Пет, шест, ... дванаест стопа! А попреко, један, ... осам, девет, ... петнаест! Ух, каква ће то радна соба бити! Пространа, светла, прозори на два зида, ... овде ће радни сто, овде фотеља за читање, маштање, дремање, ... ноге ту на отоман, пиће на сточић са стране ... ту велика библиотека, ... и још једна ту, мања, надохват, до фотеље, ...
Бројим стопе у кћериној соби.
Лампа на зглобове до радног стола, две мање до фотеље и ... хммм, у оном другом ћошку. Оне две графике могу ту, десно, ух, то ће бити баш добро.
Бројим и дане до јесени, кад ће она отићи на колеџ и кад коначно будем могао да преуредим њену собу у своју радну.
Звучници уз онај зид, ... подешени према ... уф, према радној столици или према фотељи? Слатких ли мука! Један, ... шест, седам, ... хмм, седам стопа од фотеље до столице. Еј, каква ће то радна соба бити -- дочекаћу и то!
Налази ме у соби, смеје се и изгурује ме благо -- јој, матори, опет с тим дечјим лењиром около, бар узми прави метар.
И онда помислим -- каква штета, биће то тако добра радна соба, а потпуно неискоришћена. Жали боже, јер сам преко недеље ионако на послу, а викендом ћу увек бити на путу -- у њен студентски градић, да је видим.
.