Epizodna uloga koju je u upravo završenom Utisku nedelje odigrao portparol DSS-a Andreja Mladenović jedan je od vrhunskih primera nemoralnosti i političkog konvertitstva uopšte zabeleženih na srpskoj političkoj sceni. Nisam odmah zapisivao – tako da parafraziram, ali suština je svakako tu:

- Hoćete li poodržati Borisa Tadića ?

- Pa ne znam, pa videćemo, nismo još zauzeli stav, ne mogu još ništa da vam kažem...

- U delu javnosti postoji mišljenje da prećutno podržavate Nikolića...

- Ako je u jednom

Dika i ponos ove zemlje, Velimir Ilić, danas je prevazišao čak i samog sebe, ma koliko se to ─ imajući u vidu prethodno iskustvo s navedenim magistrom i ministrom ─ činilo nemogućim. Umesto preuzimanja odgovornosti za lošu organizaciju Mitinga od 21. februara i nereda koji su – usled te i takve “organizacije” – usledili, Ilić je za nerede koji su tog dana izbili u Beogradu optužio je "izdajničke grupe", na čelu s Liberalno demokratskom partijom!

U izjavi koja prevazilazi sve ono što je ovaj nesrećni čovek na mestu ministra za kapitalne investicije do sada izjavio, Ilić je LDP optužio za širenje mržnje, ocenivši kako je “za Srbiju sramota što ta politička opcija postoji”. “Obrazloživši” ovo na sledeći način: “Ustvari, oni nisu ništa svoje uložili u ovu državu, ne znam kakvi su njihovi koreni i poreklo u ovoj Srbiji i zato je ne cene”.

Na pitanje da li ova izjava znači da ljudi koji misle drugačije od aktuelne vlasti u Srbiji više nisu bezbedni Ilić je odgovorio: "ne možemo da branimo ljude koji idu i vode akciju da Kosovo nije naše da ih ne pretuče neko ko je došao sa Kosova".

U najboljem maniru Gorana Matića, Ivana Markovića ili njegove slavne prezimenjakinje, Velimir Ilić pozvao je na linč političkih neistomišljenika u ovoj zemlji.

Poslednjih nedelja intenzivno posmatram lica prolaznika. Ne sećam se tačno ko – ali svakako neko veoma pronicljiv – u vreme najžešćeg beznađa devedesetih rekao je, (citiram po sećanju), da se sva materijalna beda i moralna raspuštenost jednog društva najbolje čita sa lica ljudi na ulicama.  

Pošto sam poslednjih nedelja dosta putovao ─ većina žena i muškaraca koje sam na ulicama (Novog Sada, Niša, Bora, Beograda...) susretao izgledali su mi kao da su nekom čudnom srećom pobegli sa mitinga Srpske radikalne stranke, Nove Srbije, ili, ne daj bože, s glavnog odbora

8. aprila 1994. godine u svom stanu u Trećem bulevaru broj 118 u Novom Beogradu pronađena je mrtva Radislava Dada Vujasinović, novinarka lista Duga. Kao zvaničan uzrok smrti tadašnje vlasti navele su samoubistvo.

Sumnju u zvaničnu verziju uzroka smrti Dadine smrti prva je izrazila njena porodica pošto su na mestu Dadine smrti pronađeni tragovi uzoraka krvi dve različite krvne grupe što je pouzdano utvrdila i sudski veštak Mirjana Štajner. Navedene sumnje potvrđuju i nalazi veštačenja po kojima je Dadino ubijeno telo bilo pomerano... Porodica Vujasinović još 1994. godine Okružnom javnom tužilaštvu dostavila je izveštaj stručnjaka za sudsku medicinu Rastislava Lazarevića i balističara Zorana Jovanovića, prema kojima Dada Vujasinović nije mogla sama sebi da nanese smrtne povrede od kojih je izgubila život.

Fragmenti tekstova u “novonastalim” okolnostima 

● Cena koja se za ignorisanje i negiranje istorijskih grešaka plaća uvek je visoka. S tim što su računi za ponavljanje grešaka svaki put sve teži, dramatičniji i posledično dalekosežniji. Cena koja nam se u vidu skupštinske Rezolucije i najava diplomatskih sukobljavanja vladajuće Srbije (čitaj:Koštunice) sa državama koje bi priznale nezavisnost Kosova upravo ispostavlja jeste cena gubljenja perspektive ovog društva (čitaj: njegove evropske budućnosti).  

