Gost autor

EVER TRIED. EVER FAILED. FAIL AGAIN. FAIL BETTER.

B92 RSS / 05.10.2010. u 08:48

Gost autor: Milja Jovanović

Telefon mi zvoni česće oko petog oktobra. Svake, u poslednjih deset godina: javljaju mi se novinari koji postavljaju istovetna pitanja, "propuštene prilike", "greške vlasti", "da li nam je bolje", "šta se promenilo". To što zovu nije nelogično: ljudi imaju potrebu da "svode račune", prave preseke i pretvaraju istorijski u narativni tok koji je lakše kontrolisati i "razumeti". Ipak, istovremeno, svih tih desetak dana, koliko to rezimiranje traje, ja imam osećaj da iza tog pokušaja uspostavljanja kontrole nad smislom poslednje decenije struji i nastojanje, jednako jako, da se zbog toga što "nam nije ništa bolje" i sam peti oktobar obesmisli i razori. Sličan stav naslućujem i među svojim prijateljima: pošto nismo dobili ono čemu smo se nadali, onda je bolje uništiti i sam uzrok te užasne nade.

Ideja obezvređivanja nije ništa novo, a ni začuđujuće u diskursu srpske politike; na nju smo navikli, ako ni zbog čega drugog, onda makar zato što je (oduvek) bilo lako verovati da se ništa vredno na ovim prostorima nikada nije ni dogodilo. Da li peti oktobar zaslužuje da bude podignut iznad ove perpetuirane beznadežnosti? Da li nedostatak očekivanih ili željenih posledica zaista anulira uzrok? S jedne strane, izvesno je da ima (previše) istine u ovoj pesimistički-sijajućoj proceni trenutne političke, a samim tim i životne, situacije u Srbiji. Ne bi bilo teško navesti stotine ili hiljade problema i posledica problema sa kojim se suočava svaki građanin Srbije. A najmanji od njih svakako nije činjenica da je i danas gotovo nesporna jednačina politika=život. Međutim, postoji jedna stvar koja mi ne dozvoljava da sasvim olako izjednačim težinu posledica i značaj uzroka. Pre svega, ja peti oktobar ne vidim kao neposredni uzrok svega što se desilo posle. Uostalom, biti ponosan na ono što smo uradili petog oktobra ne znači i ne podrazumeva da je, odjednom, svaki postupak vlasti ili opozicije time unapred oprošten ili legitimisan. Peti oktobar je bio kraj, a ne početak - i ne krijem da i sama imam osećaj ogromne žalosti zato što je tako. Ali, realnost je neumoljiva, žaljenje nema smisla.

Dok pišem ovo, podrazumevam sagovornike koji su tog dana izašli na ulice (možda grešim? Nadam se da ima dosta vas koji ste bili previše mali :)) Vama postavljam isto pitanje kao i sebi, koje smatram da je ključno: da je upravo danas četvrtak, peti oktobar 2000 godine, da li biste danas, tog dana, ustali ujutru i uz puno znanje šta će se (ili neće) dogoditi u narednih deset godina, odlučili da ne izađete na ulicu? To je jedino pitanje na koje je potrebno da odgovorite da biste znali da li vam i šta peti oktobar znači. Danas sam uverenija više nego ikada da je svako od nas odluku da ide pred Saveznu skupštinu doneo u najvećoj meri zbog samog sebe, u skladu sa sopstvenim vrednostima i stavovima i možda zbog najličnijih i najprisnijih prijatelja i porodice - ne zbog političara, ne zbog nevladinih organizacija, ne zbog Otpora, i svakako ne zbog toga da bi bilo koga doveo na vlast. Smena vlasti bila je samo politička nužnost, svojevrsna kolateralna šteta. Danas sam uverenija više nego ikada da upravo ovaj aspekt petog oktobra ne smemo da zaboravimo niti da zanemarimo.

