„Kada nas pogledate, a ne stavite u prvi plan našu seksualnu orijentaciju, mi smo jedna obična srpska porodica, sa istim problemima kao i svi ostali. Jurimo da zaradimo dovoljno para, radimo od jutra do sutra, plaćamo troškove, struju, nerviramo se oko vesti, razmišljamo gde ćemo na letovanje, idemo na slave, družimo se. Dete raste, odlično je u školi, ima drugare, igra igrice, surfuje na internetu, dakle, nemamo ništa specifično, pa da kažete: Aaa, eto vidite šta rade deci!"

Beograđanka Anđela je lezbejka. Ima 40 godina, diplomirana je umetnica i živi u srećnoj vezi sa svojom partnerkom poslednjih devet godina. Imaju sina koji pohađa četvrti razred osnovne škole. Dete je iz prethodnog partnerkinog braka. Obe su zaposlene u velikim kompanijama.

Anđela je sa koleginicom Sonjom (35), biseksualkom, osnovala krajem decembra prvi srpski sajt posvećen „LGBT roditeljstvu'', tačnije istopolnim partnerima koji imaju ili žele da imaju decu.

19. avgust 2010. | 11:55 | Izvor: Gejta

Jagodina - Gradonačelnik Jagodine i predsednik Jedinstvene Srbije Dragan Marković - Palma odlučio je da pripadnike gej populacije vodi na gej paradu u Parizu

Nakon što je učenike koji su završili četvrti i osmi razred osnovne škole poslao besplatno na letovanje u Crnu Goru, srednjoškolce u Grčku, 700 penzionera na izlet u Grčku, preduzetnike i poljoprivrednike u Beč, gradonačelnik Jagodine, Dragan Marković - Palma, odlučio je da gej Jagodince pošalje, o svom trošku, na gej paradu u Parizu.

- Gradonačelnik Pariza Bertrand Delanoe je moj veliki prijatelj, koji je i sam homoseksualac i onda mi je pala na pamet ideja da moje gej Jagodince pošaljem malo kod njega, da vide svet i da se provedu na gej paradi - kaže za „Gejtu" Dragan Marković Palma.

Dragan Marković će jagodinske gejeve pored gej parade u Parizu da vodi u obilazak fabrike Dolče i Gabana u Italiji i na koncert Barbre Strajsend.

Danas sam otišao do Vojvođanske banke u kojoj držim milione koje dobijam kao donacije za uništavanje Srbije, tradicionalne porodice, širenje homoseksualizma i dočekalo me je iznenađenje.

Sve šalterske službenice (jer u toj banci na šalteru rade samo žene, kao u većini slučajeva) i sve su imale žute majice sa dugim rukavima na kojima su bili ispisani slogani o kamatama, novcu i šta ti ja znam preko grudi.

Dok je ona radila svoj posao, ja sam gledao ženi u sise. Imala je velike sise koje ja ne bih primetio da banka u kojoj radi nije odlučila da njoj na sisama zakači slogan. Sise su skakutale dok je ona kuckala po tastaturi. Slogan nisam uspeo da pročitam jer je bio naboran, ali sam zato uspeo da vidim njene sise.

Ne mogu reći da sam oduvek voleo šlagere. Bolje rečeno, tek posle tridesete sam saznao da sam oduvek voleo šlagere.  A zavoleo sam ih slušajući muziku koja je dok sam bio dete dopirala iz naše dnevne sobe kada bih već bio smešten u krevet.  Mnogo kasnije,  bilo mi je suđeno da ispunim obećanje iz stare pesme: srešćemo se ponovo. Prenosim deo tog iskustva.

Uvod

Stare pesme su se pevale do dubokih sedamdesetih, no zlatno doba

Staraj se da protiv svoje volje ništa ne činiš... rekao je mudri Seneka

Margos je jedno od imena na koje se odaziva...
Odaziva se i na Maca, Mardži, Megi, Magi, Maki...
A najviše voli po imenu - Margita.

Lako je sa njom, naizgled. Uporna je i tvrdoglava. Ustvari svojeglava.
Još uvek ne zna tačno šta će biti kad poraste.
Ima višak interesovanja i višak zanimanja.

od Čukaričke padine do centra...

17 godina. Najlepše letovanje u životu. Sve je najlepše u životu kad imaš 17 godina.  Letovanje koje je u moj život na neobičan način upetljalo jednog drugara i nikako da se ispetljamo već 15 godina... može biti, zato što nam je mnogo lepo... Tek, ovo nije ljubavna priča.

Ovo je priča o onome što sam saznala malo i mnogo posle.

Kada mi je otac umro javili su mi telefonom. Osetio sam olakšanje. To me je malo iznenadilo. Krajnja ravnodušnost bila bi primerenija. ipak, osetio sam olakšanje.

Nisam ga poznavao. Moglo bi se reći da smo bili poznanici, upoznali smo se par godina pre nego što je umro. Na moju inicijativu. Ona je bila posledica nečeg što se kolokvijalno zove unutrašnji poriv. Došao sam. Predstavio se. Onda smo se rukovali. Imao je belu kosu i bradu. Gledao sam pokušavajući da zapamtim kako ću izgledati kad ostarim. I on je radoznalo gledao mene.

