KOZA-OLBI-Ž.TOMIC-ZVEZDARA

Edvard Olbi - KOZA ILI KO JE SILVIJA - režija i prevod Žanko Tomić - premijera u ZVEZDARA TEATRU, Beograd, četvrtak 6.novembar 2008.

Izgleda da ljudi koji intenzivno rade na stvaranju umetnčkih dela, na početku - ali i kao vrlo zreli autori - stvaraju najbnolja i najneobičnija dela i to, nekako - uspostavljajući neku specijalnu liniju KONTINUITETA u idejama ili u stilu - ekstremnom, eksperimentalnom, modernom - iskoračnom, u odnosu na ostali deo karijere...To mi se nekako potvrdjuje iz iskustava sa praćenjem rada Pikasa, Joneska, Polanskog, Džona Hjuston, Akira Kurosava..i sigurno mnogih drugih. Kao da se goli talenat i bunt mladosti i zrelo iskustvo, spoje nekako u savršenoj slobodi. Prvi - impuls mladosti, skoro nesvesno odgovara nekim pozivima iz duha vremna - spontano i snažno, a onaj drugi - zreli umetnik - sastavlja sve konce i vezuje čvor nove iskustvene istine koja odjekuje mnogo posle njegovog realnog kraja rada. Tako mi se čini da je i Edvard Olbi povezao neke svoje mladalačke motive i istraživanja forme i sadržaja u komadima kao što su THE SAND BOX - Sanduk sa peskom ili THE AMERICAN DREAM - Američki san, sa zrelim i krajnje čvrstim sklopom provokacija i značenja, forme i konteksta,.prikazanih u njegovom skoro najskorijem delu - KOZA...Taj šeretski iskrivljeni pogled na svet ćudoredne realnosti u kojoj vladaju porodična ljubav i odanost, smernost i radinost, stabilnost u odlučivanju i umereni konzervativizam, dečje poštovanje starijih i ljubav prema prirodi, ali i prema istoriji i nalaženje sopstvenih motiva u čestitim istorijskim ličnostima i situacijama, taj iskošeni pogled podsmeha i provokacija nad ovim svetom zasladjene idile - to je ono što Olbija sa početka karijere povezuje sa Olbijem osamdesetogodišnjakom. U medjuvremenu on jeste pisao i realističke - provokativne društvene drame - WHO IS A FRAID OF WIRGINIA WOOLF (Ko se boji vuka još? - odnosno u pogrešnom prevodu koji se zadržao - Ko se boji Virdžinije Vulf?), komad koji ga je proslavio zauvek i u glumačkom i u filmskom svetu, ali njegova prava vokacija je zapravo, Joneskovska provokacija malolgradjanske učmalosti i samoljublja i to kroz iščašenu pozorišnu formu grotesknih ili i burlesknih proboja do začaranih krugova maskiranih neobičnih iskustava - bolnih odjeka nekadašnjih slabosti koje se skrivaju sa velikom pažnjom, ili otvaranje tajnih fioka malogradjaninovih zastranjivanja u osećanjima koja su zabranjena. Igra sa tim provokacijama i sa stidom oko raznih nastranosti - dala je Olbiju polje za - nazovimo to - "striptiz-dramsturgiju", za igru istine koja istovremeno boli i zasmejava, i protagoniste i kritiku i publiku. Olbi jednostavno uzima jednu apsurdnu i suludu činjenicu - kao u slučaju komada KOZA činjenicu da se jedan neobično značajan član establišmenta - veliki arhitetkta koji stvara svetske projerkte i za njih dobija najveće nagrade - da se taj div društva, prosto naprosto - zalčjubi u jednu KOZU i počne da prakticira - SODOMIJU. Kada je otkrio tu činjenicu, redosled viceva i ostalih zezalica, odmotava se sam po sebi..Pa porodica kojoj on to mora da saopšti - žena koja je zaljubljena u njega i on u nju, pa sin koga svi vole, ali i on je nastran - on je prosto gej, homoseksualac, peder.. I tako - slika po slika, ruši se kula od karata stegnutog morala malogradjanina i ostaju pitanja - poverenja, samopoštovanja, razumevanja, slolbode, tolerancije, ljubavi, poštovanja..ostaju, dakle ona pitanja, koja život čine životom medju ljudima na zemlji. Drama apsurda, komedija apsurda, jednostavna je tvorevina, ukoliko pisac - koji je već našao osnovno iščašenje u sklopu odnosa, ako taj pisac ume samo da se preda spontanom toku priče i da karaktere upregne u tok te priče. Onda sve postaje raskošno smešno, a asocijacije i sklopovi novih sudova vrcaju od vedrine i siline humornog razotkrivanja. Upravo je zreli Olbi bio u stanju, kao nekada Džon Hjuston, na primer, ili sam Jonesko ili Pikaso, da pusti - da tako kažem, priču, da sama bira tokove i sekvence, detalje i meandre i da nas vodi tim vodopadima sneha i saznanja kroz najgroznije istine koje se motaju po glavi malogradjanina kao najveći greh. Ta fantazija ZASTRAŠIVANJA