I da budem sasvim jasna: ovo ne kažem iz razloga nekakve idealizacije ili pokušaja "deifikacije" datuma. Ne bih glasala za to da peti oktobar postane državni praznik, na primer. Ne, moj motiv je sasvim prozaičan. Ako danas pljunemo na taj konkretni dan kao uzrok svega lošeg što je usledilo, lišavamo se posedovanja tog dana kao racionalne odluke svakoga od nas pojedinačno. Oduzeti sebi ovo pravo znači prepustiti se fatalizmu kojim uvek upravlja neko drugi ili, još gore, nešto drugo. Pljuvati peti oktobar znači poslati poruku da pošto nas je zmija ujela, plašićemo se i guštera.

Zato taj dan treba da branimo od samih sebe, naše tendencije da dignemo ruke usled pritisaka nezadovoljstva, da se osećamo kao nevažni elementi neke pokvarene državne jednačine, da osećaj impotencije prihvatamo kao status quo. Ako u nama postoji ideja da je taj dan naš, posledica naših odluka, onda je taj dan nešto što može i da se ponovi. Znam, i gotovo fizički osećam, prezrive podsmehe koje ova rečenica izaziva u vama. "Ko će bre da se smara sada sa tim". "Ma to je nerealno". "Budalaština". Ali, da li mislite da je Milošević, kada je raspisao i pokrao izbore, zaista mislio da će se peti oktobar dogoditi? Da li je bilo ko bio siguran da će se dogoditi? I još važnije, ko je bio siguran da neće?

Naravno, ja ne mislim da bi se problemi sa kojima trenutno živimo najbolje rešili nekom novom jednodnevnom uličnom pobunom. Ali, važno je da svako ko dođe na vlast u svesti ima da ta mogućnost postoji. Osim glasanja i javnog mnenja, sama mogućnost pobune je jako sredstvo pritiska i poruke vlastima da se protivimo i ne slažemo. Čak i kada imamo puno znanje da bilo ko drugi i nije mnogo bolji. I, još važnije od ulične pobune, jeste kristalno jasno shvatanje i vlasti i opozicije da je u našem posedu sposobnost donošenja odluka u skladu sa sopstvenim vrednostima i stavovima. Zato je peti oktobar važan za nas, takozvane obične građane.

Zadržati ideju (ma koliko očigledno lako bilo da se ona negira) o važnosti pojedinca osnova je političkog i ekonomskog progresa. Primećujem kod mnogih sa kojima razgovaram svojevrstan paradoks: ideja promena neraskidivo je povezana sa potezima države, Vlade ili sličnih entiteta, a tipična rečenica ovakvih razgovora počinje sa "Država bi to morala...". Sa druge strane, a u tome i leži paradoks, poverenje u tu istu državu ili njene institucije, gotovo je ništavno. Ovo znači da promene očekujemo samo od onog ili onih za koje smo apsolutno sigurni da te promene neće ili nisu sposobni da sprovedu i tako živimo u nekom stravičnom samo-ispunjavajućem proročanstvu. Da smo od ondašnje opozicije samo očekivali i čekali da smene Miloševića, i dan danas bi se verovatno na nekom porušenom mostu igralo kolo dok nas ponovo bombarduju da nas nauče pameti. Opozicija je bila neophodna, naravno, jer neko je morao da preuzme vlast, kao što su i stranke danas neophodne da bi se odvijao politički proces. Ono što ne treba da smetnemo s uma jeste da je to i naš proces, u kojem mi imamo moć. Sporu, dosadnu, nejasnu, nimalo očiglednu, nimalo fokusiranu, nedoslednu i često obeshrabrujuću - ali ipak, moć. Otuda naslov ovog teksta, preuzet iz Beketove "novele" Worstward Ho. Kada se pomirimo sa tim da ćemo uvek biti nezadovoljni nekim aspektima vlasti i da ćemo uvek imati nešto što smatramo da bi trebalo da rade bolje, moramo da prihvatimo i sopstvenu ulogu i odgovornost da ne samo tražimo već i da radimo na tome da se to i ostvari. Simbol ovog našeg procesa je za mene peti oktobar: tražili smo i uradili smo - ništa manje, ništa više. Fail again. Fail better.



