Opet taj osećaj samoće. U vukojebini, zarad srpstva, dok se "političke veličene" bore za prevlast u zemlji "nebeskog naroda", čekam jutro sa mislima na one koji su pre 98 godina, isto tako čekali, a nisu dočekali naredno jutro .
NJIMA U SLAVU je ovaj tekst koji sam našao čeprkajući po istoriji mog "nebeskog naroda".
Небески коњаници
Јадранска Лешница је мирно и питомо место на падинама Цера и Иверка са 2500 житеља. Већина становника се бави пољопривредом, а мањи део је у иностранству. Поседује основну школу и православни храм Светог пророка Илије, саграђен 1870. године.
Место је судеоник бурне прошлости овога краја. Посебно треба издвојити Церску битку, славну војничку и људску победу, која се данас изучава у свим војним антологијама.
Током Церске битке коњичка батерија уморних и исцрпљених бораца журећи на положаје Видојевице кроз наше место бива заустављена митраљеским рафалима који су долазили са торња храма. У крвавој заседи претрпели су тешке губитке. Својом храброшћу и жртвовањем пролили су своју крв, али никако нису хтели ниједан метак да испале на непријатеље и на нашу светињу. По причи малобројних зналаца овога догођаја изгинуло је између 40 и 70 бораца. Сахрањени су на оближњој пољани са великим дрвеним крстовима све до 1932. године када су пренети у гробницу на Текеришу. Црква и школа са ђацима је сваке година одржавала парастос у њихову част на месту гробнице.
У посети болесном комшији 2003. године чуо сам највише детаља о овом до тада мени непознатом догађају. Најпотреснија сцена је била када ми је испричао да је осамдесетих година прошлог века добио два писма адресирана на име председника месне заједнице. Један од малобројних преживелих бораца овога догађаја, који је живео у Француској замолио је за дозволу да се сагради спомен обележје својим саборцима о његовом комплетном трошку. Од тадашње власти не само да није добио дозволу, већ је доживео и низ тешких непријатности.
Тешко прихвативши постојећу стварност старац у поодмаклим годинама посетио је место страдања и поклонио се изгинулим друговима. Замолио је председника месне заједнице и малобројне саговорнике да обележе ово место када дођу бољу времена. Као председник Црквеног одбора обећао сам тада да ћу се потрудити да поближе расветлим овај догађај као и да га достојно обележим. Већ осам година наилазим на затворена врата, непријатности и исмејавања. Једино сам био подржан од дугогодишњег појца Велизара Миловановића, старца од 95 година који ми је испричао још интересантних детаља.
При прослави Церске битке 2003. године у наш храма навраћа професор Предраг Марковић рођени Ваљевац који живи у Ковину. Замолио је свештеника да дође у наш храма и да дâ парастос своме деди који је овде погинуо. Био сам изненађен да не постоји никакав запис о овом догађају.
Цео овај случај тешко и болно ми пада као унуку Солунског борца. Мој деда Милорад је код куће оставио жену и троје мале деце да би бранио своју земљу. Када се вратио 1918. године, нико га није дочекао. Жена и деца су помрла од болести и немаштине.
У предвечерје стогодишњице ове славне битке ми потомци ових славних витезова не желимо да им дамо достојан спомен и обележје.
РАДИША ТОДОРОВИЋ
preuzeto sa sajta