Po svemu sudeći pomeranju kazaljki na satu (bar u Evropi) je odzvonilo. Evropska Komisija će predložiti ukidanje tzv. DST (Daylight Saving Time) sistema tako da se više neće, dva puta godišnje, pomerati kazaljke na satovima. Medjutim, neće se jednostavno samo ukinuti "letnje" računanje vremena, nego su organizovali anketu gde su gradjane pitali šta oni žele ... tj. koje računanje da zadrže.

Lično smatram da je to malo tupavo pitanje, tj. uvodjenjem globalnih vremenskih zona, definisane su širine zona i vremenske razlike zavisno od rastojanja u odnosu na osnovni meridijan. Po tom sistemu "zimsko" računanje je ono pravo. "Letnje" je bila caka za povećanje ekonomskih efekata (koja je pokazala prilično slabe efekte). Na svu tu suludost "birokrata iz Brisela" se naravno nadovezala i naša poslovična borba za "večito leto" tj. arlaukanje kako smo mi u pogrešnoj vremenskoj zoni koju smo uveli zbog "mrske" SFRJ.

Koliko god da neki ljudi više voleli letnje računanje vremena (pa "lobiraju" da mi predjemo u vremensku zonu u kojoj je Grčka) mi zapravo jesmo u pravoj vremenskoj zoni.

Ja jako malo znam o Jugoslaviji mimo:

• Ličnog iskustva od 1958. kad sam se rodio, pa do 1986. kad sam otišao u UK, prvo da bazam i po još nekim stranim srpskim teritorijama osim jednodnevnih Trst bazanja za vreme fakulteta, a drugo da napišem i po neku liniju softverskog koda i na „alternativnim" okruženjima u mašinama, alatima i aplikacijama. Ispostavilo se da je na ovo drugo trebalo malo čekati, pošto je Energoprojekt tih godina baš rokao na ove teme.

• Toga da je u Jugoslaviji stvarno bilo mnogo bolje od ovog siromaštva većine u Srbiji sada, iako sam naučio da je mene olakše zavarati pošto sam u Jugoslaviji 75% vremena živeo u mehuru koji su naduvali roditelji i rodbina da bi mene štitio od štetnog zračenja spolja. Ovih poslednjih 25% vremena je stvarno bilo cool, al ne umem da ih objasnim, što ne znači da ne grešim, silovito, možda je ljudima sad dobro bar onoliko kao što je i nama onomad bilo.

• Pa toga da je Zapad doneo odluku o Jugoslaviji, ne jugoslovensko stanovništvo - mehanizmi hibridnog ratovanja su već uveliko bili dokumentovani i Jugoslavija je bila prvi poligon gde su ti mehanizmi isprobani u praksi, na putu cepkanja sveta u krajevima koji bi, na neke druge načine, bili teži za pljačkanje i kontrolu

Ako ne računamo statističke repove, sex, boks i slične đakonije, gde su neki mišići ponekad prirodno zategnuti, crni pojas deseti dan danas odnose, bar ponekom od nas u kasnijim adolescentnim godinama, oni koji umeju da nas nasmeju do bolno zategnutih trbušnih i oklolnih mišića, opuste u prirodnom osmehu pametne i kreativne osobe, bez obzira na prazne reči koje, možda, tačno znaju gde idu u svojoj nepotrebnosti, dok niko na njih ne obraća pažnju, iznenada veselo urade iracionalnu stvar, uzbuđeno skuvaju nešto dobro, pevaju do prijatnosti uz dobru muziku bez obzira na kanonično odsustvo izvođačkih kapaciteta, igraju uz ritam ako ne uz graciozno njihanje celog tela a ono bar uz oštro cimanje glavom sa prihvatljivo malim faznim kašnjenjem u odnosu na muziku, ... ima svašta, sve u svemu.

Oni što umeju da bleje sa iskrenim osmehom na licu, da se izrazim na književnom prigrevačkom (lažem, ovo sam maznuo od Beograđana).

U invaziji raznih informativnih gremlina što su donele godine blagih tehnoloških zima, svaki intelektualac (ili intelektualka, the singular includes the plural, he shall include she, and vice versa) koji drži do sebe u preletanju preko znanja koja nemamo mi, nego drugi, uz pomoć premalo proverenih obrazaca da nova znanja stavimo gde im je mesto, će prvo pokušati da uradi sve da bi se podigao na viši nivo.

Koji nivo?

Dok sam gledao ovaj spot pomislih, eh i ljudi su mogli da budu takvi da im se palac nije odvojio.

Upada Imre jednog jutra u naše dopisništvo ljut kao ris. I kaže mi: "Ovaj, kako se zove, Kokane, ovaj televizija samo laže. Oni su bre samo budala i džukela. Zbog njih mi Vida jebalo mater i rekla da sam kreten.