Komentari (22)

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

milicadj milicadj 09:46 05.10.2010

da,

izasla bih ponovo na ulicu.

ono sto je tipicno za nas je da nikada nicim nismo zadovoljni. uvek vidimo lose i jako malo vrednujemo dobre stvari. bilo nam je lose pod milosevicem, uspeli smo da ga sklonimo. to je ono sto je bitno i sto nikako nije za obezvredjivanje.

zivot nakon 5tog oktobra je jednostavno zivot. daleko od savrsenog, pun
nadanja,
razocaranja,
ljutnji jer su nam ukrali lepe zivotne godine (20te u mom slucaju),
rada na koji moramo priznati neki nisu navikli (najapsurdnija recenica u srbiji koja se cesto cuje> ne isplati mi se da radim za te pare/tu platu!!!!)
radosti i slobode da predjes granicu i odes na more bez ponizavajuceg cekanja u redu za vizu.

ali srbi imaju kratko pamcenje i visoko misljenje o sebi. sve sto valja zasluzuju po defaultu bez ulozenog truda, sve sto im je dostupno nije dovoljno ili pak nije dobro, uvek znaju kako treba ali nikad nista ne urade i naravno u tudjem dvoristu trava je uvek zelenija (na pamet im nece pasti da ne gaze svoje dvoriste i da podignu djubre koje su upravo bacili).

mala.olja mala.olja 09:52 05.10.2010

odličan tekst

Hvala Vam na ovom tekstu koji je najbliži mojoj istini, sećanju i doživljaju petog oktobra.
Posle onakvih deset godina, bez obzira na ovih deset godina, izašla bih ponovo na ulicu u cilju RUŠENJA Miloševića, a ne dovođenja Koštunice.
Zato se desio peti oktobar i zato će mi uvek biti važan taj datum.
noboole noboole 09:53 05.10.2010

Dobro receno

.
NNN NNN 10:20 05.10.2010

Sećam se

jeseni '98....
...ETF i Filološki...

Preporuka za odličan tekst.
srdjan.pajic srdjan.pajic 18:24 05.10.2010

Re: Sećam se

NNN
jeseni '98....
...ETF i Filološki...

Preporuka za odličan tekst.


Jesi znao da je umro Caja? Ja sam tek juče čuo, kad sam skajpovao sa mojim ćaletom, koji mu je bio kolega dok je Caja radio u Pupinu. Ovi slepci iz ETF Alumnija se nisu potrudili da nam barem jave, razočarao sam se.

Jeste da me je namučio na elektronici, ko i svakog drugog, ali baš mi je nešto došlo teško kad sam čuo. Sećaš se sigurno kad ga je Teodosić ili Laban, ili ko već izbacio sa faksa, tih nekih godina? Ja sam tad znao da su Miloševićevi pukli, kad su se usudili da Caju izbace sa ETF-a. A i mnoge druge.

Sećam se kad smo ono kampovali na Filozofskom, '92, kad je Caja dolazio tamo da "drži predavnja" odmetnutim studentima. Znaš kako sam tad bio ponosan što sam ETF-ovac i njegov student.

A pretpostavljam da si i ti dolazio, ko i ja (sa posla) na predavanja iz Elektromagnetike, koja je pokojni prof. Branko Popović držao megafonom na Bulevaru, kad su i njega izbacili na ulicu, beše to negde '98?.

NNN NNN 21:19 05.10.2010

Re: Sećam se

Umro je pre skoro mesec dana.
I ja sam čuo sa nekoliko dana zakašnjenja od kolege, a samo par dana pre toga sam u šetnji sreo čoveka koji me je neverovatno podsetio na njega i zamišljao sam kako ću jednog dana da pričam sinu o Caji.

Legenda, slava mu.

