NA BRDU GRLA I GNEZDA

(soundtrack for the end)

            Redak decembarski vazduh kao para suvog leda traži pluća da se ugnezdi, da se ugreje. Udišem i davim se. Žmurim i navlačim šal. Udišem vunu. Ti si sastavljena od nula i jedinica. Uvek si u pravu kada sam kriv. Razmišljam kako sam uopšte došao do tog zaključka. Na vestima javljaju da je tiranin umro. Njegova žena je konačno slobodna. Ako ipak nastavi da mu služi i ubije sebe u pojam, za dete makar ima nade. Tiranina će izložiti, kao na izložbi. Neće ga spaliti, biće ogroman kovčeg. Padaće kiša koja će preći u sneg. Biće težak pokop.

            Preuzimam kontrolu nad svojim mogućnostima, ti gotovo sigurno znaš kako to izgleda. Uhvatila si mi ruku. U poslednjem trenutku. Zatim si strgla kožu sa mene. Ogulila.

            Mojim TV nervima treba da osete nešto. Treba mi da osetim da mi nije stalo. Noge su mi nervozne, ne mogu da ih smirim. Cupkam. Neko bi trebalo da me šutne ispod stola jer se foliram. Glumim, pravim predstavu. Nije mi stalo. Nervozan sam na gasu, stalno u prekoračenju. Plašim se u zoni škole, ali ne usporavam. Nekada sanjam dete tiranina koje istrčava. Iscrpljen sam, ali izgledam odlično. Kriminalan sam i nije mi stalo. Koža je pala na pod, sve što je vredelo, pregazila si. Kriminalan sam.

            Svako dobija svojih pet minuta slave. Sahrana ide uživo. Svako dobija svoj sekund na suncu. Mislim da moj upravo počinje. Uključujem se u prenos. U glavi su glasovi, non-stop. Kada niko ne peva, čuje se muzika. Razum se rađa iz pregovora. Ti si skoro ista kao ja. Zašto onda ne zaplešemo na ponuđenu muziku? Soundtrack for the end.

            Tražim po stanu mesto na koje ću da legnem i čekam. Ne mora biti kauč, fotelja ili pod. Gledam u plafon. Dao bih otkaz na poslu da uzmem svoj život pod kontrolu. Kada zatvorim oči, non-stop čujem glasove. Kada glasovi utihnu, čuje se muzika. Sedam u auto i vozim se do podzemne garaže. Parkiram se i sedim. Čekam. Izađem i odem u sledeću, najdalju moguću. Voleo bih da živim u podzemnoj garaži. U većini se čuju glasovi. U hotelskim i muzika.

            Leto je. Hodamo nečujno. Slušamo vetar. Moja teritorija je tvoja teritorija. Tvoj san je moj san. Silazimo na plažu. Sam sam. Tražim dijamante među kamenjem. Oklop od kevlara koji sam smislio kada sam bio mali, ranjen je. Ostavila si rupu kroz koju mogu da gledam zvezde ili unutrašnjost grudnog koša. Treba mi dijamant za vrh burgije. Servis će da potraje. Garancija je istekla. 

            Čekam da preda mnom sine trenutak moje briljantnosti i izvuče me. Bilo čije briljantnosti. Mogao bih se nazvati kukavicom više od jednom. Hodao sam za tobom, pratio ti stope, gazio u tvoje tragove u snegu. Pokušavam da se vratim izgovorima. Prvi sam na poslu, poslednji izlazim. Auto ostavljam u garaži. Trčim na autobus. Borim se protiv naleta vetra kada uđem u ulicu koja vodi na brdo Grla i Gnezda. Skupim svu hrabrost i mržnju. Kao mali sam bio okrutan prema životinjama. Dvadeset devet godina mi je trebalo da bih odrastao. Vežbam da izgovorim naučeno. Glas mi se lomi, puca. Buncam. Možda je moja briljantnost nema. Možda je nema. Možda ima ruke. Muka mi je od rukovanja. Gledam u vetar, oči mi zasuze. Pada sneg. Pada mrak. Izgubio sam šal na autobuskom stajalištu. Stanem. Okrenem se i krenem natrag, odakle sam došao. Osetim vetar u leđa. Sutra, slučajno, sretnem te u gužvi. Hoću da svi nestanu, od gomile ljudi dobijam napad panike. Bučno je, ne mogu da mislim. Ne mogu da govorim. Hoću da svi nestanu. Ti nestaneš.

            Gledam reportažu posle sahrane. Prikazuje buduće vizije sadašnjosti i plašim se više nego kada dete tiranina istrči pred auto koji ne kontrolišem. Vidim da se kraj menja iz dana u dan, kako kome odgovara. Ne znam kako im uspeva svaki put. Sanjao sam te večeras, po prvi put posle meseci čekanja. Smrvljeni i tanani čuvari i dalje sede na tvojim ramenima i šapuću. Ništa ih ne razumem. Nikada nisam. Sve je u redu kod tebe, vidim kako hodaš. Osetim da nije lako, nije lako biti ti. Biti uvek iza.

            Mi živimo u zemlji snova. Ti si ih imala, ja sam ih dobio.

            Gledam film o potisnutoj agresiji u muškarcima. Premotam unazad i puštam frame by frame. Video sam te sinoć, u tebi još ima života. Ponovo ima života. Muzika je oko tebe. Po načinu na koji hodaš, vidim da je kod tebe sve u redu.

            Osećam se kao što su mi svi i govorili da ću se osećati. Sugestija? Autosugestija? Jasno mi je, sada je kraj, zato ubijte svetla, spustite zavesu. Spustite zastavu na pola koplja. Tiranin je mrtav. Njegova žena je slobodna, ako bude imala dovoljno mogućnosti.

            Treba mi sve ono što su mi svi govorili da će mi trebati. Porinut sam i dozivam upomoć. Tvoj nežni glas, koji bi se mogao slomiti kao porcelanska figura, dopire sa obale. Ostani sa mnom, vičem. Ostani. Nemoj da odeš. Ne na ovaj način. Ostani u našem gnezdu.

            Radim sve ono što su mi svi govorili da ću raditi. Idem svuda gde su mi svi govorili da ću ići. Ubijte svetla. Ostani sa mnom danas, da dočekamo sutra. Kao da sutra treba danas. Meni trebaju tvoja najjednostavnija objašnjenja, da ih pratim. Uradiću šta god kažeš. Ostani.

            Sanjao sam o svom detinjstvu, kako sam gutao knedle, oticao na proleće, kako sam bio okružen mrtvim stvarima, razbuđivan mašinama koje bruje dok spavaju. Sanjao sam kako se budim nasmejan, zato što sam se sećao sna.

            Ona sada maše sa prozora. Njen osmeh je crven, izgleda kao rana.

            Razgradi me.

            Godina na izmaku bila je tužna. Svi plaču i tek će plakati.

            Moje januarsko obećanje nije samo mrtvo slovo na ekranu, papiru. Dah nevešto istisnut iz grla sa namerom da se pretvori u reč. Ignorišem reportaže, filmove, nauku, zdravu ishranu, opsednutost izgledom, ljubljenje, seks. Dodirivanje ne podnosim. Ne posle onoga što sam uradio.

            Dobijam skrivenu poruku u pikselima. Prave poruke nema. Skrivena poruka kaže da njoj više nije stalo. TV stanice i novine nastavljaju da zasipaju lažima i jednostavnim objašnjenjima o smrti tiranina. Njegova žena je konačno slobodna.