Dečakove čarape su počele da nestaju. Svaki dan po jedan par. Prve nedelje niko nije ni primetio, ali na kraju druge, u subotu, kad je počelo ponestajati čarapa u ladici, a nisu se mogle naći ni u prljavom vešu, stvar je izbila na videlo. Dečak nije umeo da kaže gde su i kako nestaju. Uostalom njega čarape i ne iteresuju previše - rekao je da ne treba brinuti, nije ni siguran da mu uopšte i trebaju.
Загонетка је била расветљена тек сутрадан, у недељу, током усисавања и мењања чаршава, кад је хрпа чарапа пронађена у родитељској спаваћој соби, на поду у малом процепу између зида и кревета. Процеп је био премален да би га ико користио и био је остављен само да би кревет био бар мало одмакнут од зида - управо за лакше мењање чаршава, а и да се зид не би прљао.
Оцу је све било јасно. Прошло је већ око пола године откако је престао да сину чита књиге пре спавања. Није ту било никакве посебне одлуке, догодило се само, кад је одлазио да чита све чешће је затицао дечака како већ чита сам и неко време му је само правио друштво и помагао око тежих речи. Ускоро више није било ни тешких речи, клинац је напредовао брзо и видно уживао у својој самосталности. Тата, ја сад све могу сам, узбуђено је говорио. Можеш, сине, можеш. Сад могу путовати где хоћу, само узмем књигу и путујем, могу отићи било куд, чак до звезда и натраг ако желим, понављао је мудрост коју је, сигурно, покупио из неке од књига које је читао. Можеш, сунце татино, и хоћеш, путоваћеш до звезда много пута. Сам.
Тако је некако полако и неприменто, отац престао да одлази на читање код дечака. Није више био потребан. Уместо тога, тај део вечери је почео проводити у спаваћој соби, читајући, дремајући, гледајући утакмицу, најчешће сва три истовремено, и служио му је за опуштање у смирај дана. Рано је било за спавање, тек ће он устати и радити још, али тих пола сата, отпрлике у време кад су деца легала и све се утишавало и замрачивало, волео је да одмори и преусмери своје токове.
Оно што му је дошло до свести кад је угледао хрпу чарапа, што му је та хрпа, својом опипљивошћу и очигледношћу, расветлила за трен, а што му је без ње неприметно промицало, је да је, у последње време, уместо да чита у својој соби, дечак почео да долази у спаваћу собу, ушуњавао се поред оца, полузадреманог, успореног, разгаљеног, мазио се и читао ту неко време, пре него склопи књигу, оде у своју собу и заспе. Топлота оца и покривача су дечака брзо нагонила да несвесно, на путу до звезда, листајући странице својих књига, скида чарапе и ћушка их с кревета доле, у процеп.
И све су биле ту, по један пар за сваки дан у последње две недеље.
Дечак је, очигледно, много волео да чита. Али још увек није био спреман да на тако далек пут иде и враћа се сасвим сам.