'98. su izbacili i njega i Branka Popovića i Srbijanku i Živkovića (i mnoge), a ja sam baš tad upisao 3. godinu (i sigurno smo se onda sreli ispred fakulteta na nekom od predavanja).

Bilo je to potpuno ludo vreme, dane i mesece sam proveo po hodnicima i na raznoraznim skupovima i akcijama...
srdjan.pajic srdjan.pajic 21:53 05.10.2010

Re: Sećam se

NNN
Umro je pre skoro mesec dana.
I ja sam čuo sa nekoliko dana zakašnjenja od kolege, a samo par dana pre toga sam u šetnji sreo čoveka koji me je neverovatno podsetio na njega i zamišljao sam kako ću jednog dana da pričam sinu o Caji.

Legenda, slava mu.

'98. su izbacili i njega i Branka Popovića i Srbijanku i Živkovića (i mnoge), a ja sam baš tad upisao 3. godinu (i sigurno smo se onda sreli ispred fakulteta na nekom od predavanja).

Bilo je to potpuno ludo vreme, dane i mesece sam proveo po hodnicima i na raznoraznim skupovima i akcijama...


Tačno, i Srbijanku i Žileta, i Ruzmarina i Savića koga su sa predavanja izneli SPS batinaši. Vasiljević je beše sam otišao. A Deki Tošić i Peja su valjda isto bili najureni, dolazili posle do IMTEL-a, za neku eventualnu šljaku. Bruka.


Goran Vučković Goran Vučković 00:56 06.10.2010

Re: Sećam se


Jesi znao da je umro Caja? Ja sam tek juče čuo, kad sam skajpovao sa mojim ćaletom, koji mu je bio kolega dok je Caja radio u Pupinu. Ovi slepci iz ETF Alumnija se nisu potrudili da nam barem jave, razočarao sam se.

Nisi na dobroj listi, računam.
vishnja92 vishnja92 21:27 08.10.2010

Re: Sećam se


Sećam se kad smo ono kampovali na Filozofskom, '92



pazi kad sam se i ja potresla zbog Caje, hebo vas etf take naopake
buba_truba buba_truba 10:23 05.10.2010

Odgovor na pitanje

Vama postavljam isto pitanje kao i sebi, koje smatram da je ključno: da je upravo danas četvrtak, peti oktobar 2000 godine, da li biste danas, tog dana, ustali ujutru i uz puno znanje šta će se (ili neće) dogoditi u narednih deset godina, odlučili da ne izađete na ulicu? To je jedino pitanje na koje je potrebno da odgovorite da biste znali da li vam i šta peti oktobar znači.

Da je danas 5. 10. 2000. da, izašla bih.

Danas 2010. (fail again, fail better) - ne bih izašla, zato što nemam konkretan i opipljiv motiv. Zašto da izađem, protiv čega da budem?! Koga da rušim, a čemu da se nadam? Tadića i njegovu kliku ili da se preventivno okupimo da nam ne bi uvalili Nikolića i Vučića? Dačić, Mrkonjić, Krkobabić, Koštunica, Čeda... benigni su ako se ne prišljamče nekome iz ovog dvojca (DS, SNS). Mada, ako bi neko pozvao da srušimo Dinkića - zauvek - e, onda bih izašla, za vajdu, pa ko god da nas zajaše.

Tebi, Miljo, hvala za ovaj tekst. Lepo, toplo, realno.
Srecko Sekeljic Srecko Sekeljic 10:55 05.10.2010

Re: Odgovor na pitanje

Da je danas 5. 10. 2000. da, izašla bih.

Niko s kim sam razgovarao o tome se ne kaje što je izašao.

Poneko je samo razočaran kada pomisli da to ni izdaleka nije bilo dovoljno.
Virtuelni Vasilije Virtuelni Vasilije 19:52 05.10.2010

Re: Odgovor na pitanje

buba_truba

Da je danas 5. 10. 2000. da, izašla bih.

