NOVELETA O BILCU I GRDELINU

 gost autor: drzurin otac

 

Danima i misecima  san bija pod streson, od   svita i ljudi oko sebe , od njihove ratnohuškačke propagande  i   života s njima , jer se jedino od  života  i more poludit! Tribalo mi je poć u doktora, ali ne običnega, vengo na psihijatriju...

A dobro se sićan, i znan: i da san pliva, i  igra na balote, sluša  kako cvrčki u borove zviždju, osjeća  klišku buru i iša  i na vrj Kamešnice, i na vrj Dinare, na Šoltu i  na Brač, i  -  najposlin mi se sve  zgadilo ...

 Dotlin je bilo došlo! Kurbini sinovi!

A sve san prije tega razumija. Oli je bilo teško sve razumit?!

I dok se pakiram  za vojni ospidal,  čujem kako  ispod balkona grmidu plotuni i rafali iz pušaka i snajpera i samo ča nima bestrzajaca oliti barenko kojega teškoga mitraljeza?!

A ča je sad ovo? Oli nisan sve razumija – pitan se. Jesan, kažem sebi, i rukon tišćem kušin na obraz, na čelo, na nos ... Gledan malega ispod kušina. Ćirin na jedno oko i ništa mu ne mogu otkrit na licu. Dikod mu se po koji dlačic  nakostriješi na mistu na kojemu će mu za niko vrime izrasti brkovi, i po tin bilim dlačican ćutin kako će se brzo nasmijat.

I, stvarno, samo ča san na to pomislija, njemu se omar javio prigušeni osmih!

Zabilili su mu se zubi. Doša je do nikog dila teksta koji mu je bija puno drag.

Pitan ga čemu se to smije, a on muči.Ništa mi ne govori nego čeka kada će  ponovo pukniti ispod našega balkona. Straj ga je, boji se!

Bojin se i ja, jer je ovi naš svit krenija u rat  i ni njanci nije humanističan, a nije ni lip, i nisu gavuni na žalu isprid Krila Jesenice kod Omiša pečeni na gradelan na parčetu kruva slaji od meda – vengo su grči i od žuči!

Ostaje  mi jedino  spakirat kufere i poći u Eskime, e da bi i oni tamo vidili ča je prava mržnja!

Ovo je zbog tega ča san sve razumija!?...

Nešto, medjutin, i daje ne razumin. Ne mogu svatit kako još uvik moredu pivati bidni tići? To nikako ne razumin. Jema biti da san u strašnoj zabludi, ali mi se čini da san ja tić da njanci kljun ne bi tija otvorit! Ne bi tija pivat! Muča bi ka na sprovodu!

Ali, jopet, kada se sitin one bave i friškece, i onega vjetrića nad Cetinom kod Radmanovih mlinic, oli kada gucan pljuvačku dok u mislima gren podno Lokve Rogoznice Omiške, a u meni puca ljubičasta kora niskega maraskinega stebla; viče, brunda i bruji moj prijatej Ante Buljević i čini škerce ...

Ma, ja u njega ni u snu ne bi tija pucat! Ma kakvi u snu – ni u ludilu to ne bi radija!

A, jopet, kada malo boje razmislin, sve je to samo moja pusta prošlost ka i ona moja osammilimetarska kamera, moji lipi pejzaži, moja lipa putovanja ...

Ali, kako bez Skalica, kako bez Mosora, Marjana i Kozjaka; bez Žrnovnice, Biokova i bez mojega šesnoga Divulja? Kako bez dila svojega tila i bez svojega prošlega ja?!

Kako bez sebe vanka sebe i u čiju to drugu dušu i tilo – na čiju šentadu i skalinadu,  i u koju to ćaćinu i materinu ...?  Omar san se  počeja pakirat i krenija san isto jutro u ospidal – na psihijatriju!

