42. BITEF - 08. ZAVRŠNI POGLED

Poštovani čitaoci, šaljem Vam, kao prvu - kritiku u kojoj se osvrćem na 42. BITEF 08. Priznajem, bio sam besan zbog još jednog lošeg BITEF-a i napisao sam jednu krtiku koja optužuje. Šaljem Vam je na proveru.
Ova kritika je, kao i sve ostale koje pišem, bila objavljena na Radiju Beograd 2 i o tome govori potpis ispod teksta.U nešto izmenjenom obliku - znatno skraćena, bila je takodje objavlhjena i u jednom od skorašnjih izdanja podlistka DANASA - BETON, u kome se ponekad nadju moje kritrike.
Posle BITEF-a bilo je nekoliko predstava o kojim ću Vas izvestiti kasnije. Čekam Vaše komentare. Pozdrav, Goran C.

Podjimo od kraja - od dodele nagrada na ovogodišnjem BITEF-u. Prvo je u zagušljivoj i napetoj atmosferi, posle poslednje predsatave na repertoaru - PERSIJANCI po Eshilu i Hajneru Mileru u režiji Dimitra Gočeva, Dojčes teatra iz Berlina, u podrumskom foajeu Pozorišta na Terazijama, dok smo pili loše vino i čekali proglašenje - prostrujala, vest da je "Politikinu" nagradu dobio Kristof Martaler za fenomenalnu, i možda JEDINU, predstavu dostojnu pažnje sa zvaničnog repertoara - "MANJAK PROSTORA". Setio sam se odmah kako sam bio ljut na taj žiri prošle godine jer je dodelio nagradu jednom nemačkom reditelju za - po mom mišljenjuju - lošu i prevarantsku, kalkulantsku predstavu - Šekspirovog "MAGBETA". Ali sada, kad su dodelili nagradu ovom ozbiljnom komadu - bio sam srećan. Na žalost - ta moja sreća bila je kratkog veka. Jer već prvi izveštaj o nagradama zvaničnog žirija, poptpuno me je porazio. Naime - Grand prix "Mira Trailović", kako se zove glavna nagrada BITEF-a, dodeljena je OPET(!) - Gebelsu za jedan žalosni likovni hepening tehničkih elemenata dekora koji se mrda i svira, a Sapecijalna nagrada je dodljena jednom nedotupavnom minimalističkom, privatnom baletskom duo kalamburu, "MOŽDA ZAUVEK", na temu - "Ja te volim a ti me ne gledaš", sa dodatim jednim živim gitaristom-iz-duga- vremena. Ovaj autuistični mini-šow došao je iz Belgije a izvode ga neki "poznati anonimusi" kakvih je Evropa puna i prepuna, ali im nagrade daje, sem provincijalnih festivala, verovatno, samo mesna zajednica i to svake dvadesete godine, pošto nema kome drugome. Dakle - poražavajuća praksa BITEF-a je nastavljena - NAJGORE predstave su nagradjene i to sa posebnim dodatnim značenjem i namerom - SMRT POZORIŠTA!...Zašto je ljudima koji vode i nagradjuju stvari na BITEF-u stalo da ubiju pozorište - nije mi nikako jasno?!

