Georgia on Everyone's Mind

“ No one is blameless in the dangerous game that has erupted into deadly war in the Caucasus.”

IHT redakcijski uvodnik, 13.8.2008.

 Jedini koji  su zaista  porazili Amere and Co ovih dana su sprinteri i sprinterke Jamajke. A štafete tek dolaze! Jedini heroji koje vidim u svemu ovome su ona Ruskinja i Gruzijka sto su jedna drugoj čestitale u Pekingu. Svaka čast.  

Žrtava gruzijskog sukoba, nažalost, ima na svim stranama. I opet su, izgleda, više meta za potkusurivanje i sredstvo za optuživanje protivničke strane nego nešto o čemu se moralo unapred razmišljati i zbog čega se moralo mnogo preciznije i smirenije delovati na obe strane.   

Čujem ovih dana  frazu „velika ruska pobeda u malom gruzijskom ratu“ koja mi se čini potpuno neprimerenom. U globalnim razmerama broj žrtava sa kojim se operiše u gruzijskom sukobu (od nekoliko stotina do 2000) možda nije veliki, ali Gruzija ima svega 4.6 miliona stanovnika a Južna Osetija samo 80 000.  UNHCR i predstavnici NGOs koje se bave rešavanjem sukoba i izbegličkim pitanjima tvrde da su posledice po Gruziju  razarajuće.  Nadam se da su tačne ruske informacije da se u  Južnu Osetiju vratilo više od 2.100 ljudi.  Prema ruskim izvorima, od 2. avgusta, granicu Rusije je prešlo i registrovalo se više od 37.000, od približno 80.000 stanovnika Južne Osetije. Sa druge strane, ka centralnoj Gruziji, raseljavaju se hiljade Gruzina koji su živeli u Južnoj Osetiji. Predsednik Južne Osetije Eduard Kakjoti otvoreno tvrdi da nema nameru da ikog od izbeglih Gruzina pusti da se vrate natrag  kući! “Ruske izbeglice, 18 000 koji su u Severnoj Osetiji treba vratiti kući, ” kaže on. Da li je u pitanju pravo planirano etničko čišćenje sa  obe  strane ( ili sa sve tri strane, ako se osetijske separatističke milicije smatraju posebnim oružanim entitetom u ovom sukobu)  teško je reći, jer kako izveštači sa terena javljaju i strah tera ljude da se raseljavaju. To je nešto oko čega bi se međunarodne posmatračke misije na terenu morale što pre oglasiti, ne bi li se utvrdila odgovornost svih strana koje vrše pritisak i nasilje nad civilima, ali i da bi prestalo sa vulgarnim licitranjem žrtvama i prirodom zločina, koja u rusko-gruzijskom verbalnom ratu ide do direktnog izvrgavanja ruglu i omalovažavanja koncepta humanitarnog prava, odgovornosti za  i prava  na zaštitu.

Ipak, posledice su iste, etnički homogenizovane teritorije bez velikih izgleda da se slika vrati na prethodno stanje, ogromne komplikacije da se povrati ili zadrži imovina i ljudska patnja pre svega. Poznato je i da se veliki broj onih koji izbegnu nikad više ne vrati u svoje kuće.  Posebna je tema koliko i samo stanovništvo doprinosi tome da etničke tenzije rastu te da se netrepeljivosti artikulišu i u oružanim provokacijama, što sve doprinosi lakoj eskalaciji sukoba i na međudržavnom nivou. Raseljeni stanovnici Gruzije, pa samim tim i država Gruzija,  su u tom smislu zaista već teško oštećeni, tako da ovo za njih nikako nije “mali rat.” 

Bilo dobro da predstavnici OEBSa, čiji je Rusija punopravni član, a  koji  u Južnoj Osetiji ima posmatračku misiju,  izađu sa jasnijim saopštenjima koja bi stavila tačku na potpuno oprečne tvrdnje sukobljenih strana o sledu događaja kao i o prirodi i razmeri civilnih stradanja, između ostalog i da bi se kaznili vinovnici svih utvrđenih  zločina počinjenih u ovom sukobu.  Ako se to ne desi ostaje pitanje kakvu uopšte šira javnost ima korist od posmatračkih misija međunarodnih međuvladinih organizacija .

HRW ocenjuje da je na početku sukoba gruzijska vojska upotrebila nepreciznu i  prekomerenu silu koja je rezultirala i civilnim žrtvama a da se od tog momenta nadalje   tako isto ponašala i ruska vojska  u Južnoj Osetoji i u oblasti Gorija. HRW tvrdi da je ruska vojska očito gađala konvoje izbeglica koji su pokušavali da napuste zonu sukoba. HRW upozorava i da su osetijske milicije, politički i vojno podržavane od Rusije (JM), pljačkale, palile i ubijale civilno stanovništvo, da su ga terale da napušta svoje domove i sprečavale one  koji su imali nameru da se vrate. “Ovaj konflikt je bio katastrofa za civile,” ocenila je Rejčel Denber, pomoćnik direktora HRW za Evropu i Centralnu Aziju.  HRW smatra da je potrebno poslati i međunarodnu bezbednosnu misiju koja bi zaštitla civile i obezbedila uslove za povratak raseljenih, ali ifact-finding misiju kjoja bi utvrdila činjenice, podnela izveštaj o stanju ljudskih prava i naterala nadležne da utvrde odgovornost za sve zločine.

