.

Mića i momci sve stvari raspakovali, namestili kako su znali, da može kol'ko tol'ko da se živi, a ja ... Da nije bilo tableta za smirenje, sigurno bih završila u ludnici, a s njima sam ti bila k'o u nekom bunilu. Vučem se k'o prebijena, ne znam zašta sam pošla, ne razumem šta mi govore... Onda se zavučem u neku od onih neokrečenih soba i tako, gledam u zidove i ćutim. Mića psuje, Mirko ga smiruje, Bole hoće da se vrati u varoš, Mirko ga smiruje, ja plačem, Mirko me smiruje... Nikad nam to dete nije bilo tako privrženo, nego tad kad sam ja bila na ivici. Aj, mislim se, bar

Još sam ti se batrgala između tuge za gradom i brige kako da se uklopim u to selo, kad stiže Boletu poziv za vojsku. Mića se baš obradovao, kaže: „Taman da završimo ove radove oko kuće i da mu opremimo radionicu, pa kad odsluži da počne k’o čovek.“ Uhhhh, a meni ne pitaj kako je to palo. S jedne strane mi teško što mi dete ide od kuće, a s druge mi laknulo. Razmišljam da mu tačno treba da se malo presabere i vidi šta će i kako dalje. Ja sam se nekako i pomirila sa ovom situacijom, ali sam čvrsto zacrtala da ću njega podržati kako god da odluči, pa ako posle vojske

gost autor:  mr Dragana Ćorić

 I smerna i aktivna i nalik na hobotnicu jer radi hiljadu poslova i ponekad besna i tužna i očajna i nervozna i majka i drugarica i ćerka i sestra i tetka i bratanica i komšinica i koleginica i daleka rođaka samo ne više sa sela nego iz neke od zemalja u EU...uvek i u svakom slučaju, bez obzira koju društvenu ulogu da igra, ona je uvek, na kraju svakog svog dana - samo ŽENA.

Da li znate ko su Minerva Argentina, Patria Mercedes i Marija Tereza? Nisu glumile ni u jednoj od poznatih telenovela, sem u onoj-životnoj.

Ovo je priča o njima. Možda je nekome ostala nepoznata.

 gost autor: drzurin otac

Danima i misecima  san bija pod streson, od   svita i ljudi oko sebe , od njihove ratnohuškačke propagande  i   života s njima , jer se jedino od  života  i more poludit! Tribalo mi je poć u doktora, ali ne običnega, vengo na psihijatriju...

gost autor: drzurin otac

Na livadi podno visokih trepetljika, u smiraj dana,  Simka  je gledala uz glatko deblo čekajući Vukadina  da iz gnijezda  snese  pirgava jaja  ptice zvane „zelenika“ – ptice zlatovrane!

U Rodetovom bostanu, na pjeskovitoj zemlji njive, duguljaste dinje  su mirisale i iz daleka  viđene bile su opervažene bijelim, mahovinastim dlačicama, budući su još bile zelene. Rijeka pod obalom  obraslom  gustim rakitama, glasno je šumjela, a onda su jaja bila  u Simkinim rukama. Četiri zelena , duguljasta  i tamnim pjegama prošarana jaja. Iz  njih je onda  trebalo  „točiti svilu“...?!

gost autor: drzurin otac

Stojim nasrijed dvorišta  koje je posuto pijeskom da se ne bi kupilo blato, i koje je sa svih strana ogradjeno visokim zidom od ćerpiča, jer je kuća nekada bila turska...

Izvan zida dvorišta vide se samo topole i poneka trepetljika baš kao što je ona sa presječenim vrhom na kome se vidi rodino gnijezdo i roda koja u njemu upravo raščešljava svoje perje!

gost autor: dr zurin otac

Kada neko jednom te istom cestom prolazi punih pedeset i više godina,
onda, s vremenom, primjećuje samo to koliko se sama cesta izmijenila - i to nabolje! A on sam, nažalost, ne samo suprotno od toga, već se našao i na kraju svega: svenuo, pogurio se, a volja i mašta posustale i skoro netragom nestale...