Ali - vratimo se, UKRATKO - onmome što je na BITEF-u 42. - 08. uopšte prikazano. Prvo - festival je imao i naslov - prilično neupadljiv i uglavnom bez ikakvog značenja - TRAGIKMEDIJA - TRAGEDIJA NAŠEG VREMENA. Možemo reći - kakav naslov takav i BITEF. Beznačajan, dosadan, neinventivan, tunjav, isparazan, lažan, petparački, skoro kičerski. Najkičerskija je bila predstava iz Litvanije koju je režirao već poznati glumac - reditelj, Alvis Hermanis koji je i pobedio pre par godina sa jenom sličnom kičericom iz života staraca u bivšoj Sovjetskoj republici. Ovoga puta nam je prikazao jedno jadno pisanije Tatjane Tolstoj - "SONJA". Dva glumca su nas toliko namučila u skoro sat ipo glumatanja bez imalo razuma i veze sa stvarnošću, izvodeći kojekakve burgije, primerenije seoskoj zabavi naivnih umetnika na prijemnom ispitu za osnovnu školu glume - na ispitu na kome nebi prošli - da smo se jedva vratili kući, koliko smo bili izmučeni. I što je najgore - beogradska poublika je bila uglavnom ODUŠEVLJENA tom ljigavom telenovelom o jadnoj, ružnoj i smešnoj devojci - dobrog srca, koju igra jedan plećati djilkoš koji sve vreme uspija i prevrće očima k´o - da mu se ide u WC, a ne sme da traži da ga puste sa časa. A ponekad je delovao i kao da je zakasnio da ode u WC, pa bi-šta-bi! Sreo sam mnoge ljude - čak i neke kritičare, koji su bili opijeni igrom, na čistom Ruskom jeziku, ova dva glumca početnika, u trajanju duplo dužem od trajanja čitanja ove kič pričice, iako se režija svodila na čisto iščitavanje i prepričavanje-direktno odigravanje, ovog jadnog sočinenija. Žalosno!

BITEF je otoren - ponovo, jednim igračkim spektaklom veštih atleta koji bi bolje prošli na nekom cirkuskom festivalu gde bi imali dostojne takmace u vratolomijama na raznim štapovima koji skaču. To se zvalo - naravno - MANJE VIŠE BESKONAČNO - i dovoljno pretenciozno i dovoljno besmisleno, da može da učestvuje na bilo kom svetskom festivalu i da ostane neprimećeno. Još jedan kuriozitet ovog festivala bila je i predstava za bebe do jedne godine starosti, "BABY DRAMA",a koju nije mogao da gleda niko ko nema da pokaže dete tog uzrasta kao prilog uz ulaznicu. Dete nisam imao, pa nisam bio te sreće da vidim taj spektakl, a kako vidim - oni koji su ga videli, ocenili su ga najbolje, pa je ta predstava dobila Nagradu publike BITEF-a. Naravno da je dobila - to nije bilo teško, kad se zna da su svi koji su je gledali - zbog zadovoljstva svoje dece, bili verovatno oduševljeni i dali sve petice, a kod gledanja ostalih predsatava došlo je SIGURNO, do bar male razlike u ocenjivanju - bar zbog onog dela ukusa o kome se ne diskutuje. Trebalo je da ova predstava eksluzivnog sadržaja ostane van konkurencije, pa bi onda bilo jasno da bi pobedila - ovako samo drugonagradjena od publike - OPERA! - DON GIOVANI na Mocartovu muziku u režiji Bojane Cvejić, a u izvodjenju Beogradske Filharmonije pod upravom Premila Petrovića i nekoliko internacionalnih operskih zvezda. Predstava je bila izvedena na Beogradskom Sajmu u ambijentu sporteske hale 3 sa mnogo publike i sa jako razigranim mizanscenom. Nisam operski stručnjak, pa sam izdržao pola sata opere koju uopšte nisam mogao da vidim - samo sam je čuo - kao sa nekog nosača zvuka u dobrom ozvučenju hale, jer je publika ispred mene bila toliko aktivna, da je stvorila neprobojni zid izmedju mene i glumaca - pevača koji su se negde, na jednom delu terena - igrali i pevali, sve u šesnaest. Orkestar je bio statičan i lepo je zvučao, kao i vrlo pokretni pevači.

