Ukratko

Nije loše ovo za čitanje:

Feminizam i ambivalentnost: Simon de Bovoar

A ovo je valjda izjavio Žan Pol Sartr: „Naša ljubav je jaka, nju ništa ne može da ugrozi. Ipak, ne smemo da dozvolimo da nas ta ljubav spreči da napredujemo i kao individue, da svako od nas ima svoj svet, svoju kuću, svoj život i gradi odnose sa drugim ljudima. Mi ćemo uvek da imamo jedno drugo, ali ne smemo da se zatvorimo u ljušturu.“

Жене су женствене.

Stvarno je ukratko.
:)

Nekako sve te negativne priče o ženama su mi uvek zvučale kao nesrazmerno uzvraćene emocije..

"With the posthumous publication in 1988 of her letters to Sartre, a good proportion of them written during the war years when he was at the front and then a prisoner, gaps that were left out of the autobiography are filled in. What the letters express is not only De Beauvoir's overarching love for a man who is never sexually faithful to her, a man she addresses as her "dear little being" and whose work she loyally edits. They also underline the mundanity of De Beauvoir's early accommodation to his wishes, her acceptance of what many women would reject as demeaning, her dependence.

But this dependence is hardly simple or passive. It is a shared attachment from which power also comes - as De Beauvoir, in The Second Sex, shows it does for all women. From early on, Notre-Dame-de-Sartre, as the wits dubbed her, organises the comings and goings of Sartre's "contingent" women; she encourages, consoles, manipulates, and continues to do so until the very end for that loose grouping of friends and exes they called their "family". With a few exceptions, she performs whatever Sartre at the Front asks of her, including finding money for him, or having an affair.

The voyeuristic narration of the details of sexual passion for the other's entertainment, the ups and downs and seamy manoeuvres of these relationships give Sartre and De Beauvoir the aura of a latter-day Valmont and Merteuil, planning and reporting on their dangerous liaisons, analysing assaults and retreats, and deliberating over the propaganda which is to surround them. On top of all this are De Beauvoir's lesbian pursuits and her sharing of Sartre's partners. Bluestocking she might have been, but De Beauvoir was never averse to taking hers off, and then letting Sartre know." guardian

Dosao sam do zakljucka da je jednakost polova moguca samo kada se dva pola vole-tada zapravo oni nisu ni jednakost vec su jedno.Kada nisu potrebne reci vec ti osetis potrebu tog jedno.Kada mu je potreban cvet, kafa, poljubac, rucak, pesma, zagrljaj-sve.
Svaki pokusaj da jedno napravis tamo gde nema ljubavi je nemoguce u bilo kom odnosu.

Hocu reci da jednakost polova koja se danas zagovara nece tu nista promeniti jer sve to vuce na neko takmicenje medju polovima.
To JEDNO nije dostizno kroz takmicarski duh vec kroz primiren koji trazi smiraj JEDNOG.
I cini mi se da su danasnji muskarac i zena sve dalje od jednog pa sklapaju primirje, a primirje nije sto i ljubav i vrlo brzo zarate, obicno kada strast nestane.
Ali cak i tu postoji nesto, i taj kraj ti pruza nesto ali tu svi pogresimo i ne iskoristimo tu fenomenalnu sansu koja se stvorila iz naseg najveceg pada.
Zaista tada smo nikada blizi tom JEDNO, pred nosom nam je!

Ne pada mi na pamet da im podilazim!
Imaju tu rodnu ravnopravnost i nek teraju kako znaju! Tu su i ljudska prava pa izvolte drage dame...Uz to-ne zaboravite ko će tu koga!

Odlican tekst, pravo osvezenje za citanje!

Jednom kad postanu majke, ženi je primarni cilj dobrobit njenog potomstva. Čak je i njena podrška njenim mužjacima u svrsi njenog potomstva.

Međutim, kada se žene odreknu potomstva (stvarno ili simbolično) onda počinjemo da pamtimo njihova imena - postaju individue, intelektualne ličnosti.