Priča se, takođe, i o “velikoj ruskoj pobedi.” Ni sa ovim se ne slažem. Čini mi se pre da je Rusija zaklala vola za kilo mesa. Ponaša se kao raspojasani novokomponovani bogataš koji u kafani hoće da impresionira i društvo za stolom i osoblje pa za mali račun ostavlja ogromnu napojnicu. U svom hvaljenju i demonstraciji moći ruski zvaničnici ni sami ne kriju da su  prekomerno upotrebili silu u odbrani svojih državljanja ( sa velikom sumnjom oko toga kako su, koliko i zbog čega uopšte bili ugroženi) koji žive, btw, u drugoj državi, hvaleći se da su se potrudili da stvari izvedu tako da Sakšviliju ništa slično ( šta god to tačno bilo) više ne padne na pamet. Ne sugeriše li i sam naziv ruske operacije “ Celar Field” nameru da se postigne više od puke zaštite ruskih građana?

Pri tome su samostalno doneli odluku da brane svoje državljane u drugoj zemlji, bez eventulano prethodnog obraćanja nekoj od međunarodnih organizacija za pomoć, zajedničku akciju ili saglasnost za akciju. To ni najgorim neokonzervativcima u SAD još nije palo na pamet. Lako je, naravno, bilo vojno poraziti malu gruzijsku armiju, koja se modernizovala očito više da postane deo nekog šireg međunarodnog kontigenta-sistema a ne u pravcu vojne zaštite zemlje od daleko nadmoćnijeg suseda. Bilo bi zanimljivo saznati i da li su Rusi i Oseti u Južnoj Osetiji bili prinuđeni, bar formalno, da vrate gruzijsko državljanstvo prilikom sticanja ruskog, koje im je u poslednje vreme intenzivno deljeno, te  da li su zbog toga u stvari imali privilegovani položaj u odnosu na druge građane Gruzije.(setite se statusnog zakona) Da li je takvo ponašanje, ako je bilo bez gruzijske saglasnosti, mešanje u unutrašnje stvari druge zemlje?

Ruski zvaničnici ne kriju ni činjenicu da se ponašaju kao NATO '99, mada oni tvrde da je NATO tada falsifikovao dokaze koji bi opravdali akciju, što u sadašnjoj situaciji u Gruziji, po njima, nije slučaj. Osim gore navedene “sitnice” da je  Rusija samoj sebi dala pravo da interveniše ( ako mene pitate postoji  razlika između odluke vojno političkog saveza većeg broja država, bilo NATO bilo koalicije voljnih i odluke jedne zemlje), bez prethodnih međunarodnih mirovnih konferencija, makar i propalih, etc, Rusija intervencijom u Gruziji legitimiše samu opciju, koja je u suprotnosti sa dosadašnjim tvrdnjama i busanjem u grudi o nepovredivosti državnog suvereniteta i integriteta, bar kada je Kosovo bilo u pitanju. Rusija je, naime, ostala bez principa, osim onoga MOŽE NAM SE. Uz dužno poštovanje dosadašnjih žrtava u Gruziji, masovne grobnice ruskih civila, državljana iz Gruzije, poput onih u Batajnici, još nisu nađene.

Sa vojne tačke gledišta, postoji još jedna razlika. NATO nije pešadijski ušao na Kosovo i u ostatak Srbije već je ceo “posao” sa JNA koja je tada verovatno bila ozbiljnija vojska nego gruzijska sada, završio iz vazduha, bez žrtava sa svoje strane. Rusija za sada prijavljuje oko 80 vojnih zrtava  u Gruziji. Vojni stručnjaci,koje citira WSJ, tvrde da je intervencija u Gruziji pokazala da se ruska armija modernizovala od devedesetih naovamo  ( porast odvajanja za vojsku je drastičan, od 7 milijardi dolara devedesetih do 35 milijardih sada, sa daljom najavom povećanja) ali da je još daleko od  moderne svetske vojne sile. Vidljivi su tvrde i dokazi o lošoj obuci, zastarelom naoružanju i vojni propusti-komandant  58 ruske armije glavne jedinice koja je učestvovala u sukobima, general Anolity Khrulyov, ranjen je u nogu! Rusko vojno rukovodstvo odbijalo je ovih dana da kaže koliko je vojnika angažovano u Gruziji, a ruski mediji spekulišu sa ciframa od 8 000 do 15 000. Stručnjaci iz Jane's Defence Review tvrde i da je oboreni Tupoljev 22 korišćen za operacije za koje zapadne armije sada već uveliko koriste jeftinije bespilotne letelice. 