Danas 2010. (fail again, fail better) - ne bih izašla, zato što nemam konkretan i opipljiv motiv. Zašto da izađem, protiv čega da budem?! Koga da rušim, a čemu da se nadam? Tadića i njegovu kliku ili da se preventivno okupimo da nam ne bi uvalili Nikolića i Vučića? Dačić, Mrkonjić, Krkobabić, Koštunica, Čeda... benigni su ako se ne prišljamče nekome iz ovog dvojca (DS, SNS). Mada, ako bi neko pozvao da srušimo Dinkića - zauvek - e, onda bih izašla, za vajdu, pa ko god da nas zajaše.

Tebi, Miljo, hvala za ovaj tekst. Lepo, toplo, realno.


Bravo Bubo za sjajan komentar na ovaj lepi tekst.

I ovo u vezi Dinkica mi se cini vrlo bitno. Koliko ja, ovako sa strane, mogu da vidim, najveci problem i najvazniji uzrok sveg ovog beznadja u Srbiji je kolaps ekonomije i katastrofalno sprovedena privatizacija. Negde (ovde ili na drugom blogu) procitah da je privreda u 4 puta gorem stanju nego sto je to bila posle sankcija 1997/98. Rezultat privatizacije je sacica (pre)bogatih lopova i kriminalaca (uz sacicu politicara) i ogroman broj ljudi bez posla i na ivici egistenicje... I kad pogledamo ovih zadnjih 10 godina jedina konstanta je Dinkic koji svo to vreme drzi kljucne resore: finansija i ekonomije - znaci one koji su najbitniji za ovo gorepomenuto ...

Za sve druge koji su u toj deceniji bili najodgovorniji ima nekog opravdanja ... najcesce su se bavili nekim drugim stvarima a uostalom i smenjivali su se. Djindjic je morao da deli vlast sa kriminalcima i izgubio je zivot u pokusaju da raskrsti sa njima. Kostunica se petljao sa zapadom, Crnom Gorom, imao je malu podrsku u birackom telu pa je morao da pravi kompromise. Tadic tek zadnje dve godine ima stvarni uticaj na vlast i ne vidi se bas kako moze da promeni vec ukorenjeni sistem (cak ni u sopstvenoj stranci) ... i bakce se svojim "sizfovskim" poslom zvanim "EU i Kosovo". I svi su oni uglavnom prepustali ekonomiju, finansije i privredu jednom coveku: Dinkicu ...




kviskobg kviskobg 15:09 05.10.2010

Hm...

Iskreno, ja sam se razocarao u opoziciju jos za vreme studentskog Protesta `97 godine, kada je od jedne dobre ideje vrsena (nazalost) samo generalna proba za rusenje vlasti Milosevica, a koju smo mi na ulicama i pred kordonom smrknutih nislija i vranjanaca potajno prizeljkivali kao buducu realnost, tj da Bracni par sidje sa politicke scene i da ostavi ovu Srbiju na miru...

Licno smatram da je tada opozicija propustila veliku priliku da nas oslobodi jos 3 godine agonije kroz koje smo prosli, od nemastine pa do bombardovanja...

5. oktobar se desio, nazalost bez mene, u to vreme sam bio u susednoj zemlji, i pokusavao da saznam kako ce se i sta odvijati ovde u narednim danima neposredno pred moj povratak....

Iskreno, mozda sam idealista, ali izasao bih, ne samo zato sto nisam doziveo taj cudesni momenat naroda koji je u jednom momentu viknuo "DOSTA" i resio da (sam ili u saradnji sa stranim sluzbama, svejedno) uzme stvari u svoje ruke, vec i zato sto verujem da Srbija ipak ima nadu za bolje sutra

Zalosno je sto su se mnogi znani i neznani heroji tog 5 oktobra ne samo razocarali u sve sto se potom desavalo, vec su se i pomirljivo pripojili bezlicnoj masi koja dan danas vice "cuti dobro je sad, kako je nekad bilo kod Slobe"...

