I (Муке бродоломника по Тихом океану)
Бродоломац, Јеврејин, дочепа се некако пустог острва и настани се тамо. Пронађу га после десетак година и установе да је изградио две синагоге.
- Добро, зашто подиже две синагоге, човече, кад си сам на острву?
- Ова ту, ближе, у њу идем.
- А друга?
- У ту моја нога неђе никада крочити!
.
II (Муке станара који говоре правилно)
Странци су најгори. Али њих никада нема око моје зграде и зато је тешко бити стално надрндан на њих. Да бих нашао странца треба да одем до центра. А и кад га нађем шта ћу с њим? Ја њему нану нанину, а он гледа бело, нема ту гушта, не разуме ти он наше речи.
А ако ћемо поштено нису странци ни криви баш за све. Онако, генерално, не кажем да нису, криви су, све у свему, на крају, макар индиректно, увек тако испадне, али, мислим, кад устанем око подне и одем до продавнице, а оно сав хлеб распродат, онда не могу да кривим странце. Њих никада нема ту око зграде и не пазаре у мом гранапу.
Е, а ко је купио сав хлеб? Дођоши!
Све су окупирали, узели све послове, множе се као зечеви, у једном стану их има по сто, држе се и помажу, и још увек говоре онако, грозно, по њиховом, на наречју, свуда их чујем, у лифту, ни у лифту се од њих не може доћи на ред, само негде иду и долазе, испред улаза их чујем, где су заузели све клупе, у гранапу, где су купили сав хлеб, ...
III (Муке старе емиграције)
Онај дан налетим на познаника коме је дошао брат од ујака из Канаде.
- Црнци су најгори, каже. И Кинези ... хммм, и Индијци ... Мексиканци, и Арапи ... и Јевреји!
- А има ли наших?
- Има, има, није тако велико место, али имамо три цркве у граду, у једну иду четници, у другу партизани, ...
- Па ко онда иде у трећу?
- Знаш, наши ови ... ммм... новодошли.
.