● Posledica gubljenja te perspektive jeste i radikalizacija Srbije, odnosno  njeno guranje u naručje Tomislava Nikolića i Srpske radikalne stranke. Bez ideje, bez vizije, bez jasnog političkog plana ili makar liste prioriteta vlast u Srbiji proteklih godina najuspešnija je bila u negiranju realnosti. Sve postoji osim stvarnosti, i sve je bilo preče od iste. Kultura pamćenja za koju je odgovorna društvena elita jedne zemlje ovde ne postoji ─ baš kao što još uvek ne postoji ni sama društvena elita. 

 

 

Da se razumemo, Šešelj nije uzrok - on je simptom i posledica moralno zapuštenog društva u kom su razni "Šešelji" kao takvi uopšte mogući. Ponekad čak i poželjni. Društva iz kog su amputirani solidarnost i stid, u kom se pristojnost tumači kao slabost, zločin isplati a bahatost smatra snalažljivošću i preporukom za institucionalno napredovanje.

Svako društvo koje nije u stanju da se razračuna i obračuna s vlastitim "Šešeljima" na kraju se, logično, i samo pretvori u rijaliti svinjac - u čijem se blatu zadovoljno valjaju njegovi "političari". Sasvim je logično da u tom svinjcu Šešelj najbolje pliva i da se u njemu oseća najprirodnije. Zato, još jednom, tema nije Šešelj - nego društvo koje ga je izrodilo, omogućilo i koje ga i danas toleriše, povlađujujući njegovoj pervertiranoj potrebi da nas iznova skandalizuje. Uostalom, šta bi preostalo od Šešeljevog jeftinog cirkusa da je on danas bio bojkotovan? Ili da ga je pred Hrtkovcima, umesto pedeset novinskih ekipa, recimo dočekalo najmanje pet hiljada iskrenih antifašista i antifašistkinja koji bi stali pred njegovu podnadulu mešinu i jasno mu poručili: Dalje nećeš moći!

Cirkus zvani Srbija koji već danima igra svoju tradicionalnu predstavu vežbanja rasizma - pored toga što odražava ksenofobičnost srpskog društva, istovremeno pokazuje i nemoć države da reši bilo koji problem.

Neosetljivost na patnje drugih odraz je sebičnih i primitivnih društava. Agresija izazvana strahom od drugih i drugačijih, koja u ovom društvu očito nikog ne uznemirava, predstavlja poslednji stepenik ka otvorenom ispoljavanju fašizma. 

Premijeru je smešno. Njegovom prezimenjaku na mestu ministra policije takođe je smešno. Predsednik se ne oseća nadležnim. Vučić verovatno štroji jaganjce - pošto je ovo prvi zabeleženi slučaj da on nema ambiciju da se u nešto lično umeša.

Sram da vas bude!
Ako ni za stid niste sposobni - stid me je i u vaše ime!

Dragi prijatelji, dame i gospodo,

Uvaženi Gospodine Predsedniče Republike,

Slobodne građanke i građani Novog Sada,

Čovek je prestao da se plaši. Tako počinje svaka revolucija, kaže poljski pesnik.

Najpre je u ime svih nas godinama hrabar bio Saša Janković. Sa njim Rodoljub Šabić. Pa Lokalni front. Pa Udruženje potrošača u Nišu. Pa Ne davimo Beograd. Pa Podrži RTV… I tako redom. Svi ovi hrabri ljudi danas podržavaju Sašu Jankovića. Hrabrost je kao i strah, širi se poput virusa ─ zato je Aleksandar Vučić toliko nervozan poslednjih nedelja. Nervozan je i uplašen zato što vidi da ga se više ne plašimo!

Ne verujemo ti ─ i ne plašimo te se Aléksándre Vučiću!

Ništa ti ne verujemo i uopšte te se ne plašimo!

Ne verujemo ti zato što ne želiš da u državi koju bi da vodiš žive slobodni građani – a ne podanici i poslušnici!

Kao što različite životne teškoće ostave tragove na ljudskim ― tako i vreme svoje belege ostavlja na licima gradova. Moja unutrašnja stanja i spoljašnja beda ovog otužno zapuštenog grada u potpunom su saglasju. Dok gledam polurazrušene, raskopane ulice, prepune opušaka i mrlja od žvaka koje mesecima niko ne čisti, ne mogu da ne razmišljam o smrti.Svuda naokolo toliko je smeća da čoveka s imalo ukusa ne može da ne bude

Pitanje održavanja Parade ponosa zakazane za 10. oktobar u Beogradu još jednom pokazuje sliku vrednosne, medijske, bezbednosne i svake druge konfuzije srpskog društva danas. Ipak, za razliku od prošlogodišnjeg pokušaja kada su glavne uloge imale različite kvazipatriotske organizacije, SPC i navijačke horde ― ovaj put u fokusu pažnje našli su se reformisani radikali i evropski Palma.