O NASILJU- TITUS ANDRONIKUS-ANDJELKA NIKOLIĆ-KIKINDA-BDP

O NASILJU - prema Šekspirovom delu TITUS ANDRONIKUS - adaptacija i režija Andjelka Nikolić - koprodukcija Narodno Pozorišta KIKINDA i grupe HOP-LA - gostovanje u Beogradskom Dramskom Pozorištu, subota 1.novembar 2008.

U nedavnom razgovoru u emuisiji KLUB 2 sa rediteljem iz Ljubljane Tomijem Janežičem, posle premijere komada ŠUMA BLISTA po tekstu Milene Markovć u njegovoj režiji u ATELJEU 212, a povodom njegovog naročitog rediteljskog metoda koji izoštrava sukobe u pozorištu, nametnula se tema o poznatom glumačkom paradoksu. Naime, Janežič je insistirao na dvojnom shvtanju umetnosti glumca - kao pripovedača scenske priče i kao maga u kontaktu sa nevidljivim svetom kao sa stvarnim. U tom dvojstvu se i nalazi umetnost glumca, ali uvek je prisutno i pitanje srazmere elemenata ovog dvojstva. Naime - kad se pretera u onom delu glumačkog umeća koje ga vezuje za magijske radnje, postoji opasnost da njegova umetnost, da njegov izlazak na scenu, postane, manje više, sam sebi svrha. Tu glumci jako uživaju - pretražuju po svojim iskustvima i bogato se nasladjuju dubokim emocijama, ali publika - često, nije u prilici, jer je niko i ne pušta u polje komunikacije, pa nemože, da doživi ni onolikok koliko bi mogla prateći priču. Dugo smo o toj temi razgovarali u emisdiji i kolega Janežič je eksplicirao svoje shvatanje te dvojnosti glumačkog umeća, a u ATELJEU 212 gledaoci mogu i sami da provere kako to funkcioniše na sceni. Do sada - o toj predstavi, utisci su podeljeni, kao i publika - neki vrlo dobro ptrate tu klackalicu dvojstva glumca, a drugi, pak, nemaju živaca za preispitivanje stanja i psihička udubljivanja u iskustva i intimne uspomene od kojih se stvara tkivo predstave, tu, na licu mesta, postepeno i sporo.