Odslušao sam poruku na sekretarici: Čaj kod mene i čitanje poezije, toplo se obuci…

Nakon što sam namirio psa, dohvatio sam jednog Šilera sa police i krenuo u posetu. Jesam se toplo obukao, iako je kalendarski još uvek bilo leto, ali septembar zna da bude varljiv. Došao sam u dogovoreno vreme, ali sam zatekao odškrinuta vrata.

- Uđi, uđi, ne mogu da ustajem, hladno mi je. Baci neku cepku u kamin. Evo, i sve ove novine možeš da dodaš, slaba sam sa drvima.

Čitali smo i pili čaj od zdravca, pričali o nemačkom romantizmu, što nas je odvelo do Šopenhauera, i do toga kako se spremao za san sa napunjenim pištoljima kraj kreveta. Razgovarali smo i o volji i o tome koliko je bitno da čovek sebi udovolji. Na rastanku sam zamoljen da založim i jednu strulelu hoklicu, neku napuklu dasku za sečenje mesa i stari slomljeni čiviluk.

Dobar dan, ja sam Čeda i imam dva meseca.

Sa takvim jednim

Počelo je prvenstvo Evrope u fudbalu. Bez nas. Da li bi bilo maliciozno da dodam: naravno !

- Temu socijalne drame "Izvršitelj" imam na umu i nosim u srcu nekoliko proteklih godina kao jedan od svedoka

Sedeo sam u čekaonici BK televizije, negde s jeseni 2003. Tadić je u susednoj prostoriji razgovarao s Draganom Bujoševićem u njegovoj emisiji "Nije srpski ćutati". Možda ćete se setiti - to je ona u kojoj je prihvatio odgovornost za aferu "Bodrum". Ta je afera predugo i veoma neprijatno opterećivala tadašnji DOS, Demokratsku stranku specijalno...u trenutku kada je Tadić potvrdio da se krađa glasova u Skupštini Srbije desila, i kada je prihvatio političku odgovornost, kao da je pukao čir i organizam DS-a se oslobodio toksina koji su pretili da izazovu gangrenu, a možda i sepsu. Nešto slično desilo se pre par dana kada je Aleksandar Vučić ukazao na direktno odgovorne za aferu "Savamala", na vrh beogradske vlasti, i kada je prihvatio, kako je rekao, i "svoju delimičnu odgovornost", odnosno svoju komandnu odgovornost.

               Tu negde, sasvim blizu velikog, nervoznog, užurbanog grada, lenji se i proteže duž moćne reke jedna varoš, a u njoj...

               Ne, ne, ne!
               Za ovako malo priču kakvu želim da ispričam, ovo je suviše veliki i moćan uvod, mada mi se jedno vreme činilo da je baš onakav kakav treba da bude. No, eto, predomislila sam se.
              Dakle, idemo iz početka:

Kada za nekoga kažemo da je duševan, time podrazumevamo sve najbolje ljudske osobine. Pre svega Empatiju, samilost, brižnost, ljubaznost,  predusretljivost prema svima i svakome, ljubav prema svemu u Prirodi, pre svega čoveku, osmeh, pomoć svakome kome je potrebna… Retki su danas takvi ljudi! Iznenadim se kada vidim ili doživim takvu osobu na delu. Ono što bi trebalo da bude normalno, da se podrazumeva, ispada kao eksces koji nije uobičajen! Živeti u savršenoj dobroti znači ostvariti svoj život u svemu, piše Radakirišnan u svojoj obimnoj Indijskoj Filosofiji analizirajući

Београд 5 - 8 јун 1968.

Тих дана време више није постојало, оно је нестало. Студенти, блокирани на факултетима које су окупирали, живели су у свим временима чекајући да њихови билтени, Студент, говори, да њихова вера и енергија одјекну и изван дебелих зидова факултета.
Млади филмски редитељ Желимир Жилник свакодневно је снимао филм о студентском протесту. Свој "спачек" је префарбао у боје тенка са претећи истуреном цеви уместо топа и објашњавао да су "Шест тачака" сваког дана све боље јер је то филм о сексуалној, културној и пиротехничкој револуцији и о девојци са најлепшим телом у Србији... Касније, под именом "Рани радови", филм је награђен највишом наградом Берлинског фестивала - Златним медведом...

    Postoji jedan tajni vetar u Beogradu za koga skoro niko nezna. Osim retkih ribara i alasa. Niko, nikad nije čuo za njega. Mi obični smrtnici koji šetamo ulicama ovog grada nismo ga ni osetili ni doživeli.
   Nekad se spusti od Zemuna , pored Kalemegdana pa nizvodno prema Pančevačkom mostu.Nekad duva uzvodno, od Šveba i Bele stena prema Beogradu. Znaju ga dobro oni koji žive pored Dunava i od Dunava i kad on duva nikako ne sedaju u svoje čamce.