Sve što je okruživalo Iliju Sokolovića podsećalo je na izlet, na ekskurziju. Mesec dana ranije prijavio se kao dobrovoljac, jer je i većina drugova iz razreda išla. Država se raspadala, nije bilo termina za matursku ekskurziju i ovaj bi pohod sa hercegovačkih vrleti na Dubrovnik mogao biti nadoknada za propušteno. Jedino nije bilo ženskinja koje su mahom na maturskoj htele dati, kada se dobrano napiju. Istina i rakije je bilo manje, ali je bilo. Pa ipak bilo je tih priča o video rekorderima, televizorima, mini linijama koji se mogu nositi kući. Bilo je i zlata i novaca, doduše rezervisanih za neke veće zveri, novaca od kojih se mogla otvoriti videoteka u Trebinju ili čak kafana u Neumu. Stari mu je od kada zna za sebe obećavao da će ga voditi u Neum, na more. Devetnaest punih a još nije video more.

Sve što je okruživalo Miliju Orlovića bilo je more. Istina nikada nije izašao kroz Gibraltar kapiju iz Sredozemnog dvorišta, ali znao je imali razlike između Sicilije i Sardinije, Monaka i Marseja, Soluna i Tesalonikija…

Име аутора због његове сигурности нисам смела да објавим, јер су услови у којима живе изузетно тешки и по његову породицу и по њега њега опасни за живот.

Težina telegrama od dvadeset i jednog grama raspršila je i poslednju nadu da ću te sresti u centru. Nebo je bilo crno poput ovce, vunasto i suvo. Jak pritisak nabijao je ljude prema tlu. Zlu ne trebalo da ovo potraje, ali nekako su mnogi sada prave veličine. Grehota je za one koji inače sami sebe unižavaju svakog dana, oni jedva da se vide. Ostali su veličine kokera, kroketa ili krekera. Ovčar bez dlake po telu (ima je samo po glavi) podigao je pogled. Vidi se da bi u nekom drugom svetu bio kralj životinja. U nekom drugom svetu svi bi svetleli, svi bi puštali krila i leteli. Svi bi bili svetleći zmajevi. Zmajevi noći. Zmajevi očaja. Krajevi grada bili bi gnezda. Na vrhu najvišeg nebodera u centru živeo bi kralj zmajeva kome čak ni onaj ovčarski pas ne bi bio strašan (u onom njegovom svetu koji priziva pogledom - ili je to samo vapaj za hranom). Kralj zmajeva, zmaj od papira koji ne može da leti. Ne, to nije ispresavijani telegram, bože me oprosti, to je origami zmaj. Zgužvam ga jednom rukom u centar piksle gde spavaju pepeo i strah. Strah, da ako već mogu da pogubim kralja zmajeva kao opušak cigarete, a nikada nijednu nisam stvarno spalio, kakav je kralj mog sveta?

Ništa novo pod ljetnjim suncem. Jedino bi se dalo reći da je ovo do sada, vjerovatno,  na'jbolje isproduciran&ispronaunsiran rege zvuk izašao iz ove audio radionice...A poslije izleta u komercijalne vode, vraćamo se rustičnijem zvuku. Kako i dolikuje...DUBoko... Instrumental je u pitanju, 150bpm, akordi G,F

We keep on searchin'

Until we find it

Until we find it and prove them wrong 

We will find it here

Or we will find it there 

We keep on searchin'

Until we find it...and prove them - wrong

- боље не знати шта будућност врља (стих хит народњака вок.уметнице Дрољане)

.......jедно јаје пиргаве морке које је са Мадагаскара свако јутро доносила служба dhl летилицама на смисаони погон и вакумом га качила на прозор стопедесеткубне сутеренске гарсоњере, а што је била је довољна количина дневне хране ,онако попола, за моју супругу и мене, наравно преливена течном салатом од мангопапаје из Судана и парчетом раженог тоста озраченом магнезијумом са тек тек % паскала да порумени с'једне стране да би му се друга могла натопити поменутим салатом .бивало је то редовно..... али у 2 ујутро. пред спавање пак, сингапурска ротквица гајена у пластеницима на Арктику, зарад јебемлига незнам зашто, обезбеђивала је двосатну ерекцију ми посве довољну да лепо успавам свастикину куму случајно у посету забасалој.

...One Love

Prošlo je deset godina od zatvaranja kluba hercegnovskog pozorišta. Pisao sam dosta o tome, tada, na blogu i dobio veliku podršku blogera za našu (naposlijetku, jalovu) borbu da se klub ne zatvori.  Za to, vazda - hvala.

No, šta je tu je, život gazi dalje. Sad neki drugi mladi i polumladi bleje, kvalitetno i manje kvalitetno, po nekim drugim buvarama. Slušaju neku novu (staru) muziku i mlate iste (nove) priče.

 No, uvjerih se da baš među njima naživlje živi legenda o nekadašnjem pozorištu. Mi, akteri svih negdašnjih dešavanja, znamo da su to samo legende. Stvarna priča je mnogo luđa :) 

            Imao sam davno jednog prijatelja koji je sebe zvao Milorad Rodik i više od pola svog života ručavao po restoranima. Živeo je sam u malom stanu u centru grada koji je nasledio od tetke. Radio je kao savetnik u državnoj službi i za to bio dobro plaćen. Nije imao velikih briga u životu osim jedne, koju je odlučio da u potpunosti iskoreni. Bio je to povremeni gubitak kratkoročnog pamćenja.