         Kad san stiga do Sučidra,  svratija  san i iša  se javit  Rejićima.   Tija san obići  barba Anta i meni posebno dragu teta Joldu. Da joj se javin i da je vidin, ali bez priče o mojoj bolesti. To bi je išempijalo, poludila bi i došlo bi joj slabo ako bi joj to reka  ...  

         I, samo ča san uša u njijov stan, omar san teta Joldu upita da zašto nima barba Anta kada još ni prošlo ni sedan ura? Da se ča god ni dogodilo?

         - Ma, ne! Nije, ne boj se! Nego ti on danas ima takmičenje oželandura, a ti znaš kakvi je  kada mu dojde oti dan!

          - Znam, teta Jolde! Ka da igra «Ajduk»!

          - Ma, ke Ajduk? Ka da se idje na misec! – rekla mi je i ondar smo još dugo pričali, najviše o barba Anti.

Kazala mi je da je tega jutra usta u pet zora i da ga je pratila  niza skale u neboderu.

           - O, oli nije iša lifton? – upita san je.

           - Nije tija zbog grdelina. Da mu se ne bi prepa u onoj mračnoj škatuli od lifta!

            Poslin je još dugo govorila o temu njihovome prošćenju na skalama.

            - Usta ti je – rekla mi je – još u mrkli mrak. Čula san ga kako šuška  na hodniku i kako beštimaje kroz kuću. Ondar je siša lifton u garažu i tamo je upalija našega „folciku“ da mu se makinja ugrije za put. Ostavija ga je da radi, a on se vrnija po tića. Nije ga moga omar ponit sa sobon, nego mu je tribalo i mene budit! Ma, ja san ionako već bila budna!

          Kada se vratija, čula san ga kako se lipo razgovara sa svojin grdelinom.  Bija je dobre voje i sve mu je  tepa: - Ajde, moj lipi Lisinski! Ajmo mi ča u Omiš, pa ćemo tamo pokazati onim cukunima i vlajima čiji je najboji tić! Homo ča u pobidu, moj Vatroslave!

Bodrija je svojega  grdelina i meni se ondar  nešto ražalilo, pa san se ustala za ispratit ga!

Kada me je ugleda, reka je da će najprin svi spliski oželanduri biti isprid «Belvija», na polaznome mistu, a da će poslin u koloni svi krenit za Omiš! A ti znaš kakvi je ovi moj! On uvik mora biti medju prvi pet!

Ništa. Lipo san ga ispratila i gledala ga kako idje niza skale. Ma, da ti je samo to bilo vidit, ajme Gospe moja! Iša je ka po jajima, a onu ćibu je drža visoko u ruci ka da u njoj ima ugradjeni djiroskop! Nije tija dozvolit da mu se gingulaje amo-tamo, nego je onako visoko dignuta uvik morala stajati uz njegovo livo rame, sve zbog pustega grdelina da mu se ča manje škerca.

        - Ajde, ajde moj Ante, lipo polako! Pazi na skaline, nešto su mi malo ka uglačane! Nemoj samo u tića gledat – moga bi se okliznit, ili s nikim sudrit!

         - Ma, ča si se tu nadigla? Oli probudit cili neboder, tuko jedna! I ča me imaš pratit ka da san malo dite pa ću se izgubit! – dreknija je na me da san omar morala uteć!

Stigla san do vrata stana i tu malo zastala da vazmem arije, da se malo smirin, kad čujem mojega Anta kako na nikoga viče: - A ča je! Oli se uvik ja vama moram prvi javiti?  A ča i vi ne biste koji put mogli reći «dobrojutro» kad vidite da san zauzet. Oli ste oćorili pa ne vidite da nosin grdelina? –  kaza  je nekome od oni vlaji, ma mislin i da znan koji je bija taj. To je oni glavonja iz Dicma. Čula san ga samo kako se smije na moga Anta i kako je poslin  zatresa onim gelendurom da je cili neboder počeja  škripit!

