Moj omiljeni gimnazijski udžbenik bila je Logika Gaje Petrovića. Mnogo izvanrednog i potpuno nefunkcionalnog znanja nakupljao sam tokom svog dugog i na momente nepodnošljivog života, čvrsta podloga svemu tome bilo je gradivo obrađeno u toj knjizi.

Ne, ne želim da budem ambasador. To je odgovor onima koji mi, šta god da kažem, dobace: “Aha, to se ti nabacuješ za ambasadora.” Ne nabacujem se. Dokaz? Nemam, sem da je možda malo nelogično da sam propustio da budem ambasador u vreme kada je moj školski drug odlučivao o tim pozicijama, nego sam rešio da postanem sad kada se za to pita čovek o čijem radu mislim sve suprotno od Vesne Pešić. I neretko o tome pišem. Ne samo to. Video sam za osam godina dosta ambasadora na delu. Neki su bili profesionalni, tihi, pronicljivi i kompetentni. Neki su bili velikići, slučajno i greškom poslati u ambasadore, pa su kolutali očima skrivajući se po mračnim ćoškovima ambasade samo da ih predsednik slučajno ne pita o odnosima u vladajućoj koalciji dotične zemlje. Takav jedan, Velikić, posle izbora 2012. prvi se zaleteo u novine da ispriča kako je oduvek znao sve o “katastrofalnom Tadiću i njegovom režimu”. Kukavički, da se čovek ispovraća.

Pokušavam da se setim ko mi je 1971. godine dao karte za Slet. I nikako ne mogu. Čak nema ni logike da sam ih uopšte dobio. Ja ne živim u svetu u kome takve pogodnosti cirkulišu. Tačnije, moja majka ne živi. Ne spadamo u onu grupu ogromne većine od 20 i nešto miliona stanovnika SFRJ koje je sistem korumpirao

Na odsluženje vojnog roka krenuo sam oko 5 ujutro. Do aerodroma smo išli Peglicom mog brata od ujaka. U njemu smo: taj moj dakle rođak, Srđan, devojka koja će mi za par meseci napisati pismo u kome će mi objasniti kako su se dogodile neke stvari zbog kojih su se promenile neke stvari, i ja – siguran da je došao kraj mome kratkom i neslavnom životu i da se iz JNA nikada neću vratiti.

Na putu do Zagreba prolazio sam kroz plavetnilo neba koje mi je delovalo poznato i prihvatljivo. Autobusom sam se odvezao do hotela Esplanada, a onda pešice otišao do muzeja u kome je trajala

Jedan mi je dnevni list tražio intervju "o svemu osim o politici", pa pošto su u nedostatku prostora objavili 1/3 teksta, ceo intervju stavljam ođe, čisto da se ne baci.

Čistačice nisu još ni ispraznile piksle posle skupštine DSS-a na kojoj je Sanda Rašković Ivić postala predsednica stranke, a Vojislav je Koštunica napustio stranku. Šta je nateralo dotadašnjeg neprikosnovenog vođu da tako, za svoj habitus neobično promptno, reaguje?

Саветнику председника Републике Србије, г. Небојши Крстићу

 Поштовани, достављам Вам 

 ПРЕДЛОГ

да се на простору око платана број 198 на углу Булевара краља Александра и Улице Ватрослава Јагића направи џепни парк и да се на тај начин околина платана и тај део улице оплемене једним новим садржајем у складу са вредностима

Ideju za ovaj tekst dao mi je Draža Petrović koji je u utorak u "Danasu" objavio svoj dnevni aforizam: "Ne zna se šta je gore - zarađivati na nesreći ili na nesreći skupljati političke poene."

Nije ovo usamljeno mišljenje to jest nije Draža rekao nešto sasvim novo i neobično, jedino je to malo veštije sročio. A nije ni ova katastrofalna poplava prva elementarna nepogoda tokom koje se političarima zamera da odlaze na ugrožena područja "kako bi se slikali", kako bi "skupljali jeftine političke poene" i da bi "zloupotrebljavali tuđu nesreću

Zoran Đinđić nije bio popularan čovek. Nije bio neko ko pleni prost svet. Nije bio harizmatični vođa. Nije bio šarmer i kozer. Nije bio autoritet onima kojima je autoritet potreban u nedostatku sopstvenog.

Bio je povučeni cinik, introspektivni analitičar, zanesenjak fanatično fokusiran na politiku.

Barem je bio takav kad sam ga ja upoznao.

Potom je uložio veliku energiju ne bi li se promenio. Zato je i prezirao sve one koji ne rade dovoljno da bi promenili sebe. Mislio je da se Srbija može promeniti jedino kad svako od nas učini ono što je uradio on.

Odavno se u Srbiji nije stekao ovakav splet okolnosti: imamo vlast koja po svim merenjima uživa izuzetno visoku podršku građana, i ta vlast se zalaže za politiku koja uživa, bezmalo, konsenzus čitavog društva.

Osnovne tačke te politike su završetak dijaloga s Prištinom uz pronalazak održivog rešenja koje će doneti dugoročni mir i stabilnost i dobijanje datuma za početak pregovora sa EU, čime će se višegodišnji napori prethodnih vlada, a pre svega građana Srbije, valorizovati, a put srbije ka EU i boljem životu učiniti ireverzibilnim.