Zao mi je sto se taj 5 oktobar svojata od svih i svakakvih, taj neki momenat prave i lazne hrabrosti kod sadasnjih politicara a tadasnjih (vecinom) "gologuzana" se glorifikuje i sebi pridaje veliki znacaj, kao da im je malo sto se utrkuju besnim kolima, stanovima i mestima u upravnim odborima, pa jos moraju sebi da dodaju i (cesto) pseudozasluge za skidanje rezima Milosevica...

Citam Mihajlovica, Svilanovica, Cedu, Covica, koliko u tim clancima ima licne sujete a koliko malo glorifikacije onog glavnog spiritus movensa demokratije u Srbiji tih dana - NARODA...

Vlast je vec bila trula iznutra, ljudi su sa olaksanjem skidali tmurno lice MIlosevicevog sluge i pripajali se narodu, secam se kako je moj prijatelj usao u magacin policije u Majke Jevrosime i napunio peglicu oruzjem, zoljama, minama i municijom, i resio da skupo proda kozu i ono u sta su verovali on i cela nasa generacija - da ovo jednom mora da stane i da kakvi-takvi novi vetrovi moraju da dunu i u Srbiji.

Milosevic je tada bio dosao na jednu granicu kada vodja jednostavno pocinje da gubi ne samo smisao za realnost, vec i pokusava na silu da sve drzi u svojim rukama, jer apsolutno nema poverenje u svoje saradnike, bilo zbog sujete bilo zbog njihove nestrucnosti..

Ne mogu da se otmem utisku da Tadic radi upravo istu gresku, a po nekim pricama od ljudi meni bliskim i vrha DS i da se sama nekada homogena partija cepa na vise struja koje se krecu u razlicitim pravcima, od hardlajnerskih do liberalnih i demokratskijih...

Za razliku od 5 oktobra tada, ovog 5 oktobra STVARNO ne vidim nikakvu politicku nadu za Srbiju, ne samo neku koja bi se drznula da povede ovaj narod u neki novi obracun sa vlastima i policijom u cilju boljeg zivota za sebe, svoju decu i unuke, vec i neku koja je bez ikakvog upliva u podelu drzavnog "plena", upravnih odbora, izvrsnih odbora, i izmisljenih vaznih funkcija...

Ali kazem, izasao bih, ako nista drugo da se opet osetim onako slobodno kao kad sam u 4 ujutru 1997. godine, neposredno pred Litiju naseg Patrijarha Pavla prosetao Kolarcevom ulicom bez policijskog kordona koji je samo pola sata ranije maknut, jer se ocekivao zestok revolt i sukob sa gradjanima u crkvenoj povorci...

Ni Milosevic ni Tadic ne lice na Pandoru, ni likom ni polom a ni delom, i ne znam ko je vise zla pustio iz kutija, ali znam da je uvek na kraju u njima ostala nada...

Mozda je ova iz Tadiceve malo scucurena u nekom uglu, mozda se boji da se pojavi u punom sjaju, ali u mojim ocima ce uvek postojati i biti sjajnija nego Sunce iznad nas....
madoxxx madoxxx 15:29 05.10.2010

