DNK-MATCH-ATELJE 212-STEFAN BELBER - STEFAN SABLIC

Stefan Belber - DNK / MATCH - reditelj Stefan Sablić - premijera u ATELJEU 212 - Beograd, utorak 2.novembar 2oo8.

Nkada, smo mnogo slušali o američkim, naročito filmskim - ŠKOLAMA GLUME - te škola Li Strazberga, te škola Elije Kazana i ko zna ko sve nije po Americi držao školu glume a tamo su odlazili glumci i mladi ili stariji - da se uče ali i da se usavršavaju i pripremanju za neki poseban film ili pozorišnu ulogiu. Danas sve više slušamo o ŠKOLAMA PISANJA drama. To su neke razne škole i radionice za scenarija i dramske radove koje drže - pri Univerzitetima, razni poznati i nepoznati dramski pisci, a mnogi studenti ili i stariji, idu tamo na te časove i uče se da pišu uspešne drame - scenarija. Tako u Americi, a tako i u Engledakoj i ko zna sve gde. I to im posle - tim priučenim piscima - kad nešto objave i kad im se delo igra u pozorištu, to im ulazi u biografiju - pa završio ovaj kurs lepog pisanja, pa onaj kurs, pa kod ovog profesora, pa u ovom pozorištu, pa na onom Univerzitetu. I vuk sit I ovce na broju! A šta se to tamo uči na tim školama - ja ne znam - nisam se nikad učio lepom pisanju, bar ne na američkoj školi drmaske pismenosti. Ali - kako god bilo - to mu dodje nekako kao "štampana stvar" - neka vrsta neke kopije - odnosno neke primenjene tehnike pisanja koja liči na ona dostignuća u pisanju koja je morao već dostići profesor dotične škole. Ja se sećam naših prvih pismenih zadataka u osnovnoj školi - i mi smo imali glavnu obavezu da napravimo UVOD - RAZRADU - I - ZAKLJUČAK. I to smo mi guslali celu osnovnu školu, a posle Bogme i u gimnaziji - uvod-razrada-zaključak. A ako nešto od toga izmeniš - staviš neku inverziju, počneš sa citaom, ili sve napišeš u stihovioma - bilo je i takvih, ništa nije valjalo. Na Akademiji smo imali neke časove dramaturgije, ali je sloboda bila mnogo veća i nisu nas baš gnjavili sa receptiima - ovo se piše ovako a ono se piše onako.Više smo se UPOZNAVALI sa vcelikim piscima i rešavali male zadatke tehničke razrade SOPSTVENIH ideja. Priznajem da me škole pisanja Anglosaksonske drmaturgije savremenih učitelja i profesora, ostavljaju hladnim. Sve me to nekako podseća na stalno jedno te isto - ideološki čisto. Samo privatne teme i izbor bizarnih karaktera, a to sve strogo realistički! Ne zna se ko danas piše gore - školovani Ruski ili školovani Američki drmski pisci novijih generacija. Ali u nečermu su slični - MELODRAMA - na putu ka TELENOVELI - realizam i porodični krug trema - to im je slično i u tome kao da se takmiče. Gde su one ulične teme - o nasilju, ili političke - osvajački ratovi njihovih Imperija...ili manjine i većine...a da ne govorimo o izbrisanom nasledju - recimo EKSPRESIONIZMA, raznih futurizama ili poetskih drama dvadesetih godina XX veka...gde su tu modernistički eksperimenti..pa Drama Apsurda..pa rani ili kasni Pinter..ili rani O Neil...?..Ostala je romantizovana porodična priča u strogom (malo)gradjanskom realizmu. I kad god neko u pozorištu hoće da napravi kasa štih repertoarsku jedinicu - okrene se ovakvim delima - ili su tu neki novi Irci ili Amerikanci ili Englezi. Sinoć smo u tobože avangardnom beogradskom pozorištu - nekad-bilo-modernom i najmodernijem pobunjeničkom pozorištu - ATELJE 212, gledali jedno ljigavo prenemaganje u kome jedan anonimus iz policije traži oca i to tako što će mu nasilno uzeti neki deo tela za DNK analizu. Ovaj policajčić bez dometa i širine - igra ga neverovatno i nedopustivo slabo, posle dosadašnjih uspeha, mladi Nikola Vujoivić - pokušava da uz pomoć svoje beznačajne ženice koju takodje opšte i krajnje naivno, bez ikakvog uverenja, igra inače ozbiljna, Radmila Tomović - pokušava, kažem, da utvrdi da mu je - jer tako mu je majka rekla na umoru - čuj