Ža mi je  Anta ča je tako ljut mora krenit na put. More biti da ga je oti vlaj puno najidija.  To je oni dlakavi ča se brije i po jabučici pod grlon, oni glavonja!

Moj je Ante zbog njega ubrzo počeja turirati našega folciku ka da  s njin ore po   asfaltu! Njemu je ovi dan tribao biti fešta, a još ako bude bija prvi na  takmičenju – tek će se ondar čut!

 

      - E, baš mi je milo, teta Jolde, ča je barba Ante lipo krenija na to takmičenje, ali van ja sada moram poć! Žuri mi se, ali vidit ćemo se mi jopet!

       I stvarno mi se žurilo. Tija san na vrime stić u ospidal, na prijemnome,  dok još ni počela marenda, jer bi mi poslin  mogli kazat dojdi sutra!

        Ali moja teta-Jolda ni čut da ću ići. Neka ostanem još samo malo dok mi nešto reče za nikoga  njihovega rodjaka sa Brača. Za nikoga  Frana Ivonića koji je završija na psihijatriju, i to samo zato ča je macolon tuka kamen, pa mu je mrvica od tega kamena uletila pravo u oko, u očni živac! I da je zbog tega poludija. - Ma, ti ga ionako ne poznaješ – rekla mi je – jer on nije nikada  nije dolazija kod nas!

Tega Frana stvarno nisan poznava, ali je malo falilo da se prid teta-Joldom izdadem da i ja iđem na psihijatriju, ali san stisnija zube i ništa joj nisan reka.

      Kad san stiga na Prijemnome, svi su me lipo dočekali, i svi su mi se onako kurbinski smijali u facu ka da  tobože, pošto san poludija,  neću to primjetiti!

       Smija san se i ja njima. A ča san drugo i moga?

        Iza tega me primija  i doktur Šeparević, pa su mi poslin dali pižame i odveli me na odil i u sobu di me je čeka lipo namješten krevet sa čistim, bilim lancunima koji su u jednome kutu bili omaćani crvenom piturom – ka za prave luđake!

Bila je to nika  mala piknja omaćana u crveno i više mi je ličila na proliveno vino nego na njihovu  jebenu psihijatrijsku konšpiraciju!

Zna san ja da je to više zbog njihovega vešeraja nego zbog nas ludih, pa san mirno lega u svoj krevet. A bila su još dva prazna do mene.

Ubrzo je došla  sestra i naredila mi da popijem nike sitne, crvene tablete od kojih mi se omar zadrimalo – deboto, zaspa san ka zaklan i nisan se budija  sve do blizu podna sutri dan!

      Kada san se probudija, kraj susidnoga kreveta stajao je niki postariji čovik, crven u licu i sa sidon koson. Sićan se da mi je prvi pružija ruku i nazva «dobrojutro»  a  iza tega mi se pofalija kako on svoj krevet uvik besprekorno namještaje u bilo koje doba dana!

      - Lipo je to od Vas! – reka san mu.

      - Ja san van Frane Ivonić! – ponovo mi je ispružija onu svoju jaku, težačku ruku i stisnija me s njon, da su u mojoj počele pucketat sve one male koščice!

Stajao je niko vrime uz moj krevet i s uživanjem gleda u svoj, a ondar mi je povjerljivo šapnija  kako ne voli meso. – Lipo ću ti za obid dati svoj komad mesa! – reka mi je.

        - Fala van! A ja ću Vama svoj kolač, jer ja ne obadajem slatko!

        - Eto, vidiš! A ja upravo obožajen slatkiše! Ma, kako smo se samo lipo našli nas dva!? – reka mi je oti Frane i baš je u temu trenutku na hodniku naiša niki debeli ča je na glas plaka, rida takoreći  i balija iz nosa! Vidija ga je i moj susid Frane, ali kada ga je ugleda brzo se okrenija  ka da će leću u posteju  da ga ovi ne bi primetija. Ništa nije reka.

Mučali smo obadva, a vrime je prolazilo. Bija san ogladnija ka ris i jedva san čeka da počne obid.

