Imam dozvoljeni minus na godinu dana u visini/dubini 42 000 dinara. I pisali oni meni da minus moram da pokrijem do 30. septembra, da se strpim 24 sata i zatim radosna podignem istu svotu i kažu, sledećiii godinu dana nećemo vam ništa, uživajte! Pošteno.

Tokom sezone1976/77, na televiziji Beograd u emisiji Kino oko Dragana Babića, grupa intelektualaca bi sredom vodila debatu na određenu temu. Jedne od tih sreda, jedan od učesnika programa nastavljajući se na svog sagovornika kaza: ”Kao što reče gospodin taj i taj...”

”Nisam ja gospodin!”, prekinu ga gospodin taj i taj.

”U redu prijatelju, brate, zemljače.”, izvini mu se sagovornik.

Tih godina intelektualna scena bila je živahna. Intelektualci su vazda potpisivali peticije. Za ukidanje verbalnog delikta. Za oslobađanje iz zatvora mladog intelektualca

Država Nauru je najmanja ostrvska zemlja na svetu (oko 12.500 stanovnika živi na  ukupnoj površini od oko 25 kvadratnih kilometara), ima jedan aerodrom (pri dnu slike), i jedan rudnik fosfata (u centru slike). Ostrvo se nalazi na Pacifiku, južno od Maršalskih ostrva, u Mikroneziji. Fosfat potiče od naslaga ptičijeg izmeta koji se tu taložio vekovima, ali su rezerve, usled povećane eksploatacije (Engleska, Australija i Novi Zeland su imale koncesije na ekploataciju poslednjih 80 godina),  počele ubrzano da se smanjuju. Oko 90% rezervi fosfata je potrošeno u ovom periodu. Najviša kota na ostrvu je 61m i smanjuje se jer su tu naslage fosfata najveće. Ukupno asfaltiranih puteva ima oko 24km (videti sliku), dužina obale je oko 30km. Obradive zemlje nema. Pored eksploatacije fosfata, stanovništvo se uglavnom bavi ribolovom. Stanovništvo sačinjavaju Nauruanci, govore nauruanskim jezikom (ovaj jezik se razlikuje od svih ostalih ostrvskih jezika).

 "Fakultete treba deliti na upotrebljive i neupotrebljive (dobre i loše) a ne na privatne i državne."

Obično se veruje da su državni fakulteti riznice znanja, sa najboljim profesorskima, najsavremenijim programima, udžbenicima i učilima, ... Naravno, kriterijum ocenjivanja je najbollji na državnim fakultetima i sa njih izlazi najbolji "kadar" sa diplomama koje se u svetu plaćaju "suvim zlatom".

S druge strane, veruje se da privatni univerziteti štancuju diplome koje se nigde ne priznaju, ispiti se polažu sa prolaznošću preko 100%, nastavni kadar je inferioran u odnosu na državne a studenti koji završe bilo koji od privatnih univerziteta znaju manje nego kad su završili srednju školu. Eventualno se kaže da imaju solidne programe ali niko ne uči po njima.

Dakle državni fakulteti su mnogo bolji od privatnih i ti iz dva razloga: zato što su državni sami po sebi mnogo dobri a privatni mnogo loši.

Da li je to baš tako?

OHOLA GREŠKA

Covekova sposobnost da govori se redovno navodi kao ona kljucna osobina koja nas najdramaticnije razlikuje od drugih zivotinja u prirodi. Jer govor nije samo taj impresivni vokalni repertoar koji imamo, vec i sposobnost da verbalnu informaciju proseciramo u svesti, i obradimo je u kontekstu u kome nam je namenjena. Govor je sposobnost da svoja unutrasnja mentalna i emotivna stanja prenesemo drugima, da ih sa drugima delimo do odredjene granice.

Na petogodišnjicu sramote Srbije, objavljujem integralno tekst Vladimira Popovića, specijalno napisan za ovaj dan i ovaj blog.

Biljana Srbljanović

ATENTAT NA DRŽAVU

12. Mart 2003.

Dobro pamtim ono stanje pomešanih osećanja besa, straha, tuge, neizvesnosti i mržnje, a pre svega nemoći, koja su me ispunjavala prvih nekoliko sati

Mnogo mi se dopao Nikolić, dakle Tomislav, večeras na TVb92, u emisiji u kojoj je gostovao zajedno sa Mirkom Cvetkovićem.

Kaže Tomislav u jednom trenutku kako je premijer Cvetković nebitan, kako ne donosi odluke i kako «verovatno ne sme ni fikus u kancelariji da pomeri bez da pita za dozvolu»!