U subotu smo na sceni Beogradskog Dramskog pozorišta videli predstavu O NASILJU koja je u režiji mlade, ali već iskusne i hrabre rediteljke Andjelke Nikolić, sva bila okrenuta priči o nasilju i sva scenske sredstva bila su prilagodjena što većem doživljaju postavljene teme u publici, dok su glumci već na probama savladali sve aspekte likova i situacija, a na predstavi su - po Brehtovom receptu, "samo" - tačno i jasno, IZVODILI priču. A priča je zaista bila jako složena - i pozorišno i društveno. Samim tim što je to jedna od najmanje igranih Šekspirovih drama i to zato što se smatra najsurovijom od svih - u njoj se odsecaju udovi i ubijaju se ljuidi tako zdušno i tako masdovno, da je to teško bilo i Šekspirovoj publici da prihvati. Naravno - ta surovost nije bez razloga u ovom delu velikog Vilija, jer radi se o ratnom i poratnom vremenu u kome učestvuju i Rimljani ali i surovi Goti, pa je količina nasilja nekako primerena vremenu ali i protagonistima. Rediteljka je vrlo savesno pročitala Šekspirovog Tita Andronika i povezala sve što zna i što već godinama prati po našim medijima, ili što saznaje iz priča ili svedočenja na Haškim sudjenjima i sklopila je priču sa asocijacijama naših lokalnih klanja koja su, po surovosti - daleko nadmašila one surovosti koje Šekspir sa respektom prezentira rafiniranoj publici. Dakle - po Šekspiru ali i na sceni - veliki pobednik nad nekim groznim Gotima - dolazi u Rim, dovodi pobedjenu Gotsku kraljicu i njena dva sina. Prethodno je na oltar Otadžbine položio živote dvadesetak svojih sinova i spreman je da sada na glavnom trgu - zahvalnoj svetini koja kliče - pruži satisfakciju u vidu ljudske žrtve - ubiće na licu mesta jednog od dva princa razbijenih Gota, i to pred majkom lično!...Naravno, ovo je samo dedo surovosti koji odmotava već započeti lanac ubijanja iz osvete, zbog časti, zbog politike, zbog prestiža, zbog ubijanja po sebi...I tako dalje. Surovost u igri ove predstave nije sama sebi svrha, nego je svrha SAGLEDAVANJE mehanizama surovosti kojima se država i vlast, ali i svi oni mkoji se za tu vlast bore - obilato služe. Kao što se služe i prevarama i otmicama i ucenama, a onda seto sve zajedo zove POLITIKA!...Sve je to lapidarno i britko, ali elegantno i vešto - prikazano u ovoj razigranoj ali tačnoj i brzoj predstavi. Sloboda sklapanja scenskih slika, naročito u sekvencama vezanim za državni lov u kojoj glumci igraju i šumu i lovce i lovinu, ali i u drugim scenama - o nafarbanom crncu koji obljuibljuje lukavu - bivšu Gotsku, sada novu Rimsku kraljicu, sa ubistvima ili sa posluženjem od sinovljevog mesa kao surovu osvetu za lukavost...ta sloboda umnogome doprinosi višeslojnosti i začudnosti prdstave. Tim sredstvima rediteljka je - pored značajnog rada sa glumcima, uspela da postigne totalnu napetost - i to nikako na niovou fabuliranja, jer je elemente fabule potpuno ogolila u igri, nego u nivou otkriivanja i tumačenjka jezika i rada mašinerije nasilja, i to političkog nasilja koje se vrši u vlasti, od vlasti i zbog vlasti. Svi glumci na sceni imali su svoju jaku i jasnu ulogu u ovoj slagalici zločina. Tit Andronik Dragana Ostojić, jedan od nasjtarijih glumaca u Kikindskom pozorištu i njegov kolega iz davnih predstava od pre dvadesetzak godina - predstava koje još pamtim - RODOLJUPCI ili Pinterov KUĆEPAZITELJ, Nikola Joksimović kao novi Car Rima - oni su, obojica, nijansirano i vrlo razudjeno, sa velikim skokovima iz raspoloženja u raspoloženje - vešto i sa pokrićem, igrali sve zadate situacije - adekvatno svom iskustvu i znanju - odlično! Gotska Kraljica - Marija Opsenica, Marko Gvero kao brat Tita Andronika i opšti mešetar politike, ili Lavinija - Mina Stojković - brza i energična. Ili djavolski okretan i U-svakoj- čorbi-mirodjija - rob, crnac - prosto našmoinkan tako da se lako čita i kao prototip neprijatelja - onog DRUGOG - nekog Roma, od koga svi zaziru u malogradjanskoj sredini danas - tu složenu ulogu bezobraznog osvajača, odigrao je Djordje Branković - savesno i lako. Ali - kao i svi ostali glumci - predano i brzo, jasno i precizno - za priču, za diskurs, za disput, za stav, za proveru odnosa prema zlu i prema čoveku - radili su svi - a predsatavu - ZA PUBLIKU. Potisnuli su NAMERNO i vidljivo, mnoge od svojih osećanja o kojima su mogli mnogo da kažu na sceni, ali su hteli da štede sredstva izraza i svoje snage maksimalno posvete publici. Na taj način su - u ovoj predstavi, rešene one dileme PARADOKSA glumačke umetnosti. I to je upravo još jedan dokaz o neuništivosti pozorišta i o tome da sva rešenja imaju neograničan broj mogućnosti postojanja - i sva su ISPRAVNA, ako se dokažu u sebi, na sceni - pred publikom. To se zove vitalnost. Aova predtava iz Kikinde pokazuje i vitalnost pozorišnih kuća u manjim sredinama. Ova bi predstava služila na čast SVIM beogradskim pozorištima i zato je ovo gostovanje bilo ODLIČNO!..Nadajmo se da će ova presdtava doći na stalni repertoar Beogradskog Dramskog. Ne bi im bilo loše, a ni beogradsskoj publici, dakako!

Goran Xcvetković, Radio Beograd 2 - ponedeljak - 3.novembar 2008.