Jel ti se ne cini malo da je to zato jer je majcinstvo kao jedna od uloga zene nekako postala obezvredjena.
To se jednostavno vise ne vrednuje u drustvu i u porodici.Majke i supruge se ne postuju ako su samo to.
Danasnja zena se mora dokazivati drustvu i ne samo drustvu vec i suprugu, sinu, cerki da bi bila priznata.
Meni se to ne dopada.
Prvo secanje na zenu koja te rodila bi valjda trebalo biti-dobra majka.Zar posle toga treba bilo sta drugo?
Pobogu da nije majki mi ne bi ni postojali, kroz majcinstvo nama zena-majka otvara razna vrata u zivotu i gleda kako odlazimo-pusta nas.
To je najveca zivotna uloga, veca od bilo koje druge uloge u drustvu.Drustva ne mogu opstati bez uloge majcinstva.

Hvala ti Vera. Nikad mi neće biti jasno kako to da muškarci zaboravljaju da ih je rodila žena!!! Ali i Hrist se odrekao majke i braće rečima: Ja nemam majku i braću, ovo su moja braća (pokazujući na apostole)! Ili ih smatraju za mašine za rađanje ili uživanje, muka mi je od toga

- волим жене, ценим жене,
(то Бога ми ваљда дар,
кум ме Крџа допуњава)
- јадан ли си папучар

i tu nastade prepirka gde ja saznadoh da taj moj prijatelj smatra da žene ne mogu da budu dobri vozači, arhitekte, političari, programeri pa čak ni ozbiljni lekari... i da u suštini, po njemu, ne bi trebalo iz kuhinje da izlaze.

nije taj moj ortak usamljen. on je ovde u većini.

hvala ti za ovaj divan blog

svakodnevno Bogu zahvaljivao za tri stvari:da je ljudsko biće,a ne životinja,
Muškarac,a ne žena,
Grk,a ne varvarin!...
...,mnogo sam patila što moji voljeni filozofi tako malo cene žensko biće,
Šopenhauer i Niče ,neću ni da citiram njihova "mudra opažanja filosofska",
ali ih je mnogo,pesnika i slikara i vajara,pre svega,bezmerno uzdizalo na pijedestal obožavanja...

i naravno,videći haos i mrak u ženi-vide svoju nerazrešenu i nespoznatu animu...

tema široka i duboka i možda nesaznajna do kraja,kao i čudo života,
a ti si,sve te budalaštine ,mikele,sjajno prezentovao u kratkom tekstu...

ni Aristotel nije bio ništa bolji u tom pogledu. a kažu da je čak i mudrom Spinozi ideja o ravnopravnoj ulozi žena u nauci i politici bila strana, mada mu se ne može spočitavati bilokakva mizoginija.

no, nevažno, stvari istorijskom neminovnošću dolaze na svoje mjesto. možda ne onako brzo kako bi mi to voljeli, ali dolaze...

poodavno se već izjašnjavam kao feminista, čemu mogu da zahvalim neumoljivoj argumentaciji jedne pametne žene.

prirodno je i iskonski boriti se za sopstvena prava, ali tek borba za prava onih drugih čini nas humanim bićem.


velika preporuka za blog!

Sve su moje žene

bile bolje od mene.

Potcenjivanje žena je izraz kompleksa inferiornosti.

Ljubav između muškarca i žene prevazilazi uslovljenosti i naučena poimanja o polovima, ali dok god postoji hijerarhijsko društveno ustrojstvo, koje podrazumeva bezobzirnost i surovost, teško će ljudi dolaziti do ljubavi (međusobne i opšte), jer je neko mora preneti, gajiti i odgajiti, ona se uči od rođenja kroz osećanja, način mišljenja i način života.

nadam se da su i oni koji prije mnogo vekova nisu bili skribomani, i koji prema tome nisu zabeležili svoj glas, da su i oni znali da filozofi i monasi nisu baš najbolji izvor za relationship advice.

Човек вам је феноменалном стрпљивошћу и марљивошћу објашњавао како грешите у низу тачака, које сачињавају отприлике половину вашег текста. Како сте реаговали? Цитирајући и одговарајући на део његовог закључка речима Mogu da se složim ali sa izvesnom zadrškom, ličnom, bez objašnjavanja.