U neka doba – a ni prošlo puno vrimena – moj se susid počeja razotkrivat, a ja san se već pitao je li moguće da san od svih ludih morao nabasati baš na teta Joldinoga rodjaka. A bija je stoposto on! Tako je i bilo.  Kaza mi je da je iz Sutivana na Braču, i da se ne stidi ča je čovik težak! Dapače, pofalija se kako je pravi domaćin koji ima  priko deset bačav crnega vina, svojega – domaćega! A ondar mi je počeja kazivat kako je prvi dana tija uteć iz bolnice.

- Uteka san! – reka mi je. – Priko TV-sale, pa na ponistru, a ondar na niki zidić u dvorištu bolnice, pa lipo kroz ogradu i potem na cestu i ceston sve do «Auto-Hrvatske».

Tamo su me stigli bolničari sa dva vojna policajca u bilim kaišima i vratili  me na odil di su mi   kaišima svezali i ruke i noge, a kaiše zakopčali za nogare od kreveta.

Iza tega mi je jedan snažni muški u bilome odilu ubrizga oni dugački špric od kojega san  začas poludija!

Kada je bolničar iša ča, ja san od bolova prevrnija krevet i on me poklopija: naša mi se ozgar, a ja san noson bija priljubljen uza pločic na podu. Nisan moga disat! Mislija san  da će mi duša na nos izać!

I, samo ča san se malo namistija i umirija, naiša je oni debeli ča je malo čas proša hodnikom. Zove se  Macura Vinko i iz Knina je. Isto je vako partija hodnikom gori-doli, gori-doli,  a pošto su na sobama vrata uvik otvorena, oti je grmalj od mladića ugleda baš moj krevet i omar se zaletija da na nj sjedne!

Utrka je u sobu onako plačući  i ne samo ča  je sidnija povrj mojega  kreveta, vengo se ubrzo počeja gingulavat na njemu. Lipo se drža za izvrnute nogare , prekrstija nogu priko noge i sve se njiha: naprid – natrag,  gori – doli!

Mislija san da će mi drob puknut, oli da će mi čreva  iskočit!

Doziva san ga i molija ga da ustane, da više ne mogu držat i njega i krevet, ali on ni čut! Plaka je i spominja se nikih lipih pušaka.

I, stvarno, samo ča je to Frane reka, oni se debeli Macura ponovo pojavija na hodniku. Plakao je i grubim ričima psovao hadezeovce: - Jeba san vam mater ustašku!... Kadijević ima lipe puške i tenkove, pa će van  s njihovim gusjenican zdrobiti hadezeovske glave! ...

    Protutnjija je hodnikom s jednom boson nogon i sa drugon u papuči s kojon je klepeta ka da robu ispire.

Frane je ćuta i čeka da ovaj projde, a kada je nesta, nastavija je sa svojin životopisom, ali se prije tega još dugo, dugo išćudjavao  otemu Macuri pitajući se da koji je ono jebeni   ,Rvat kada priziva Kadijevićeve tenkove!?

        - Ma, vidiš! To nikako ne mogu razumit! Eto, ti si Makedonac, i  lipo to priznaješ, ma isto ne virujem da bi  psova Makedonce!

         - Ne bih! – reka san mu.

         - E, ma sigurno da ne bi – potvrdija mi je i nastavija daje sa svojin kazivanjem. – Eto, tako ti je to bilo sa otim mojim bižanjem iz bolnice. A poslin onega dugačkega šprica ja  san ti se smirija ka moj Bilac... Eh, oti moj pusti Bilac! Kada god ga se sitin, meni oćedu  suze na oči poteć! Zbog njega san ja i poludija i ovod završija...

