Kao da je bilo nekad..., ili: da li je pobedila narodna muzika[1] 

U filmu Geto – tajni život grada, autora Ivana Markova (produkcija B92) glavni junak-narator Goran Čavajda – Čavke kroz ličnu, emotivnu istoriju, govori o istoriji najodvratnijih godina između 1991 i 1995.godine:  

Čavke je roker. O sebi govori kao o pripadniku jedne izgubljenje i potrošene generacije. Ima trideset i tri godine i oseća se prestar da nešto novo započne a premlad da se pomiri sa onim što se dešava. Luta gradom (Beogradom), u koji je pre nekoliko godina beskrajno verovao, posećuje mesta gde se još uvek svira prava muzika, lamentira nad potrošenom energijom i vremenom... Glasno se pita kako je moguće da pobede oni koji nisu bili ni pametniji, ni lepši, ni talentovaniji, pa čak (u početku) ni brojniji. 

Pri kraju filma Čavke odlazi na jedan koncert tzv, narodne muzike. U sportskoj hali, na čuvenom “Poselu ”, okupilo se desetak hiljada ljudi. Bez mimike, bez ikakvog gesta, Čavke stoji okružen čudnom mešavinom veoma mladih i sredovečnih ljudi, dok najstrašnija muzika pokreće tela lica i gomile. Dok nije došao među njih Čavke nije bio svestan brojnosti i energije ovog paralelnog sveta. Osećao je kako se grad u koji je verovao topi i nestaje...[2] 

A sada pamet u glavu, i nema više nijednog osnova za pitanja tipa: da li ćemo uspeti da iskoristimo ovu šansu!

Ko će ako ne mi - i kada ako ne sad!?

Na izborima koji nam predstoje nije reč samo o izboru novog predsednika/ce - reč je i o izboru vrednosnog sistema, o izboru veka u kojem želimo da živimo!

IN MEMORIAM: Jaroslav Supek (1952 ─ 2009)

Multimedijalni umetnik i književnik Jaroslav Supek nakon kraće bolesti preminuo je 9. jula u novosadskoj bolnici.

Kao jedan od naših najznačajnijih istraživača na polju novih umetnosti Jaroslav Supek (umetnik, stvaralac, teoretičar) na jugoslovenskoj i srpskoj art sceni bio je prisutan gotovo četiri decenije. Bavio se konceptualnom umetnošću, književnošću, (vizuelnom) poezijom, mail artom, performansom, instalacijama i umetničkim akcijama (hodanja, spavanja,...) i dr. Izlagao na više stotina grupnih i desetak samostalnih izložbi.
Radovi mu se nalaze u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine kao i brojnim privatnim kolekcijama. Objavio je sedam knjiga. Napisao mnogo više.

Poslednji veliki Supekov umetnički projekat bio je Suva planina ─ Zaplanje (Umetnička događanja). Započeo ga je 1995.godine i izvodio praktično sve do svoje smrti. Kao aktivan pobornik dematerijalizacije umetničkog objekta i postobjektnih pojava nove umetničke prakse 70-ih, stavljajući naglasak na ličnim iskustvima, u projektu Suva planina Jaroslav odlazak na planinu praktikuje u funkciji zauzimanja stava: prema društvu, veri, sujeverju, umetničkim i ostalim institucijama moći ─ baš kao i prema vlastitoj umetnosti. 

Sukob između Vrhovnog suda Srbije i Republičke radiodifuzne agencije koji ovih dana eskalira nesmanjenom žestinom nameće čitav niz pitanja koja se, u normalnim zemljama, čak ni hipotetički ne bi smela postavljati. Idemo redom :

 1. Hoće li jagodinski gradonačelnik možda morati da objasni šta uopšte traže deca na vojnoj vežbi antiterorističkih jedinica ?