Ja se kajem

Ne silnog suzavca popijenog '90 tih, ni pendreka, ni noci u pritvoru. Kajem se kao gradjanin koji je barabar sa ovim propalicama svaki korak Kolarceve prodemonstrirao, koji je hranu nosio na fakultete kad su bile studentske demonstarcije samo da gledam kako danasnji lideri od studenata kradu za "svoje ljude", a nisam shvatio da ce to isto sa nasom zemljom da urade. Kajem se sto sam lajao i lupao u serpe, i noci provodio na ulici, jer 98% ljudi koji su sa mnom danas osim "demokratije" u partijskoj reziji nisu dobili nista bolje. Evo kajem se i izvinjavam svima zbog nepostojanja posla, ne postojanja morala, sudstva u kome su svi za vesala, drzavne sluzbe u kojoj su svi zasluzili da idu u Padinjak da kopaju krompir, penzionera koji nemaju normalnu penziju, seljaka koji ne mogu da izvezu i ono sto proizvedu, gradjana koje svaka shusha pljacka pocevsi od Gama (ko zna shvatice) Holdinga do direkcije za gradski saobracaj, nase dece koja ce morati da vracaju ono sto ONI danas uzimaju da mi ne bi rucali po kontejnerima i shvatili da je ekonomija 1997 (2 godine posle sankcija) bila 4x jaca nego danas. Kajem se sto nam je zemlja rasprodata - ne strancima koji bi mozda nesto i ulozili, nego domacim lopovima, uvoznicima benzina i cigareta (jer im Slobodan nije dao vecu ulogu tada).
Kajem se jer je narodu ukradena energija i ubijena volja koju je imao - jer bi sigurno danas ustao i rekao DOSTA!!! ne krijte svoje bezobrazluke iza EU. Kajem se sto nismo izdrzali 6.10. 2000., kajem se sto nismo videli da sut sa rogatim ne moze bez obzira iz kog razloga. Jedino se ne kajem sto smo njega skinuli, ali se kajem sto smo njih doveli
kviskobg kviskobg 16:23 05.10.2010

Re: Ja se kajem

Hvala ti u ime mene i mojih kolega iz SUMC-a (Studentskog Urgentnog Medicinskog Centra) sa Protesta 96-97 (onih koji smo jedan period nosili kombinezone ANLAVE, jer nismo imali svoje dugo vremena), sto si donosio hranu nama studentima i verovao u nas..

Slazem se potpuno da su se tadasnji "lideri" studenata i oni koji to nisu uopste bili (Ceda Jovanovic), presvukli u odela i sada paradiraju kao neke velike demokrate i mucenici, da ne pominjem tu Dulica, Coleta Homena i recimo Cedu Antica (koji je jos bio i najvise posten od svih)...

Dzaba da se kajemo onim sto smo radili, zao mi je sto danasnji klinci od 20 i neke godine ne da nemaju ideju kako da im bude bolje, nego im je sve vise jedina misao da pobegnu odavde i srecu i porod traze i dobiju negde daleko gde cveta ili ne cveta neki drugi limun zut...

Kad bi znao da postoji neka snaga koja moze da i mene licno i meni bliske vrsnjake i prijatelje izvuce iz ove rezignacije, i brige za buducnost licnu, porodicnu i drustvenu, istog momenta bih se ukljucio u delovanje...

Ali takve snage nema, dok ocigledno neko spolja ne proceni da je vreme doslo da menjamo garnituru na vlasti....Sorosh se fino utalio sa garniturom koju je doveo i ne pomislja nikakvu promenu i boljitak, Amerikancima odgovara da nam jos malo rasparcaju zemlju, Evropljani bi da se igraju humanizma i renesanse evropskih i proevropskih vrednosti, a u stvari su i oni podanici Amerike i Nuovo Orderis Mundi-ja....i tako...

Rusi imaju svoje brige, mada jos uvek drze pricu da su, makar deklarativno, veci Srbi od Srba (bar sto se tice Kosova)...

Umesto da stvaramo boljitak gradjanima ovde se samo ide na to kako jos dublje zavuci ruku u dzep narodu i totalno mu iscediti dusu zarad privilegija, tendera, mita i korupcije....

The rest is silence.....
JJ Beba JJ Beba 17:00 05.10.2010

Re: Ja se kajem

Kad bi znao da postoji neka snaga koja moze da i mene licno i meni bliske vrsnjake i prijatelje izvuce iz ove rezignacije, i brige za buducnost licnu, porodicnu i drustvenu, istog momenta bih se ukljucio u delovanje...