A baš mi ga je ža. I uvik kada na nj pomislim, pari mi se  da ga nikada neću moć prežalit!!!   Bija je dobar ka kruv i mnogo, mnogo pametan! Bija je pametniji od čovika. Bija je car medju mulima. Takega mula nikor više neće jemati!  Nas smo  ti se dva slagali ka dva najboja brata.  Koju san samo pustu zemju  uzora s njin, koje masline okopa,  u jematvu ga vodija i tovarija ga žukvon i dračon, pa i  druge silne  posle svršija  u njegovome, ajmo kazat, dugome viku!

Pa i je, ima san ga priko dvadest godin, ako neće biti i koja više. Na kraju je bija dobro ostarija, ma se isto nije predava. Bija je skroz posidija i radi tega san ga ja i zva «Bilac». Ali  je do zadnje ure bija oni pravi! Nije mu se nikada moglo dogodit da bi ga u štalu moga zateć   ležećega. Uvik bi me osjetija i omar bi počeja kopat kopitom i frktat!

Zadnjega lita prije no ča ću ga prodat, počeja se puno, puno mučit s probavom. Čreva mu nisu dobro radila. Po cilu noć je frkta i tražija me. Ča mu sve nisan dava da ije i  pije, ali on ništa od tega nije tija okusit.

Jedne noći za vrime punega miseca, zajaha san ga i  krenija s njin  u bračka brda. Cilu smo noć tukli kamenje po uzbrdican, sve dok se moj Bilac  vas nije ispotio, dok nije zapliva u vodi od znoja!

Vratija san ga prid zoru u štalu  i ništa  nisan stavio preda nj. Izjutra, bija se obilato ispraznija. Živnija je , ali san  ja  isto zna da s njime neću moći dugo durat!  A  baš su se u te dane u mistu  bili pojavili niki Talijanci da ćedu otkuplivat konje i tovare. Neko in je reka i za mojega Bilca. Lipo su me pronašli u maslinama. Stigli su malim kamioncinom i davali mi velike šolde, jer je moj Bilac vaga blizu četiristo kil!

Nikako se nisan moga odlučit. Kako da ja prodadem svojega Bilca koji me tako virno služija? Ali, kada su oni počeli navaljivat, šoldima mahat,  ja san se počeja pomalo predomišljavat, i odlučija san se na kraju da in ga prodam: - Eto van ga! – reka san  i tu je nasta problem. Moj je Bilac  osjetija da mu se nešto sprema i potrga je konopac s kojin je bio vezan za maslinu i omar je dotrka k meni. Kada san ga ja tija odvist  prid kamionet, otrga se i meni. Nisan ga više moga uvatit! Molija san one ljude da sklonidu kamioncin kako bi ga  ponovo namamija. I zva san ga: - A ča je, moj lipi Bilac? Ča si me se prepa, oli ti meni ne viruješ?!...

Sve san mu to govorija i laga ga dok ga nisan uhitija.

Poslin sam mu stavio niku vriću na glavu i s njom mu pokrio oči i reka onim ljudima da kamion parkiraju  uza zidić  kraj maslina, pa  da  od dasak naprave most ka ča  je ono za trajekt, te da mu  kaišima dobro svežu zadnje noge, pa ćemo ga tako  potezat i odostrag uguravat u kamion.

Poslušali su me i mi smo to brzo svršili. Bilac je bija u kamioncu. Bija je zatvoren, ma je isto tuka i pridnjim i zadnjim  o stranice kamioneta. Mislija san da će sve razvalit i da će nam jopet uteć! Ali, nije. Ka da se bija malo smirija kada su upalili motor.

Prid nego ča će krenit, kaza san im da mu vriću nikako ne skidaju barenko dok ne zajdu iza okuke. I nisu mu je skidali, i ja san  ga dugo, dugo gleda iza masline kako ka mečka stoji u prikolici, a ondar je on prid krivinom sam nekako skinija vriću, okrenija se put mene i žalosno njisnija da mi je srce raspara ... Ka da me je nožom ubo!Suze su mi potekle, ča ću ti lagat, i ja san se zaplaka ka malo dite, a moj me je Bilac samo prikorno gleda iz daljine i  iza tega ga više nisan moga vidit!