Telenovele! - da mu je otac jedan poznati ostareli sedamdesetogodišnjak , baletski igrač i koreograf - igra ga nadahnuto i perverzno - Boris Komnenić. E sad, u tom dokazivanju identiteta preko DNK materijala - taj nesudjeni sin - umesto da uzme jedan od mnnogih noktiju koje perverzni baletan drži u ogromnoj tegli na vidnom mestu - jer zašto bi ovi nokti pa bili tako važni za scenu ako ne zato da se iz njih izvadi DNK matertijal - on - policajac nasilnik - vezuje nesrećnog baletana u godinama - po svemu bar desetak godina starijeg od glumca Komnenića -vezuje ga i nasilno mu, iz usta, uzima DNK bris!..To je samo jedna od slučajnih trapavosti ovog komada, pored scene zavodjenja mlade žene nesudjenog sina od strane ostarelog baletana, pa preko neočekivanih preokreta u odnosima sa tim policajčićem, a sve zajedno deluje toliko labavo i izmišljeno, plus komercijalistički napadno - koketiranje sa podacima iz baletske istorrije Amerike ili koketiranje sa turističkim znamenitostima Nju Jorka, na primer..pa sa lakim drogama na sceni..Mislim, ako to treba da bude ŠKOLA DRAMSKOG PISANJA, onda je najbolje da polaznicima vrate pare koje su im ovi dali da bi se upisali na ove pijane kurseve nedarovitih profesora. I to se posle zove USPEŠAN pisac i još mu se komadi IGRAJU po pozorištima Amerike! Naravno da se igraju po NEKIM pozorištima kad ih oni iamju po sto - dvesta komada u svakom gradu - što malih privatnih, što amaterskiih, što sobnih, što onih u bibliotekama ili prodavnicama ploča i muzičkih instrumenata, po učionicama škola i fakulteta, na tavanima ili u podrumima većih pozorita..U svakom slučaju tušta i tma pozorišta i predstava u svakom gradu - a zamislite tek u NJUJORKU od dvanaest miliona stanovnika koji se samo i isključivo - IZGLEDA - bave raznim OFF I OFF- OFF umetnostima. A svi teže da dostignu komercijalnost jedne pristojne Telenovela iz Južne Amerike. Da ali mi u beogradu imamo SAMO pet šest pozorišta I trebalo bi da se pažljivije bira tih dvadesetak komada koji se uopšte, u SVIM pozorištima stzave na repertoar svake sezone.E, sad na tom putu - od OFF Brodveja do repertoarskg pozorišta i telenovele - sreli smo se sa delom DNK / MATCH i njegovim - kažu poznatim američkim piscem Srefanom Belberom. Sa njim nas je upoznao i kroz njegovo veliko delo nas frojdovski u pet lekcija proveo veliki fcrojdovac Stefan Sabljić, pa smo sada mnogo obavešteniji o posledicama rasta deteta bez oca što je tema ovog dramskog vrhunca umetnosti Nju Jorka. Sve su to sasvim privatni problermi - a po strogim receptima tih veličanstvenih škola anonimnog spisateljstva - to je GLAVNI zadatzak - pisati o MALIM ljudima i njihovim strogo PRIVATNIM problemima. Jer ako se piše o nekom JAVNOM (fuj) političkom problemu - to je naravno fuj-fuj i dete će dobiti slabu - ili EF kako to Amerikanci kažu, a ako hoćeš najbolju ocenu A - EJ kako kažu - zna se - pišeš sa natruhama Frojda, ali površno i samo naznačeno - da te publika ne hvata u detaljima i obavezno o privatnom problemu - jer tu je ve dozvoljeno - jer svako je - kao što se zna u SVOJOIJ PRIVATNOSTI - slučaj za sebe, pa tu ima tema za svakoga - i talente i netalente podjednako - demokratski, nego šta! I eto kako nastaje dobro skrojena TELENOVELA!..Ali šta će to ATELJEU 212 posle onako lepog i modernog komada ŠUMA BLISTA - to ni sam Bog ne zna! Nažalost. A sve se to dešava veče oči istorijske pobede na Predsedničkim izborima u Americi prvog crnog kandidata - demokrate Baraka Obame - političara i javne ličnosti, koji se svojom autentičom snagom sprema da promeni svet. Pa neka ga samo menja - i vreme je. Možda i naša pozorišta uzmu malo pelcera od te promene - naravmno na bolje! Ali kada - ali kada? Joooj! Kuku Todore!

Goran Cvetković, Radio Beograd 2- sreda, 5.novembar 2008.