Naše gore listovi bili su na ovom BITEF-u zastupljeni nekolikim komadima. Prvi je prikazan "CAR EDIP" iz Narodnog pozorišta u adaptaciji i režiji Vide Ognjenović, tako da smo videli osavremenjenog Sofokla koji je, IPAK - nadvladao, pa smo na kraju, ipak, gledali njegovu fabulu u savremenim kostimima. Nesporazum je nastao kad ljudi u konfekcijskim šik odelima govore o stvarima koje govore ordinarni pastiri, a da ne govorimo o liku PROROKA koji dominira političkom scenom sa TV novinarima i konferencijama za štampu Vlade i Predstednika - koji je, uzgred budi rečeno i Car, zvani Edip, po kome se i komad zove. Mnoge nesporazume izazvao je tek Andraš Urban sa svojim komadom "BREHT - THE HARDCORE MASHINE" u izvodjenju pozorišta "Kostolanji Deže" iz Subotice. Ovde nije bilo jasno ni šta je tu Breht, iako su se čitali neki tekstovi, za koje kažu da su njegovi, Brehtovi, a mogli su biti - tako izvedeni i tako odabrani - tekstovi bilo koga, pa i samog Andraša Urbana - toliko su bili besmisleni i uopšteni - taman toliko da odgovaraju samom - besmislenom i pretencioznom, naslovu komada. U tom komadu koji je nazvan "modernim eksperimentom" - četvoro glumaca se snalaze po sceni u do zla boga nespretnim kostimima, koje srećom, vrlo brzo poskidaju i pokažu svoja lepa mlada tela, i tako snalazeći se - sve na parče i na po desetak sekundi - stvaraju neke slike da-te-Bog-sačuva koliko nemaštovite i koliko ne-asocijativne, koje treba da nas podsećaju - zamislite, molim vas maštovitosti - NA RAT, NASILJE, OSVAJANJE, PODJARMLJIVANJE...Čuj molim te, dosetke!..I sve tako, na nivou gimnazijske dosetke i otprilike takve filozofije, nastaje i traje ova Urbanova "genijalština" koja je već pobedila na jednom internacionalnom festivalu zvanom "INFANT". Infantilno, baš kako treba, nema šta!

I naravno - IPAK - bila je i jedna ozbiljna predstava za koju smo i pre BITEF-a mogli znati da će biti najbolja, ali nismo mogli biti toliko cinični i znati da će biti i JEDINA predstava koja nešto vredi na celom festivalu. To je bio ponovo naš poznanik Kristof Martaler u svom izvornom pozorištu iz Lozane u Švajcarskoj koji je prikazao svoj autorski komad - "MANJAK PROSTORA". To je istinita i upečatljiva farsa i groteska o lekarima, bolnicama, trgovini organima... o veselom umiranju u Zapadnoj Civilizaciji koja se bavi proizvodnjom smrti pod firmom da leči, oživljava i popravlja svet. To je bilo odlično smišljeno, odlično sastavljeno i odlično odigrano pozorišno delo kakvo je primereno i Evropi i Švajcarskoj, pre svega. Ironično, istinito, pametno i vešto!..Šta ćeš više od jednog umetničkog dela jednog od najvećih reditelja današnjeg pozorišta? Ali za naš BITEF, koji nagradjuje samo predstave ZBOGOM PAMETI i ZBOGOM UMETNOSTI, ova predstava reditelja Martalera, nije zaslužila ni da bude pomenuta. Srećom da je Žiri lista "Politika" - suprotno svom negativnom renomeu - nagradio ovu predstavu i pokazao da još ima ljudi sa zdravom pameti u Beogradu.

