PUTIN’S PEOPLE-THE SPIES WHO RUN RUSSIA, tema je broja uglednog The  Economist  od 25. augusta.  Kod nas se od respektabilnih analitičara i drugih učesnika javnog života ne može čuti mnogo o tome kako vide Rusiju pod Putnom. Sa izuzetkom  NINa, koji ima vrlo dobro uređenu sekcju reportaža iz sveta,  retko gde možete o tome nešto više pročitati na srpskom jeziku. NINova sekcija, inače,  postavljena je tako da  skoro uvek sadrži  kritike zapada od strane francuskih filozofa, priče o ekstremima ili skandalima  na američkoj sceni i o povratku Rusije na međunarodnu

a

  Djordje Balasevic nije pozeljan u  Staroj Pazovi , tako su odlucili Radikali !? Stvarno uzasno   “radikalan”potez lokalnog rradikala Gospodina Komazeca koji je ocigledno svestan  svog poteza uputio  demanti ove vesti . Naravno verujem da se gospodin Komazec nije “naprasno” opametio nego je s vise distance dobio logicnu uputunekog ko “vise” razmislja” u ovim predizbornim     danima.  Ponekad se stvarno pitam kako ljudi poput  radikala uopste osvoje  ijedno mesto  u drzavnom parlamentu.  uvek sam smatrao nije problem sto

(Prvo me je Sanja podsetila na ovo)

Ljudi nestaju

Joy u svojim 70-im ima više degenerativnih muka u kostima i mekim tkivima nego što ja imam prstiju na rukama i živi sa svakodnevnim bolom bar deceniju. Sa Jamajke je i spada u malu grupu starih stanara u zgradi koji se međusobno poznaju i druže dugi niz godina. Uvek se u priči sa njom nađu detalji iz života i po njima sam shvatila da ona sama misli da je živela dobar život, nekad srećan nekad bolan. Možda imam taj utisak zbog njenog smeha. Lako se smeje.

Ja sam tek svedok, sasvim slučajno. Za sve bi bilo bolje da nisam tu gde mi nije mesto.

- Šta mi je ovo trebalo? - pitam se.

Dvoje nastavljaju svako svojim putem. Suza nema, što ih je bilo, isplakano je. Trude se da sve izgleda kao da je rastanak privremen. Zapravo, on beži. Zato je zbunjen, kao da je nešto kriv. A nije. Nije imao izbora. Ni ona ne može iz svog života. Dok traje nespretni zagrljaju i poljupci što prethode razdvajanju pravim se da me nema.

- Nije mi ovo trebalo.

Malko se "oladismo", a u poplavi utisaka o poseti potpreCednika, nađoh i ove:

mr. loader opet montira za nas:))

Berlinski zid opet aktuelan

16 godina nakon pada Slobodana Miloševića i 5 godina po odlasku Berlinskog zida u Hag,

Nisam bila narocito gladna, a na potezu izmedju Spadine i Bathursta ima restorana svih mogucih vrsta. U jednom pravcu se nisam odlucila, ni u povratku mi nije islo lako. Na kraju sam usla u jednu azijsku kucu rezanaca - noodle house - gde je meni obicno duzi od telefonskog imenika prosecnog grada, rezanca su od pirinca, a povrce jedva i skuvano. Nista u stilu azijskog zivota ne budi u meni asocijacije na zdrav zivot, ali svi pricaju da je takva hrana jako zdrava. Obicno ovakve kuce drze Kinezi, a nude razne varijante sa sirokog zahvata Azije - od tajlandske, do vijetnamske, sa par varijeteta kineske, ima i indonezanskih uticaja dok Japanci rade svoju stvar - sto je sve autenticno u tome da Kinezi zaista zive u celom tom podrucju, a priprema je, pretpostavljam, prilagodjena zapadnjackim ukusima. Nesto kao rezanca sa kechapom. Uz vijetnamsku supu Pho se bas tako nesto i sluzi - lici na kechap, samo je jako ljut. Supa se pusi, i dolazi u necemu sto je na pola puta do bazena za decu.

Glumce, autore, direktora, menadžere i tehniku, zajedno sa publikom. Svi u aps! Svi, računajući i decu od 6, 7 i 8 godina koju su te večeri roditelji poveli na premijeru.

Ponekad uspem da suzbijem jesen u sebi. Razmaknem nebo, ono najniže, pa noktima, goloruka kopam do plavetnila. Ponekad uspem i sve te neke novembre da sabijem u jednu malu, malecnu kutijicu koja svira poznatu melodiju tišine kad je otvorim, zato, retko je otvaram.

Uspem, ponekad.

Često ne mogu. Sedim, polivena kišama, nalivena uzdasima i ne mrdam. Noge kao od betona, prikovane za tle, i tako primorana da mirujem, sanjam. Mnogo sanjam... Znaš, nekad sanjam i tebe. Sanjam, kako kao nekad ( kad smo bili deca, samo što u snu to više nismo ), menjamo knjige na zelenoj

Tunis, kao i sve arapske zemlje, raj je za ljubitelje cenjkanja i majušnih radnji punih svega i svačega...

Gospođo! Draga gospođo. Nemojte tako! Niko vam nije kriv! Naručite još jednu kafu i nemojte vikati! Vičete, vičete. Uznemiravate prisutne. Zamislite da neko pored vas tako glasno rasprema: u bašti koju ste odabrali za odmor. Naravno da vas čuju. Žao mi je: niste dovoljno u sebi: a i ona čaša: juče naprsla: iz čistog mira: eeee.... znam, znam. Oni ne znaju, ali ja znam.

Autor: Rodoljub Šabić

Pre nekoliko dana "naš" privatni sektor bezbednosti ušao je u novu, "legalnu" fazu. Skupština republike Srbije usvojila je Zakon o privatnom obezbeđenju i Zakon o detektivskoj delatnosti.

One (među kojima sam i sam bio) koji su godinama ukazivali na to da je neophodno zakonom urediti delovanje sektora koji je, bar sudeći po broju radno angažovanih, podjednako velik kao javni sektor bezbednosti, i da je potpuno neodgovorno držati ga u praktično nelegalnom statusu, vest o usvajanju ovih zakona trebalo bi da obraduje. Ali ...

Onomad je gosn Balasevic napisao pesmu "namcor" koja je   bila popularna. Eto ja se usudih da napravim mali "up date " na istu  foru , a vi ocenite:

Daklem, "Namcor"  2008

Ne volem

 One koje kad im zlocin pomenes

Ni okom jednom ne trepnes

 A vec  ce kazti : sta su radili oni nama

I tako u krug vec godinama ne volem.

Ne volem

Ove nevladine moj Miladine

Sto uporno crno beli snimaju film

Te derane sto   bi sve da dele  na nemce I partizane

Vala ta dokle vise I s tim.

Pa ondak