I to kaže niko drugi nego on, dakle Tomislav, onaj koji je javno priznao da mu je svojevremeno Šešelj naređivao da (protivno njegovoj, dakle Tomislavljevoj volji) izlazi za govornicu Skupštine i po desetinu puta, bez obzira na temu sednice, i da govori za nekoga da je lopov, kriminalac ili izdajnik. Pa je on, dakle Tomislav, to poslušno radio, izlazio za govornicu, protivno navodno svojoj volji, i govorio da je taj i taj lopov, izdajnik, ustaša, kurva i šta god je već trebalo. Večeras sedi on, dakle Tomislav, u studiju, sluša Dežerove izjave (preko slušalice mu prevodilac prevodi na uho) i mrtav ladan optužuje nekog da je krpa!

U novembru mesecu imali smo u kabinetu PPV-a sastanak sa jednim od direktora Mercedesa u vezi sa njihovom saradnjom sa Ikarbusom. Pored PPV-a i direktora Mercedesa, sastanku su prisustvovali i nemački ambasador u Srbiji, ministar finansija, ja kao ministar privrede, Siniša Mali i par savetnika. Ono što je nedvosmisleno rečeno na tom sastanku je da Mercedes nije zainteresovan za investiranje u Srbiji. Ni za investiciju, ni za privatizaciju bilo koje firme u Srbiji, pa samim tim ni Ikarbusa ni FAP-a.

Sirove tekstove moje dve poslednje drame, mozete besplatno citati ovde.

Желим да вас овим блогом подсетим на неке од најлепших српских родољубивих песама, насталих пре Шешеља, Образа, ДБ-а, Радована, опсаде Сарајева, Слобе и Мире и свих оних и свега онога што је срамотило Србију протеклих пар деценија.

ЂУРА ЈАКШИЋ

ОТАЏБИНА

И овај камен земље Србије,
Што претећ сунцу дере кроз облак,

 ОКВИР ЗА СЛИКУ

     Свака прича може да почне било где. И било кад. Ова која следи има најмање три могућна доба и места свог рођења. И много начина да почне и да се оконча. Рецимо, година је 1668, а град се зове Делфт. У њему двојица тридесетше-стогодишњака, у некој од крчми која је била поприште „тулипоманије" - доба када се једна луковица лале ту могла продати по цени ваљане куће, и преко ноћи, играјући на цветној берзи, постати богат - разговарају о нечем важном. У невеликом Делфту сви се међу собом знају, па тако и ова два посетиоца. Иако понекад пргави карактер тамошњег народа осликава изрека „Стотину Холанђана, стотину ножева", за њих предање казује да су били пријатељи. Први међу њима, Антони ван Левенхук, кога историја не би памтила да је остао само оно што му је било намењено да буде - трговац текстилом, свом пријатељу описује последње призоре што их је угледао кроз сочиво свог микроскопа.

Kada se svojevremeno spremao miting na Ušću, bila sam gimnazijalka, u školi je tim povodom bila proglašena radna subota i učenici organizovano privodjeni da slušaju Miloševićev govor, onaj koji je najavio smrt mnogih od njih. Mene roditelji na Ušće nisu pustili, delom zbog toga što su od početka Miloševića smatrali opasnim čovekom željnim vlasti, ipak više zato što su smatrali da na političkom mitingu deci nije mesto. To me je koštalo velike i sistematične mržnje pojedinih profesora čuvene beogradske gimnazije sve do kraja mog obaveznog školovanja, ali me je i naučilo da nije tako strahovito teško ostati mirne savesti u manjini.

Kada sam 9. marta '91., krišom od roditelja, svojom voljom i sa sasvim jasnim političkim ciljem izašla na Trg Republike, ničega me nije bilo strah. Moj drug Brana je tog dana poginuo od policijskog metka ispaljenog u decu na ulici, kod Londona, na dvadeset metara od mene.

Obavestenje Supermoda:

Po sugestijama autorke Supermod je zakljucao blog. Diskusiju mozete nastaviti na Biljaninom novom blogu.

Link 

Ovako otprilike izgleda moj razgovor sa protivnicima ministra Saše Radulovića:

 Ko meni može da garantuje da će kad poukida sva ta radna mesta u državnim preduzećima on uspeti i da otvori makar isto toliki broj mesta?

 Pa niko. Nema garancije ni za šta na ovom svetu. Nema garancije da sutra neće biti invazije vanzemaljaca na planetu zemlju.