Evo  još jednog dela one priče sa početka... gde sam, pokušavajući da pišem o Kosmetu, stigla do nekih  Veštica i Cirkuzanata i, u svakom slučaju, nepovratno se udaljila od prve ideje da napišem jednu normalnu kljigu o svom Kosovu... kako to već novinarski svet uglavnom radi, sa nekim reportažma... o čemu mi se uopšte nije dalo da pišem ni da ih sklapam iako ni sama ne znam koliko ih imam u ovom mom laptopčetu... uostalom, uglavnom su i objavljene

Nije mi namera da  postavljam tekstove baš svaki božji dan - i da se popnem na glavu ljudima svojom hiperprodukcijom

 Posto sam napravila mali izlet - da se vratim mom gostu autoru i poslednjem delu ove glave. Kao i ranije  PG 18

I, kao i uvek - svi komentari dobrodosli... 

Ujutru su me poslali Savatovoj ženi Helgi, a otac i stric, sa još tridesetak ljudi, u cik zore krenuše za zločincima. Posle dva dana potrage saznadoše u jednom mestu da je razbojnička družina Arnolda Ludog juče bila u tom mestu i da im, kad se pročulo da idu da haraju po zemlji Vanda, priključilo još dvanaest ljudi. Ulaf sa svojom grupom prenoći tu, pa ujutru udari dalje gde pronađe tragove njihovog kretanja. 

 Nastavak, naravno...

I pozdrav od Autora! 

Konjanik je zatezao uzde nervoznom konju i bacao poglede prema trojki na proplanku kroz proreze na svojoj, kako se sada, zbog blizine, dobro videlo, zakrpljenoj pa nevešto bruniranoj kacigi. Zatim im se obrati, kao da govori sa služinčadi:
- Ko ste vi i šta radite na lovištu Erla Otolfa? Sem toga, odakle ste došli? Kao da ste iz zemlje iznikli! Ako ste tu sagradili zemunicu, mom gospodaru Hakonu biće čast da očisti Otolfovu zemlju od šumskih skitnica. -
Un, ohrabrena Kjuovim prisustvom, spusti kapuljaču, zamahnu glavom da raspusti svoju bujnu plavu kosu pa gordo reče:
- Mi smo vilinska stvorenja, divlja i slobodna, ne priznajemo tvoje gospodare i njihovi nam posedi ništa ne znače, kao ni svi ostali zakoni ljudi. -

Vilin-vidarka je započela svoj život vračarinog šegrta radeći obične, teške kućne poslove.

Uskoro je počela da odlazi sa Gvildom u šiprage na ivici baruština i da tamo skuplja trave i razne bobice trnovitog žbunja. Sve vračarine poduke su bile škrte i kratke. A Frija se morala truditi da ne izda svoje pozamašno znanje iz te oblasti.

U povratku sa takvih izleta obilazile su klopke za divlje patke koje je Gvilda već godinama koristila. One su često bile prazne ili opljačkane, što je izazivalo opšte neraspoloženje i kišu vračarinih psovki. Močvara je, inače, bila puna vodenih ptica i Friji se srce cepalo što ne može da napravi lovački luk od leske i pobije gomilu debelih divljih gusaka i plavih polarnih patki svilenkastog perja. 

Kada bi se vratile vračarinoj kući pravi posao oko nabranog bilja tek je počinjao. Jedno je trebalo sušiti, drugo staviti u medovinu, treće u sirće od drvene kore, četvrto su stavljale u jako vilenjačko vino od kupine koga je baba imala u ogromnim količinama. Razno korenje moralo je biti očišćeno ili skuvano, a bobice sušene pa zdrobljene u prah u posebnom stupama ili pretvorene u gust pekmez koji se danima kuvao.

Iako ovih dana bas ne stizem do kompa, ne smem da preskocim cetvrtak. ;)