Edit: Prema poslednjim informacijama, Anastasija je upravo u avionu, na putu ka Beogradu. Između ostalih, i u  pratnji lekara koji je, iz Srbije, došao po nju. 

Devetogodišnju Anastasiju Trajković sutra, u utorak, vraćaju u Srbiju. Tako mi je večeras rekla njena mama, Snežana.

Još uvek nije pouzdano utvrđeno da li u plućima ima metastaze. Voda koja joj se pojavila u plućima se u velikoj meri povukla.

Ali se taj strašni tumor, hordom proširio sa obraza na unutrašnjost lobanje i usta. Anastasija želi, ali ne može da jede, kaže mi njena majka. I sve je umornija.

Državna bolnica u Pragu, na čije onkološko odeljenje je prebačena Anastasija, kada je tokom protonskog zračenja pregledana zbog velike malaksalosti, je odlučila da je vrati u Srbiju.

Kako je Anastasijino stanje prilično loše, trpi bolove zbog drena u plućima, bolove zbog hordoma i još uvek ne diše sasvim samostalno, njena majka mi kaže da će po nju, u utorak, biti poslat avion sa medicinskim aparatima koji će omogućiti da se Anastasija bezbedno preveze, uz pratnju lekara koji će stići iz Srbije, od Praga do Beograda.

Prema majčinim rečima, Anastasija želi da ide kući, u Vranje, makar na jedan dan, iako je jasno da bi jedino u bolnici mogla da dobije tretman koji bi je spasao smrti i možda joj čak omogućio, ako joj se stabilizuje stanje, da se vrati na protonsko zračenje.

Sve ostalo je majčin plač. Strašna tuga neprepričljiva i priča majke koja gleda kako gubi dete.

Nema reči koje bi taj plač i tu tugu mogle da opišu.

Sinoć nas je uspavala kiša. Celu noć nam je dobovala po snovima, uporno, sve kao kad te neko prstom u rame bocka. Ali na svu sreću jutros nas je probudila kiša. Oko podneva se malo umorila i poslala oblake na topli obrok, a onda se pojavila u popodnevnoj smeni i nastavila sa radom. Povremeno se predomišljala, ali je uveče odlučila da da sve od sebe i linula kao da joj se gumica na dihtungu pokvarila. Eno je curi još uvek...zapravo, već danima ne staje, nikako da se mrdne i ode negde gde bi joj se neko baš obradovao. Pola Evrope gaca vodu bar do kolena, dok velika Ištar u laž postavlja starog Herodota koji je tvrdio da je i zimi i leti ova reka isto velika. Svi koji duž nje žive, mogu sada da potvrde da je Dunav tako pun sebe kao što vekovima bio nije.

Kiša je slinila te večeri 26. aprila 1964. godine. Pećina na samom rubu mitologije je ponovo prokišnjavala izazivajući gljivičnu radost kod svih njenih parazitskih, florističnih stanovnika. Usud se to veče izborio za nekoliko slobodnih sati, ne bi li mogao da ode na derbi Zvezda-Partizan. U kamenom domu planera sudbine je, na rubu živaca, tumarala jedna od tri Suđaje. Pokušavajući da sanira posledice poplave u najavi, tražila je po podužem spisku majstora bar jednog spremnog da svojom stručnošću zapuši cureće rupe po pećinskom stambenom objektu.

-      Krepaćete u bedi i jadu, dabogda vas svi mrzeli! – klela je očajna Suđaja videvši na površini sutrašnjeg ručka, koji se krčkao u kazanu neophodnom za magične priče, da nema majstora spremnog da dođe do pećine na kraju sveta.

-      Slutim da se sutra selimo odavde, javlja mi se da ću nekog udaviti u prvoj narednoj kapi koja mi se zabode za vrat. Ko je našao uopšte ovu pećinčugu?! – cvilela je druga Suđaja, pokušavajući da uspostavi internet vezu, ne bi li proverila spisak novorođenih jedinki.