2. U kojoj to ulozi Dinkić s kamerama obilazi fabrike - i kako ministri u Vladi mogu da mu služe kao ikebana ?

Пошто сам управо стигао из Оџака, места у ком се данас одржава празник демократије - ево само пар цртица карактеристичне атмосфере са лица места:

- читав град и околна места (дрвеће, куће, капије, помоћне просторије, излози, саобраћајни знаци...) излепљени изборним плакатима, углавном са ликом главног изборног фаворита и највероватније и новог градоначелника у народну познатијег по имену: "Вучић за Оџаке"

Jutros sam na TV-u gledao direktan prenos u kom su tenkovske granate rušile jednu kuću. Malu. Prizemnu. Ravničarsku. Sličnu našim. Bačvanskim. Ako sam po pitanju preostale ljudskosti i imao nekih iluzija ― poslednja od njih nestala je onog jutra kad su u naš grad počele da stižu izbeglice. Na traktorskim prikolicama, s nešto nameštaja i robom navrat–nanos potrpanom u crne najlonske kese.

Čitavi životi, prošlosti, uspomene, lične istorije bile su spakovane u polupoderane plastične vreće za koje su se ― pogleda sleđenih  strahom zbog svega što im se dogodilo, ali i pred jednako neizvesnom sutrašnjicom ― ovi starci, žene i deca grčevito držali. 

Povodom izložbe Nova religija u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine

Dugo najavljivana izložba Demijana Hersta, jedne od najkontroverznijih umetničkih zvezda današnjice, otvorena je u MSUV uz podeljene reakcije javnosti — od odobravanja, pa do oštrih protesta kojih nije manjkalo ni tokom samog čina otvaranja izložbe.

Saglasimo li se da je kontinuirana proizvodnja i konzumacija spektakla dominantan ideološki, ekonomski, pa i medijski obrazac po kom funkcioniše svet u kom živimo — Herst u Novom Sadu mogao bi nam zaista zaličiti na onaj monolit iz Kjubrikovog filma koji se, neočekivano i ničim izazvano, spustio među (da ne kažemo baš majmune) umetničke i medijske domoroce — kako je pojavu ovog umetničkog čuda u našoj sredini opisao jedan od viđenijih protestanata okupljenih ispred MSUV. Naravno, ovakvom stavu prirodno se suprotstavlja tvrdnja da je za našu umetničku sredinu iznimno važno da vidi izložbu jednog velikog umetnika današnjice. Apsurdno ili ne — oba ova naizgled suprotstavljena stava su potpuno tačna.

Prvi korak u totalitarizaciji jednog društva načinjen je onda kada ubijete   građanina.    Hana Arent

Društvo ne može napredovati ukoliko su njegove vrednosti u sukobu sa pretpostavkama njegovog razvoja.    Vesna Pešić

Nijedna zastava što se vije, nijedna čaša što se pije naša nije.    Miloš Crnjanski

Sažetak:

Tužna je realnost da današnjom Vojvodinom danas suvereno vlada jedino strah, otuda se o ozbiljnim problemima ovde uopšte ne govori. Diskusije, kritičko promišljanje i pozitivno afirmisanje vojvođanskih specifičnosti i vrednosti istisnuti su iz javne i političke sfere

Postoji anegdota o tome kako je druga Nikitu Sergejeviča Hruščova na jednoj od prvih pres konferencija nakon Staljinove smrti, u času dok je govorio o razmerama Staljinovih zločina, jedan od prisutnih novinara prekinuo pitanjem:

─ A zašto ste o svemu tome ćutali dosad?

Vidno iznerviran pitanjem, Nikita Sergejevič je ustao, lupio pesnicom o sto, i dreknuo:

─ Ko je to pitao, hoću da ga vidim!?[1] 

Nakon ovako postavljenog pitanja u sali je zavladao apsolutni muk. Nikita Sergejević je ponovio pitanje, a onda, pošto odgovora i dalje nije bilo, sasvim smireno izjavio:

─ Eto. Zbog toga.

Sličan model ponašanjaprepoznaje se i po pitanju aktuelne pat pozicije na relaciji između republičke i pokrajinske administracije oko trenutnog mesta (statusa) vojvođanske autonomije. 

Da li su mogući gradovi bez građana? ...Zašto ovde više ne postoji (politička) elita...Šta je sve u Srbiji ubijeno ubistvom Đinđića... Kako se Srbija prepustila Vučiću...O mrcvarenju Vojvodine...  O despotskim principima funkcionisanja političkih stranaka, medijima, belim listićima i nestanku ideje građanske Srbije... O tome kako društvo bez alternative na kraju postaje društvo bez perspektive...