baizra se na onim najstarijim pričama "oko vatre", u krugu porodice ili u krugu raznih društava, a deo su - te priče, nekih društvenih igara otrežnjenja ili moralne provere statusa. Veseli detalji igre istine o ljubavi glavnog lika sa jednom kozom, zvanom Silvija, osvetljavaju taj tnel zaigranog samosaznanja komičnim akcentima i vode nas do izlaza na drugi kraj ove mučaljive i tugaljive ispovesti u kojoj malogradjanin - kao što kažu za kuikavicu - UMIRE po sto puta - od stida, od nerazumevanja samog sebe, od neverice u sopstvene impulse..Naravno - uvek se u ovim slučajevima postavlja pitanje KAKO se to režira i igra ovaj dramski materijal? Jedan ključ je svakao realizam grotesknih karaktera. S druge strane - žanr KOMEDIJE ili DRAME APSURDA do danas se još uvek traži - i to izmedju klasične burleske poznate iz nemogh filma i slepstika, i grotesknog uvećanja i surovog podvlačenja geste i karaktera, na smenu ili istovremeno. Jalova prenemaganja i ačenja i bečenja, što se kod nas pogrešno smatra igrom na apsurd i primenjuje se gde god nema pravog umetničkog pokrića za temu, priču i karakter - to je najgora varijanta koja se popjavljuje redovno kod igranja Joneska, a često i kod ranog Pintera ili kod dotičnog Olbija. Onda nastaju nedotupavna uspijanja i traganje za BESMISLOM umesto za apsurdom kao takvim..No, o tome može mnogo da se govori i potrebna je za to posebna tribina o apsurdnom u pozorištu. Reditelj Olbijeve KOZE u Zvezdara Teatru - Žanko Tomić, borio se izmedju naročitog realizma i uvećane burleske u igri, tako da je relativno skruipulozno pokrio one probleme i odgovorio na one izazove žanra koji su držali priču u jednom komadu i držali pažnju pred pričom, ali i pred moralnim igrama, zadatim Olbijevom dramaturgijom. Glavni junak komada - arhitekta od svetskog značaja, otac i muž - pedesetogodišnjak - zaljubljen u KOZU - bio je Milorad Mandić - Manda, koji je spontano osvetljavao i lik i situacije, svetlom estrade i bio je u tome jako uspešan. Veština i zaigranost, birane geste i sveže reference na slepstik filmske burleske dvadesetih godina - legitimna su sredstva komedije apsurda i - ako su doživljajno pokrivena - slobodno nose težini i radnje i sadržaja komada apsurda. Mandić se dobro kontrolisao da ne padne u puko zasmejavanje štosovima samodovoljnog gega i to je zanačajno oslobodilo komad ideoloških natruha - koje se mogu naći u direktnim vapajima za više slobode u odnosima u društvu, koje ovaj neobični klovn - lik Martina, uspešnog arhitekte - povremeno ispaljuje kao bombe. Mandićeve monološke partije delolvale su vrlo doživljeno i imale su pristojnu svežinu izraza. Slabiji je bio u dijalozima jer se prepuštao direktnom ritmiziranju i estradnom repliciranju, pa je to ostalo nredovoljno značajno za sadržaj, iako je imalo visoku estradnu vrednost. Njegova vrla supruga Stivi koju igra Branka Šelić, prepustila se pažljivo biranim burlesknim akcijama i reakcijama u kojima je dostigla vrhunce - i žanra i stila i sadrtžaja. Ona se dobrano potrudila da savlada i korak i stav i pokret i mimiku koje podcrtavaju apsurdne situacije iz teksta, i tako je dala izvanredan okvir za igre preispitivanja formalističkih zagonetki, kao što je ceo kviz oko tehnike vodjenja ljubavi sa KOZOM, kroz koji, kao kroz šibe, tera svog vrlog muža, skrenulog na stranputicu sodomije. Sa više elemenata stilizovanmog realizma i sa mnogo istrtaživanja u karakteru realnog gej mladića, mladi Nikola Rakočević odigrao je sina ove prodice za uzor i postavio još mnoga nova pitanja rasporeda snaga u procenama moralnih pozicija prema raznim savremenim izazovima . Četvrti lik je više operativna tvorevina - on je taj koji prati i otkriva, kao neki prijatelj - detektiv, šta se to dešava u ovoj, do skora učtivoj porodici koja se pojavila kao odraz stramputice vremena. Taj lik najboljeg prijatelja zdušno igra Goran Radaković. Eto - videli smo jedno gledljivo štivo jasnog pozorišnog zabavnog materijala, koje će publiku privući temi veselog preispitivanja i igranja igara istine. To je svakako jedan od načina kako se ovo delo zrelog i moćnog Edvarada Olbija, može igrati. Sasvim zgodno, nema šta.

Goran Cvetković, Radio Beograd 2 - petak 7.novembar 2008.