Bilo je nekoliko dodatnih programa na BITEF-u ove godine - "Bitef Polifonija" i "Show Case" - programa na kojima je prikazano nešto radionica i nešto amaterskih predstava - od onoga što sam video najgora mi je bila medjunarodna radionica, tobože bazirana na Andriću i Strindbergu, a od Andrića i Strindberga - ni traga ni glasa! A to je bio veliki projekat od tri godine koji se dedšava u četiri grada. A ovamno - KUKU TODORE - ni pameti, ni glasa, ni slike, ni ideje..samo neko jadno prenemaganje koje ne služi nikome na čast. Predstave namenjene strancima bile su izabrane da prikažu neki presek naših dometa u pravcu koji je zacrtao BITEF. Od "...ŠOPALOVIĆA" Ateleja 212, do "ŽENE BOMBE", Beogradskog Dramskog Pozorišta i Bojana Djordjeva, preedstavnika Teorije Koja Hoda, uz nezaobilaznog Andraša Urbana - dva puta - videlo se šta je krirtičarka "Politike" -()opet), Ana Tasić, volela da gleda za vreme sezone. Ali prava stvar je bio jedan jedini dan - pretposlednji - koji je nazvan ISTINA U POZORIŠTU. Tu smo zaista videli nešto ozbiljno i svrsishodno. Dan je počeo u 11 sati prepodne u Okružnom zatvoru - bivšem Ce-Ze-u gde je jedna grupa zatvorenika na lečenju od narkomanije u zatvorskoj bolnici, prikazala radioničarsku predastavu "ČIJI SI TI PETRE?". Grupa izvodjača - zatorenika zove se ČAROBNJACI IZ O.Za, a nevladina organizacija koja je sve to organizovala je "APS -ART". Mladići su u sali biblioteke zatvora za svoje sapatnike i nas nekoliko sa strane, uz prisusutvo vaspitača i psihologa, izveli jednu iskrenu i jednostavnu pričicu o jednom Petru koji dolazi u zartvor i prolazi kroz mučilište paralelnih grupacija moći, do same smrti u sukobu sa svim i svakim, naročito sa sobom. Predstava je naivistička, ali potpuno primenjena i dobija na značaju baš time što je jasno sve vreme da su ti izvodjači baš ti o kojnima i govore. Ta dokumentarnost je iskrena i bolna, a ipak nosi plemenitu poruku vere u promenu pojedinca i sveta.

Istog dana u petak 26.septembra, gledali smo i predstavu u Centru Za Kulturnu Dekontaminaciju koji je i koproducent sa Amsterdamskim pozorištem Heet Veem, predstavu pod nazivom "HOĆETE LI IKADA OPET BITI SREĆNI?" To je autorski projekat mlade Zrenjaninke - Amsterdamke - Sanje Mitrović i govori o sećanju na crne dane u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji - o ratu i raspadu, o tragediji i mogućim uzrocima. Ova mlada autorka koja sama i igra u svom komadu sa jednim mladim nemačkim kolegom, seća se svojih prvih saznanja o mogućem ratu i tragediji, igra se igara koje će i nju i nas podsetiti na sve ono kroz šta smo prošli, sve u čemu smo učestvovali...I pita se sa nama - da li smo naučili nešto iz svih tih dogadja, da li smo naučili kako da postanemo bolji i da ne padamo u ta iskušenja u koja smo NEKAŽNJENO pali i oglušili se o principe i zakone koje smo morali poštovati. Kao ljudi i kao narod. Uloga mladog nemačkog kolege je bila ista - i on se sećao SVOJIH istorijskih grešaka i krivica, ali on je - igrajući se svojih igara kazne i oproštaja - imao tu prednost što su Nemci svoju lekciju o toleranciji posle izgubljena dva Svetska rata - već NAUČILI - što su svoju istorijsku kaznu i bukvalno - doživeli i iz nje izašli bolji i savršeniji. I kao ljudi i kao narod. Predstava govori da ćemo možda i mi JEDNOG dana, kad shvatimo svu dubinu problema i kad se iskreno pokajemo za sve što smo krivi - pobediti i postati ponovo - dostojni gradjani jednog boljeg sveta. Dotle, živimo sa iskustvima koja ne razumemo, ne prihvatamo i - ne stidimoi ih se! Nažalost.