Sićan se samo da san u neku uru potrka za njim ceston iz sve snage da bi ga stignija i oslobodija. Trča san ka lud za kamionetom i ondar me je iznenada izdalo kolino i ja san se srušija na asfaltu ka trupac. Udrija san u njega  glavon  i od tega san i poludija!!!

Kad san doša doma, cili dan san prid kućom macolom tukao stinu za koju je moj Bilac uvik zapinja prednjim nogama kada bi se vraćali iz poja. Tija san je svu stuć u komade!U temu poslu uletija mi je u oko niki  sitni kamenčić od kojega me ja jako zabolilo. Mora san poć u doktora. On me je hitno spremija za Split i proglasija me ludim!  I,eto,  tako san ti ja ovod završija! – reka mi je Frane, i utem je već bilo vrime za obid na koji sam ja potrka isto ka ča je  on  za svojim Bilcem!

Na polasku na obid, Frane mi je ponovo reka da vazmem njegov komad mesa – da vazmem i cili ručak, jer da će njemu poza podne doći  supruga u posjetu!

Posluša san ga i dugo san se zadrža na ručku.

Kada san se vratija, Frana u sobi više ni bilo! Za menom u sobu je utrkala   ona zgodna sestra i sa osmihom na licu  dala mi da ponovo  popijem one tri crvene...

Brzo san ih proguca, lipo se namistija u krevet i još brže zaspa. Spava san dugo.

Kada san se probudija, uz Franov krevet je stajala njegova supruga, ali san se ja pravio ka da i dalje spavam. Oni su se nešto razgovarali.

     - Ma, ne smiš ga piti cilo! – govorila je ona Franu.

     - E, ma oću! Ko će mi zabraniti? Piću ga cilega – to je moje, domaće vino!

      Poslin je Frane pita svoju ženu kako jon je bilo na trajektu i je li išla kod Jolde i Anta na Sučidar?

       - Jesan! – kazala mu je  i  ondar  san sve čuja za barba Antino takmičenje u Omišu. Rekla je da in je u kući prava ludnica . Da je Ante uteka na Tursku Kulu i da tamo po cili dan  gleda u one divje grdeline, jer je njegov uginija!!!

Uginija je, a prije tega je osvojio prvo misto! I to, promisli, koja grozna smrt! – kazala je Franu i nastavila. -  Kada im je oto  takmičenje završilo, cilo društvo oželandura je pošlo u gradsku kavanu da se tamo malo počastidu i da proslave  pobidu Antinoga «Vatroslava». Ante se u temu slavlju bija malo opustija i dozvolija je da mu ćiba bude otvorena. Dok su im servirali juhu, njegov je grdelin poletija i sletija pravo na Antin tanjur. Utem se okliznija nožican i upa u tu vrelu juhu i  jema da ga je omar izdalo srce. Crknija je u sekundu!

Ante je od tega poludija i u povratku nije tija voziti svojega folciku. Vozio mu ga je prijatelj, a on je cilim putem plaka. Cila kuća in je sad u žalosti.   Neće proć puno vrimena  kada  će i Ante završit ovod kod tebe – rekla je Franu, a on joj je odgovorio  kakoće ,  ako ga ne pustidu iz bolnice do vikenda,  sam uteć iz nje!!!

  I, eto, dok je Frane tija uteć iz bolnice, ja san tija u njoj ostat,  a da ni sam nisan  zna čega mi je više bilo ža: da li Bilca ili grdelina?

   Žalija san i Bilca i grdelina.

   Oželandura Rejića mi ni bilo ža! Oželanduri  ionako nikada ne pivaju! Oni samo druge natjeravaju da pivaju.

I mene su cilega života natjeravali da pivam, iako mi se često, i prečesto,  mnogo više plakalo nego pivalo. Ali, ča da se radi, taki je život grdelina!!!

 

Split,  l99l.  godine .