Već sa devet ili deset godina, jer period pre vezan je samo za pelene i sline, postala sam iskrena izvođačica, kao čuveni izvođači radova, ceremonijalne magije. Bilo je tu svega, aromatičnih sveća kojima sam palila mirišljave papiriće, nehigijenski trend među devojčicama tih godina, indijskih štapića dogorelih ispred malih oltara od štapića sladoleda koje sam revnosno sakupljala ali nikada nisam poslala kako bih dobila stan ili auto. Zatim ozbiljnijih momenata s eteričnim uljima lavande i limunovog drveta ispred malo većih oltara, posvećenih punjenim životinjama, sve do otkrića tamjana. Ako bih htela da odredim početak mojih psihodeličnih iskustava, to je definitivno miris smole za kađenje. U jednom periodu života mi se toliko svidelo da idem u crkvu, verovatno zbog zadovoljavanja olfaktornih pobuda, da su moji inače pobožni roditelji kao i moje starije sestre, bili ozbiljno zabrinuti. Počela sam da volontiram, labavo uzevši, kao neki crkvenjak. Nemam pravu reč za moju tadašnju poziciju u hramu božijem pošto nije predviđeno da devojčice osnovnoškolskog uzrasta služe u crkvi, bilo čemu, ali lokalni paroh je bio meka duša, što bi sam za sebe rekao. Na sve to valja dodati da su mantijaši, naročito oni s fakulteta, bili na lošem glasu po pitanju malih dečaka, dok su za devojčice ipak čekali da odrastu i da im porastu sise, pa da ih skidaju, recimo, njihovim studentima, koliko mi je poznato iz sredstava javnog informisanja. Ne znam koliko vas su posvećeni vernici ali istina bi trebalo da bude i vaša vodilja.   

 

 

Ali Boga nema.

 

 

- Moramo prestati da se srećemo po uskim prolazima na Breginom brdu – rekao sam Nataliji, na koju sam slučajno naleteo u pasažu koji spaja Rožajsku i Puškinovu, između visokih zidova nalik na one u tipičnom kosovskom/albanskom selu, a ne elitnom delu glavnog grada.

- Ovo je jedini uski prolaz na ovom brdu koje nikako ne može biti Bregino, on ima samo dve vile, onu u kojoj obitava i onu u koju ti dolaziš – odgovorila mi je s osmehom.

 

 

kopitari, pitanja i odgovori (zapravo bez odgovora)

            Moja kobila i moj magarac su lipsali da bi me doneli do ovde. Zato sam prestao da jedem sisare. Ruke su mi krvave bez razloga, ali da li bi trebalo da budu?

 

Rat protiv rata se odvija, i jedni i drugi će izgubiti. Gledam ih kako odlaze miljama daleko od mene da tamo nauče kako se umire. Ulice Vašingtona i Kapitol Hil su okupirani. Nebo je poprimilo nijansu pepela. Nestajem kroz vrata u Đavoljoj kuhinji. Demoni se komešaju. Neko mora da izgubi, život ili sve ostalo. Učim kako se umire.

Plaćam dolar i šezdeset tri centa za Koka-kolu i cigarete bez filtera. Izlazim bez pozdrava. Na Osmoj aveniji vlada mir dok ne počne pauza za ručak. Prosjak propoveda sa trotoara. Niko ga ne sluša. Pitam se, da li me je ikada zaveo neki pisac koga sam čitao. Sve je to sranje, nikoga nije briga. Toplo je i tužno. Leto se završava. Sve laži koje sam sebi govorio bile su moje želje. Pristajem da umrem sada ako ću se vratiti potpuno drugačiji.