Како се надати напретку, било личном, било колективном, када се суочавамо с тако паушалним односом од стране једног од најпажљивијих међу нама?

Као човек културе и плурализма, зашто сте на већи труд НЕистомишљеника реаговали ускраћивајући му срдачност коју тако ревносно пружате мањим трудовима коментатора истомишљеника?!

Узгред, управо сам индиректно указао на неке моје аршине у понашању. Држим у глави могућност да постоје други, подједнаки или бољи.

Za mene je Mikelev odgovor bio fer. Poenta mog prvog komentara je da sumnjam u istinitost citata na osnovu onoga što znam o citiranim istorijskim ličnostima. U okviru ovog bloga ne očekujem punu rezoluciju po pitanju te istinitosti, ali mislim da onoliko koliko sam gore naveo opravdava tu moju sumnju.

Crkva je živa, ljudska institucija koja postoji i reaguje u svojim istorijskim okolnostima, i nikako nije fer da se njeni davni stavovi mjere današnjim aršinima. Katolička crkva se oduvjek izjašnjavala o aktuelnim pitanjima formalno kroz enciklična pisma (encyclical letters). Njena djela na stranu, što se tiče "teorije" vrjedi pročitati šta je izjavila npr. po pitanju raspodele bogatstva u poznom devetnestom vjeku, ili o fašizmu i komunizmu u dvadesetom. A evo i link o tome šta Katolička crkva danas (30. april 2015.) veli po nekim pitanjima prava žena,

http://www.smh.com.au/world/pope-francis-its-pure-scandal-that-women-earn-less-than-men-for-the-same-work-20150429-1mwff8.html

Uzgred, probleme Srpske pravoslavne crkve ne trebe projektovati van nje.

Pozdrav

- Mićo

Ово је ,блог’ визуелног уметника о мушко-женским односима.

Овде бележим шта мој вид каже о тој сцени.

Видим пуно разлога за незадовољство тим односима, као што сам незадовољан и односима који су превладавали пре сто и више година. Пуно се променило али свекупни квалитет односа између полова је можда мање-више исти. Примећујем да је отуђење (мрачни феномен) све веће, и улази у домен патологије. У општој сцени приметио сам сићушне фигуре - појединце који гласно адресирају ту патологију, одважно говоре шта виде, и своје увиде и искуства деле с другима: https://heartiste.wordpress.com/ http://www.rooshv.com/ Скоро истог тренутка сам увидео и да је њихово разумевање доста површно, и да је њихов лични однос ништа мање него примитиван. И онда то упоредим са особом која је аутор овог блога, Микелеом. Овај човек одржава изузетно добру комуникацију с припадницама женског пола, и одржавао ју је током такорећи ,целог’ животног века. Бриљантност плус искуство. ....

Закључак ми се сам намеће: Стара изрека каже, отприлике овако - уместо да гунђамо на мрак ума, упалимо светлост. У све већој пустињи социокултурној, шта би био бољи еквивалент питке воде од сједињења Микелеове племенитости и искуства са Roosh-овским просветитељским ентузијазмом да научи, објасни и помогне.

У овом тренутку многи читалаоци препознају да сугеришем неку врсту месијанства, и одмах се у њима покрене снажна резервисаност.

Као прво, идеју су имали многи пре мене. И покушавало се, није да није. Али открило се, путем искустава, да је појединац без шире друштвене подршке скоро сасвим беспомоћан. Као када би својим телом покушавао да зауставиш реку, и то фекалну.

Постоје дивна дружења, и дивна сећања на њих, који често морају бити и остати приватни. И постоји Микеле као уникатна, незаменљива и непоновљива личност у универзуму, те мултиверзуму. Али, постоје и културни генетски кодови који су опште друштвено добро које треба сачувати од одумирања, и та истина има карактер природног закона.*

Након што све то помислим, кажем себи : А можда је све што сам написао једно обично застрањивање. Јер, фокусирам се на блог-текстове. Игноришем Микелеове слике.

(*) Човек је самом својом свешћу присиљен да нешто добро покушава. Ето, то сам хтео да кажем.