne samo prostačina i gad nad gadovima, i onda i sad mislim da nije bio sasvim čist, falilo mu je nekoliko dasaka u glavi. Jednom mu došli neki referenti iz opštine, seli, imali smo klub garnituru za posetioce, zvao Zoru, poručio piće i seo s njima. Ja preko puta za stolom crtam potpuno isključen, vokmen kasetaš mi u ušima. U jednom trenutku ga vidim podbočenog ispred sebe, melje nešto, izraz lica mu odaje bes, crven k'o rak! Izvadim slušalice iz ušiju i čujem: Ako još jednom budem video da se podrugljivo smeješ dok ja razgovaram s drugovima...fizički ću se obračunati s tobom! Pogledam ga u oči, miran i opušten, Buda bi mi pozavideo i odgovorim mu: Nemoj molim te samo fizički. Skoro da sam poželeo da nasrne na mene, zgazio bih ga kao žohara! Ja! Koji izbegavam mrava da zgazim! Doćeralo cara do duvara! Srećom nije. Srećom po njega. A i po mene, koji mi je moj trebalo da prebijem imbecila?

Biser je bio kad je kod mene došao drugar i onda poznat i slavan režiser. Seli nas dvojica, prethodno se pozdravio s ono dvoje, poručim Lozu i divanimo. Koleginica posle nekog vremena izađe za poslom. Zora nam donela treću turu, pričam o drugarovom novom filmu, o odličnom scenariju i maestralnoj realizaciji, kad! Svojevremeno sam bio upisao režiju na Akademiji ali mi se ubrzo smučilo, sve lopov do lopova! Drugar ga pogleda začuđeno, onda mene upitno. Nastavim gde sam prekinut ali se S. ne zaustavlja: Ja sam napisao scenario za Skupljače perja i dao ga profesoru da pročita. A on, slavni Aleksandar Petrović šta uradi, snimi film po njemu i stekne svetsku slavu, gnjida jedna! Išao sam u Dekanat i Rektorat ali i tamo sve govno do govna. Pljunem na sve njih i odem s Akademije! Drugar me pogleda zabezeknuto! Ne izdržim: Te 1967 godine kad je Petrović snimio Skupljače perja ja sam, okrenem se ka drugaru,  mi smo imali dvadest i jednu godinu. Ti si, obratim se S. imao osam godina manje, koliko je to, trinaest! Mani ti godine, šta si se zakačio za njih, ordinarna krađa je bre u pitanju, zapenuši S.

Ustade moj drugar: Ja moram da idem imam neki...idem i ja s tobom, otpratiću te, kažem. Dok smo silazili niz stepenice, još smo mogli da čujemo S., drao se: U ovoj zemlji se krade od talentovanih, ljudi od znanja nemaju nikakvu šansu, sve bi njih trebalo pred zid...