I vrhunac tog petka na BITEF-u bilo je gostovanje pozorišne trupe iz Južne Afrike koja nam je odigrala "ISTINU U PREVODU", jednu primenjenu i primenjivu predstavu o kažnjavanju i praštanju - o mogućem dijaligu žrtava i dželata, koja se u njihovoj napaćenoj zemlji zvala "Forum Praštanja". To je bio istinit pokušaj da se sretnu pravi krivci sa rodjacima žrtava i da im objasne kako su i zašto - ubili, osakatili, mučili... njihove bližnje. Naravno - crnci su žrtve, a belci su dželati. Trupa glumaca - i crnih i belih stanovnika Južnoafričke Republioke, igra ovu predstavu kao da se radi o rekonstrukciji ovog istorijskog dogadjaja, čiji je inicijator bio sveštenik Dezmond Tutu, dugogodišnji saradnik legendarnog Nelsona Mendele....Ali zanimljivo je da glumci igraju razne novinare i prevodioce koji opslužuju dotičnu konferenciju o pomirenju, tako da se sve te priče - bolna sećanja preživelih i porodica stradalih, kao i neverovatno surove ispovesti zlikovaca, ispričaju posredno - pa se uopšte mogu podneti. U predstavi se mnogo igra i peva, tako da sve postaje nekako spontano - jedan Praznik Pomirenja i dobrote. Sami glumci su toliko posvećeni svojoj plemenitoj misiji, da zrače jednostavnom toplinom razumevanja i snage dobrote, a njihovi široki osmesi i snažna afrička muzikalnost, obasjavaju gledalište toplinom i lepotom. Ovo je bio zaista veliki dogadjaj BITEF-a .

Poslednjeg dana festivala prikazani su "PERSIJANCI" po Eshilovoj tragediji u prepevu i prevodu Hajnera Milera, u režiji Dimitra Gočeva. Značaj ovog dela je u tome da je to prvo delo poznato u istoriji koje je napisao pesnik i ratnik pobedničkog - Grčkog naroda, o pobedjenim Persijancima, ali tako da pokuša i sam da razume najveće neprijatelje Grka i da to razumevanje predstavi stanovnicima Antičke Atine, koji su tek izašli iz mukotrpnog i dugotrajnog rata sa ovim azijskim moćnim narodom. Dake, tu nema trijumfalizma i nema podsmeha nad pobedjenima, nego se analizira sklop okolnosti koji je doveo - do rata izmedju dva naroda, do tako trajnog i surovog sukoba, i na kraju - analizira se - kako je i zašto taj rat izgubila tako snažna vojska, kakva je bila vojska velikih vojskovodja, oca i sina - Darija i Kserksa. U medjuvremenu - u režiji Gočeva, mi gledamo bolnu istoriju pojedinaca koji su uhvaćeni u raskoraku nada i mogućnosti, pojedinaca koji još ne umeju da se sažive sa porazom...Gledamo kako se raspadaju nade i kako se srozava sila i moć. Vrlo poučno delo za mnoge narode danas u svetu, a naročito poučno za nas.

I tako - prošao je još jedan BITEF od koga smo mnogo očekivali, koji je bio najavljivan i najavljivan, još od juna meseca, a na kraju - ispalo je jedno banalno i poražavajuće PUĆ!...Šteta. Šteta vremena i para, šteta nekadašnjeg ugleda ovog festivala, šteta nade i šteta ukusa. Zašto je selekcija ove godine bila baš tako loša - nije sasvim jasno. Nije to bila baš tako loša godina u evropskom pozorištu, ali svakako da se informacije i ukus selektora ovog BITEFa ne poklapaju sa ukusom onog dela gledalaca kome i sam pripadam. Da ne bi Dimitra Gočeva i pretposlednjeg dana festivala pod nazivom ISTINA U POZORIŠTU, ostao bi ovo FESTIVAL JEDNEP REDSTAVE. I džaba vam onda i broj festivalskih aktivnosti i razne radionice i razni prijemi i kokteli na atraktivnim mestima...sve vam je to džaba ako nema DOBRIH I ZANIMLJIVIH predstava. A za to treba znanja, hrabrosti, iskustva, ukusa, volje, samostalnosti, veštine, poštenja, nezavisnosti, istrajnosti, ljubavi, iskrenosti, enrgije, vere u umetnost pozorišta. Svega toga izgleda da je nedostajalo selektorima i timu koji je doneo ovakav repertoar BITEF-a. A da ne govorimo o nakaradnim nagradama Žirija koji je nagradio dela iz poznatog seta zvanog SMRT POZORIŠTA, smrt ukusa, smrt umetnosti, smrt talenta i smrt lepote. Nadajmo se da će ovo biti poslednji ovako loš i pretenciozan BITEF.

Goran Cvetković, Radio Beograd 2. Utorak 30.septembar2008.