I to je bilo to.

Posle

Uspešno čuvam decu, tuđu i svoju. Sve radnje radim. Zabavljam ih, uspevam da ih nagovorim na nemoguće - da se okupaju, da spavaju, da jedu, da uče. Čuvam i pse. S njima je još lakše nego s decom. Zašto onda ne bih umeo da pričuvam mačku? Mačka je najmanje zahtevna.

Elem, otišli prijatelji s decom na more, a meni palo u zadatak da pričuvam mače, privremeno, na nekoliko dana dok redovna mačkočuvarka ne stigne. Šta tu može da pođe po zlu? A meni prijateljica kaže pre polaska: Važno je da preživi. Pazi sad nje, dramoserke. Mačke je evolucija dizajnirala da prežive sve i stvašta. Treba im samo ponekad dati hrane I vode, a i bez toga bi opstale.

Inače nismo se loše slagali mače i ja. Ja ga ignorišem a ono mi se muva oko nogu. Jedino je malo komplikovanije kad sednem pred TV. Mačetu je do druženja pa se uzvere na mene i grebucka me kandžicama. Tu ga ja malo šutnem, a ono se odmah vrati da se pentra po meni. Tako trista puta. Sve dok nisam posustao. Legnem i taman zaspim a ono se nekako ušunja u sobu i gricka mi prste na nogama. Šutnem ga. Ali to ga, izgleda, loži pa mi još živahnije nasrće na stopala. Nemam kud. Izbacujem krlju iz sobe i zaključavam vrata. Spavam. Ne sanjam mačke. Ne impresioniraju me baš.

Ovo sto sledi jeste tekst koji sam napisao za magazin Status, svom prijatelju Slavisi Lekicu. U ovom tekstu dao sam celog sebe, napisao dosta intimnih stvari koje mozda nikada i nikome drugom ne bih. Jednog letnjeg popodneva, Slavisa je meni ispricao svoju pricu, onda sam mu ispricao svoju. On je predlozio da sve sto sam mu rekao stavim na papir. U februarskom broju Statusa izasao je taj tekst, koji je posle preuzala i B92/Putovanja. Zelim da ga podelim

But I could have told you, Vincent,
This world was never meant for one as beautiful as you

(Don McLean - Vincent)

Pišem ovih dana jedan tehnički rad o genetici i šizofreniji za neki stručni časopis, pa sam bio u situaciji da ponovo pregledam brojne radove na ovu temu. Od onih s početka XX veka (kad se šizofrenija zvala dementia praecox), do današnjih

For why is all around us here
As if some lesser god had made the world,
But had not force to shape it as he would?
A.L. Tennyson - Idylls of the King: The Passing of Arthur. Line 13.

(Zašto je svuda oko nas tako
Kao da je neki manji Bog pravio svet
Ali nije imao snage da ga napravi kako je želeo?)

Juče je dodeljena Nobelova nagrada za fiziku 2008. godine. Dobili su je Yoichiro Nambu (1921), Makoto Kobayashi (1944)

This is personal.

Moj glas je bio sve što oduvek posedujem. A nikada nisam znao da pevam. Horski sluh je najbolje što sam postigao. Besprekorno znam kada neko falšira, ali ne i da otpevam. Moja sestra peva drugi sopran, ali meni nije dato. Ja pevušim. Ceo svoj život imam aferu sa svojim glasom. Nikada vezu.

Opet, perfektno zviždim. Nikada ne pogrešim ni za ton. Ni za pola. Moja sestra je rekla da je to čudno. To znači da znam, ali da neću. Da čujem i mogu, ali nešto izda. Da se ne prepustim. Pustiti. Čudan glagol. Kako da imam, a da pustim u isto vreme?

  Dole u sahtu bilo je zagusljivo i vlazno. Mirisalo je na krpe i kartone pokupljene iz kontejnera, na pacove i kanalizaciju...ali bilo je za nijansu toplije nego napolju gde je kosava vitlala liscem i udarala ledenim dahom. Na drhtavom plamenu svece jedva se nazirao bledi lik devojcice koja je lezala na krpama u uglu, ulepljene kose, i tiho jecala povremeno.

  - Mozda joj treba lekar? - zabrinuto ce Milos, Mirin brat, mrsav dvanaestogodisnjak. Njegove krupne oci uplaseno su sarale polumrakom, od Mire na lezaju do Vlade koji je cucao u suprotnom uglu malog podzemnog skrovista.

  -

Noćas je umro Mate Parlov. Mate Parlov je bio delić mog nesportskog TV detinjstva. Zajedno sa Znanjem-Imanjem, koje je uvek mirisalo na nedeljnu supu i u kome je gospodin Zaharije Trnavčević žonglirao hibridima i semenjem, dok su se pozadi u horizont ulivale brazde. Tu su bili i Otpisani, odmah posle večernjeg, nedeljnog kupanja. U borbu protiv okupatora svake nedelje uveče upuštala sam se skuvanih vrhova prstiju, kože crvene od temeljitog ribanja