Tu odmah iza ćoška je Veljko. Jeste završio veterinu, ali posla nema, zato Veljko ima piljarnicu malo manju od kutije šibica, i u njoj sve što njegov komšiluk iz okoline Mladenovca uzgaji. Radi od jutra do sutra, i na subotu i nedelju i na praznik. Kod Veljka uvek neko od komšiluka kupuje, a kako za tezgu mesta nema, to ostali moraju sa trotoara da siđu i odbrzaju ulicom, ako ne misle da ih odnese neki od automobila koji

Ima li išta lepše od zimskog, nedeljnog dana kog se seti sneg. Onog čije se jutro probudi u najtišoj tišini mogućoj, onoj koju remeti samo šuškanje neodlučnih pahulja koje se vrte u kadru pogleda, i mraz koji povremeno škrgutne. U kući muk, ljudske i životinjske jedinke duvkaju srećno hibernirajući, ja sedim i uživam u vakumu bezvučnom. Cakli jelka neraskićena, alibi joj je snegom podržan. Krčka se ručak za drage, odavno već pozvane goste.

Pre osam godina pisala sam ovaj blog, tada su igrali u polufinalu, a danas u finalu - Mi i Naši. S tim što i medju Našima ima puno naših, uključujući i trenera. Zato će u našoj bilingvalno-bipatriotskoj kući biti napeto. Dobra vest je da će svakako pobediti - naši. Pitanje je samo pod kojom zastavom.

-       Ko vodi?

-        Mi, sa deset.

-        Ko smo mi?

-        Naši.

-        Naši?

-        Naši.

Da je Srbija devojka, sreću bi joj kvarila dečija kolica. I biciklići, triciklići. Jer – šta ima devojka kolica da ima. Jeste da je bela kuga, kao i da se svi protiv nje deklarativno bore i pozivaju na rađanje beba, ali to ne treba u praksi toliko ozbiljno shvatati. Zato što bebe, sitna i krupna deca, mnogo bolje zvuče u imperativnim rečenicama, nego u stvarnosti. Dok su samo reči ili fotografije, bebe su čiste, buckaste, bistrih očiju, paperjaste kosice, ekstremiteti su im neodoljivo ćuftasti, a uživo...Tada su propast jedna, deru se danju i noću kroz zidove, uznemiravaju komšiluk koji bi inače otkrio lek protiv raka, al od njih ne može. Razbole se, pa cure na sve strane, opet se deru i deranžiraju dalaj lame, što po ulicama, što po čekaonicama, što opet kroz zidove. Da nije njih, komšija bi već lebdeo u nirvani, a ovako ni do filozofskog epa da dobaci. Usput im rastu zubi, zbog njih se opet deru, vrište i ciče gde stignu, kvare sliku i zvuk Utopije. Uši da ni ne pominjemo. Ni škole, obdaništa, imanja i nemanja, uopšte, bebe su propast jedna.

Javljam vam se iz blokade predstojećeg epicentra dešavanja. Sa desne strane mi tutnji muzika iz parka, ispregradjivanog ogradama i betonskim blokadama, da ne pominjem sve prisutne policajce grada Čikaga, uključujući i žandarmeriju u različitim uniformama, ivice i marice, i poslednjih dana neobjašnjivo velikih broj muškaraca koji trče po parku. Do pre nekoliko dana se nijedan od njih nije mogao videti kako galopira naokolo zabrinut za svoje zdravlje, a onda ih se pojavilo toliko da smo mogli spontani maraton da organizujemo.

Ovo je priča za zimsko doba kontinentalnog klimatskog pojasa, neugroženog modom globalnog zagrevanja. Ono što je za nju potrebno je i ne bilo koja zima, nikako ne dolazi u obzir ona sa gljičkavim i cmoktavim snegom, koji se u gradu,prebrzo ugaravi, postane musav i tužan, nego ona koja je upravo u toku. Dakle, nije potrebno puno snega, dovoljno ga je i za prst, ali mora pod koracima da škripi kao kristal šećer pod zubima, da šušti od mraza, da se njegova belina plavkasto presijava. Tada je ova priča zimi taman.