Rep, rad i disciplina

Ako ne računamo statističke repove, sex, boks i slične đakonije, gde su neki mišići ponekad prirodno zategnuti, crni pojas deseti dan danas odnose, bar ponekom od nas u kasnijim adolescentnim godinama, oni koji umeju da nas nasmeju do bolno zategnutih trbušnih i oklolnih mišića, opuste u prirodnom osmehu pametne i kreativne osobe, bez obzira na prazne reči koje, možda, tačno znaju gde idu u svojoj nepotrebnosti, dok niko na njih ne obraća pažnju, iznenada veselo urade iracionalnu stvar, uzbuđeno skuvaju nešto dobro, pevaju do prijatnosti uz dobru muziku bez obzira na kanonično odsustvo izvođačkih kapaciteta, igraju uz ritam ako ne uz graciozno njihanje celog tela a ono bar uz oštro cimanje glavom sa prihvatljivo malim faznim kašnjenjem u odnosu na muziku, ... ima svašta, sve u svemu.

Oni što umeju da bleje sa iskrenim osmehom na licu, da se izrazim na književnom prigrevačkom (lažem, ovo sam maznuo od Beograđana).

U invaziji raznih informativnih gremlina što su donele godine blagih tehnoloških zima, svaki intelektualac (ili intelektualka, the singular includes the plural, he shall include she, and vice versa) koji drži do sebe u preletanju preko znanja koja nemamo mi, nego drugi, uz pomoć premalo proverenih obrazaca da nova znanja stavimo gde im je mesto, će prvo pokušati da uradi sve da bi se podigao na viši nivo.

Koji nivo?

U ITju je jedan naš bivši zaposleni, Rus Juri, jednom rekao dok je jurio neki problem: „Kad ništa drugo ne uspe pročitaj dokumentaciju".

Šta kaže non-IT dokumentacija ovih dana:

     - Podseća nas kako bebe nisu baš nešto prepametne kada su im ego i „ja" u pitanju i kako se grohotom smeju i plaču (ne grohotom kad je plač u pitanju) u grupi, nije bitno koja beba prva počne pošto ostale ne kapiraju da se dobro ili loše ne dešava njima nego drugima. I sad, ovde je članak što sam čitao mogao i da se završi, al navalio intelektualac da objašnjava kako to, ta zbunjoza, ne utihne sasvim u nama „odraslima" preko primera vrlo empatičnih ljudi koji rade u sredinama gde su emocije uzburkane, recimo na primerima medicinskih sestara ili braće. Dali su i primer Facebook eksperimenta od pre nekoliko godina gde su nas kolektivno emotivno pomerali malim pomeranjima u „živahnosti" FB okvira, rama. Pa onda objašnjava, članak, tj njegov autor, kako na kraju mi svi imamo prostor da se pomerimo da bismo se zaštitili, priča o malim psihopatama u nama koje ne uzimamo u usta bez potrebe, ili malim srećnim ljudima u nama koji nestrpljivo čekaju da nađu društvo, razlici između iskrenog saživljavanja (koje je burno) i iskrenog sažaljevanja, koje nije ni približno toliko burno bez obzira na iskrenost, ... Poenta autora je da smo mi psihički vrlo plastični i druželjubivi, čekamo, pa ako neko, nešto ili mi sami napravimo nešto novo od sebe ... cool. Ili nije cool, zavisi šta smo napravili.

    - Onda u drugom časopisu potežu Herdera, iako on lovi po večnim lovištima već stotine godina, koji je insistirao ne na tome da duštvo u kom rastemo utiče na mali ili značajan deo našeg identiteta, nego utiče na ogroman deo, tj manji deo nam je, malecki, da projektujem „misao" na domaći teren, drugosrbijanski, drugonadsrbijanski, drugonacionalni ili drugonadnacionalni. On kaže (nešto mu imputiraju, naravno, pošto neke pojave nisu postojale u njegovo vreme, iako je maštovito kretanje levo-desno u vremenu u redu) kako cool, mogu zapadnjaci da vole kinesku umetnost, svi volimo neku istu muziku, delimo dosta estetike, etike i religioznosti, ali srž, ona srž bez koje više ne postojimo kao face sa identitetom i dušom, koja, tako, ni ne može da se izbaci iz nas, ta srž je značajno kolektivna - ubacio je sad tu autor i naciju, ali nema potrebe, Herder je mislio na jezik pa kako kad i dokle smo uspeli da dobauljamo u raznim uzrastima, noša, kuća-porodica, škola, selo, ... Sve kolektiv, u stvari, mali prvo, pa sve veći, i taj kolektiv su nam kosti, noseća neka statika.

Pa što se onda mi toliko nad-kolektivno šepurimo s vremena na vreme?! Evolucioni biolog kom nije do nebitnih bi možda samo odmahnuo rukom u prolazu i rekao kako je šepurenje uvek u ime frenetičnih pokušaja da nešto odvedemo u krevet, bez da primeti da previše homo-fiziološki-seksualnih prečesto nasrće najsvijetlijim oružjem na previše članova iste te polazne grupe koji su uglavnom hetero-psihološki-seksualni.

Možda samo ubivamo konkurenciju na taj način, a možda su nas Internet i široka pozornica pomalo zbrkali.

Mislim da je za oprostiti svima nama što na pitalicu da li bi više voleli da budemo lepi ili glupi posegnemo za ovim drugim, pošto je lepota prolazna, pa se pod kišobranom tog oproštaja sećam sledećeg:

O drugu pričam - literalno i lingvistički challenged pomalo on je onomad kupio Ekovog Baudolinoa (srpski?!) na engleskom. Nije išao na drug-član foru nego je kupio kjnigu, pošto kjnige i lepo izgledaju na policama. Igrom slučaja mu je kasnije jedna VIPovka (valjda) poklonila tu istu knjigu na Srpskom, koju je ona sa kolegom prevela.

I čita tako drug i nije mu jasno otkud odejdnom navala prijatnih osećanja po Baudolinovom arhaičnom korišćenju jezika u prvom poglavlju na srpskom. Misim, naučio je drug caku-dve, ne previše, al ga ipak ozari ta neka dečačka arhaika.

I da (dadne) on onda englesku knjigu drugom mužu svoje prve žene, posh, obrazovanom Englezu (pa neka neko još kaže kako žene vole široka, lička ramena) i gleda mu facu u očekivanju nekontrolisane i neartikulisane radosti u obliku ... posh-pokerske face, posh-pokerskih reči „pa on je samo nepismen ovde...".

Takoe, biti ne preterano inteligentan u lingvističkom sektoru, pa otići i decenijama živeti u inostranstvu ima svoju draž (Baudolino bi rekao „dražicu" u prvom poglavlju, ali bi to kasnije postala stvar prošlosti), čovek vidi dva sveta, značajno i na trenutke nepremostivo različita.

Danas te razlike stižu preko društvenih mreža, između ostalog, i možda su u početku nepremostive, te razlike, na višem nivou, gde je, npr, siromašnog Herdera i Kanta, pa ostale, srednjeklasne Hegela, Šilera, i ostale, bogatog Getea+ pa nadalje ujedinio ranjeni, nacionalni senzibilitet, da bi sa druge strane nepremostivog ranjeni, nacionalni senzibilitet razjedinjavao, ...

... kako bi se, na kraju, nepremostivo spustilo na bilo koji nivo, i to samo da bi neko nekog, uz pomoć šepurenja, odveo u krevet, fizički ili psihički :-)