Rusija je ovim potezom naterala zapadnu međunarodnu zajednicu da još jednom razmisli o tome da li da joj odobri ulazak u STO.Naterala je EU da promisli još jednom o strateškom sporazumu sa njom, koji Rusiji treba isto koliko i EU. Autoritarni metod vladanja koji je Putin sve više koristio, najeve naslednika mu Medvedeva da Rusiji i ne treba demokratija, odnos prema medijima i civilnom sektoru, možda su se i mogli tolerisati zarad sigurnog snabdevanja energentima i podrške oko stavljanja pod kontrolu nuklearnih programa Severne Koreje i Irana. No, najnoviji razvoj događaja samo daje argumente onima na Zapadu koji su i do sada kritikovali mekšu politiku prema Rusiji i zagovarali više oštrijih mirnih mera “samo zbog” stanja demoktatičnosti i ljudskih prava u samoj Rusiji. Sada se pod lupu stavlja i dosadašnji učinak Rusije u “zajedničkim” naporima da se Iran privoli na saradnju.  

Evo šta se u utorak zapitao William Kristolu svom tekstu u IHT: “ Incidentally, has Russia really been helping much on Iran? It has gone along with-while delaying-three UN Secretary Council resolutions that have imposed mild sanctions on Iran. But it has also supplied material for Iran s nuclear program, and is now selling Iran antiaircraft systems to protect military and nuclear installations. It is striking that dictatorial and aggressive and fanatical regimes-whatever their differences-seem happy to work together to weaken the influence of the United states its democratic allies. So Russia helps Iran. Iran and North Korea help Syria. Russia and China block Security Council sanctions against Zimbabwe. China props up the regimes in Burma and North Korea. “ 

Ovo je nešto na šta bi i u Srbiji, koja je još u zabludi da je u 21 veku moguće biti nesvrstan i vojno neutralan, trebalo obratiti pažnju.( Pogledajte kako prolazi jadna Gruzija koja je ne svojom voljom formalno još nesvrstana vojno i politički. Da je bila članica EU a i NATO, možda pre svega ne bi solo čačkala mečku sa Rusima ali o tome posebno) Na sreću, premijer Mirko Cvetković je dao izjavu koja se odnosi samo na poziv prekida vatre i žalost zbog izbeglica i žrtava, za razliku od uvodničara i novinara pre svega Politike i NINa,koji uveliko slave “veliku rusku pobedu”,  likuju nad “porazom” pre svega SAD i NATO, koji su, koliko ja znam, još uvek ključni strateški partneri EU kojoj Srbija vlajda još uvek hoće da se priključi, te kritikuju zapadnu štampu za "pristrasnost" i unisone optužbe protiv nevine i čiste Rusije. BTW, imala sam  priliku da tokom eskalacije sukoba nešto intenzvnije pratim ne samo CNN i BBC nego i francusku i belgijsku TV ( nisam shvatila sve ali suštinu jesam), te da mi pod rukom za DŽ budu svakodnevno FT, IHT, WSJ i nedeljnici, i naravno načitala sam se i naslušala ne baš pohvalnih tekstova o Sakašvilijevoj avanturi, kao i oštrih samokritika i poziva na oprez u definisanju eventualnih političko-ekonomskih sankcija  Rusiji (o tome sutra ili ovih dana detaljnije). A novi ruski ambasador u Srbiji  je “pohvalio”, gle slučajnosti baš u Politici, objektivno  izveštavanje srpskih medija o sukobu u Gruziji.  

 I za kraj ovog dela razmatranja situacije u Gruziji, a pre onog o nafti i gasu, o situaciji u Crnom Moru, o Amerima i NATO koji mudro odmeravaju situaciju a ne skaču na prvu loptu što ja vidim kao pobedu a ne kao poraz, o Gruziji i Ukrajini u NATO ili ne, o budućnosti NATOa, i Srbiji u svemu tome, koji će uslediti koliko sutra prekosutra, evo još jednog momenta koji govori o tome koliko je ruska intervencija bila sprovedena sa ciljem da se zaštite ruski državljani u toj zemlji a koliko iz nekih drugih razloga. Južno od Gorija u nenaseljenim oblastima Gruzije, u kojima nema ni vojnih baza, a kroz koje idu cevovodi Baku-Tbilisi-Čejhan,  uočeno je 45 kratera od granatiranja koji su svi u neposrednoj blizini cevovoda. Locirani su na nekih 25 km južno od Tbilisija u delu gde BTC seče drugi bitan cevovod, onaj koji spaja Baku sa Supsom.