ma kakva nova snaga, izbori...nema ništa od toga.
Ovde je sve obesmišljeno i glasanje i partije i nevladin sektor ..sve.
Glasači su elementarno neobavešteni, nesvesni bilo čega, pojma nemaju šta im se događa. Sve u naše ime rade neki likovi koji su sve bogatiji i bogatiji a mi sve depresivniji. Nikome od nas "običnih" ljudi se kvalitet života nije poboljšao niti ima nade da će. Ovi samo dižu te kretide koji ne znamo našta odlaze. ko će to da vraća...naša deca? Al zato kaže Mitrović i osatli Miškovići: obogatikli smo se posle 5 oktobra! pa fala bogu kad grunula kinta.
kakav bre ljudi 5. oktobar.
bio je to samo jedan divan dan pun energije, nade i suzavca.
iza njega ostao dim i jedan ubijen čovek.
Belius Belius 15:41 05.10.2010

)

Zato taj dan treba da branimo od samih sebe
shumska shumska 17:19 05.10.2010

Re: )

а) кајем се
б)да ли је истина да си добила неко од места у управном одбору Дома Омладине - након петог октобра?
в)што на том плану не учини нешто? нешто више?
njanja_de.manccini njanja_de.manccini 17:46 05.10.2010

odlican tekst

najbolji od svih na zadatu temu.



Biljana 77 Biljana 77 22:18 05.10.2010

Samo da mahnem

kolginici&saborcu iz onih dana kada smo bežali ispred neprijatelja raznoraznih.

Da.Opet, uvek... To se moralo.

Bilja, 08
aleksandarkarisik aleksandarkarisik 10:16 06.10.2010

Da li bismo?

Kada sam procitao pitanje u nanosekundi sam sebi odgovorio da bih i drago mi je sto sam video jos dosta slicnih ili istih odgovora. Uprkos tome sto mislim da su godine koje su usledile pokazale da nama mozda nema spasa, sto mi se cini da smo tada samo odgodili propast koja mi se sve cesce cini neumitnom. Verovatno zato sto kako god beznadezno izgledalo, sa tme ne mogu da se pomirim. Sto se kratkog pamcenja i mentaliteta tice, to je gadan usud i za posebnu je analizu.
Kako god sada izgledalo, samo treba staviti prst na celo i pokusati zamisliti realan scenario onoga sto bi nas snaslo da se peti oktobar nije dogodio. I slazem se sa Vama, postupci toga dana, kao i inace, treba da budu motivisani sopstvenim vrednosnim sistemom.
Znam, i gotovo fizički osećam, prezrive podsmehe koje ova rečenica izaziva u vama. "Ko će bre da se smara sada sa tim". "Ma to je nerealno". "Budalaština"


Ova vrsta blaziranosti cesto predstavlja jednu od ruznijih manifestacija kukavicluka. Ruzno je jer u ovakvom pojavnom obliku omalovazava hrabrost drugih.

Odlican tekst koji ima onoga cega precesto fali - sustine.
Bonner Bonner 10:39 06.10.2010

Da, uvek!

Da, naravno uvek bi izasao na ulicu da potpomognem svrgavanje totalitarnog rezima kakav je u Srbiji bio do 5.10.2000.

Na zalost, tog dana nisam bio na ulicama Bgd-a jer sam pre toga napustio zemlju, nakon nekoliko neuspelih pokusaja promena i aktivnog ucesca u njima, ne zeleci da cekam da i vecina shvati da sa takvom vlascu zivota nema.

Svim nezadovoljnima, pre svega "cekacima" i mladima mora da se kaze da tog savrsenog dana "D" (kada ce preko noci sve da bude savrseno, bez problema) nema niti ce doci i da ne cekaju da neko drugi krene da im organizuje zivot i resava probleme, to niko nece uciniti za i umesto tebe! Nijedna drzava na svetu, nijedna partija, niko sem tebe!

Promene u drzavi su se desile, one su nepovratne, uhvatite se u kostac sa sopstvenim zivotima, resavajte probleme, ucite, studirajte, zavrsavajte poslove jedan po jedan, radite na sebi i necete imati vremena da budete nezadovoljni.

Ne budi "cekac"!

Arhiva