Još je rano za kompletno sagledavanje 5. oktobra, jer je reč o mnogostruko složenom događaju o kome se ne zna sve, pošto akteri nisu mnogo rekli, neke tajne odneo je Đinđić, nesporni lider borbe protiv Miloševića, a druge će ugledati svetlost dana tek za mnogo godina, kada se otvore arhivi svih onih službi koje su delovale na ovom prostoru, koji je tih godina zaokupljao pažnju moćnika čitavog sveta.
Зато је ћорава работа нудити некакве своје истине, када свако од нас актера зна само део, само онај део догађања у коме је учествовао. Сваким даном јавност сасзнаје неку нову чињеницу о овом величанственом историјском догађају, које допуњују постојећа сазнања. И сам видим како се мењају и моја сазнања о овим бурним временима и отварају нова питања о његовој суштини, организаторима, циљевима и дометима. Како сам у својој колиби на Кнежевцу испод Малог Повлена водио белешке о збивањима, навешћу прве записе о 5. октобру, а потом и нека телеграфска виђења тог догађаја из данашње перспективе.
„Стижем на Кнежевац тек у суботу 21. октобра. Бележим прве утиске у Записе.
21. 10. 2000.
Хвала Богу, великом неимару свих светова, на данима иза нас, и данашњем лепом дану.
Сунце сија и после Милошевића.
Истина, дува хладан ветар, ноћас је било минус 1 степен, али је небо звездано.
Стигли смо око 02.40 часова са Рајком, Слава, Љиља и Вуја. Душко и Сима су угрејали кућу. Дивота!
Били су избори 24. септембра.
Бенгалски тигар од папира није послушао Бека да призна пораз, честита Коштуници и борбу до победе настави са „резервног положаја" - председника најмоћније - владајуће партије. Кренуо је на све или ништа. Изашао је пред младе потпоручнике и наставио по старом. Обратио се нацији са лабудовом песмом, тачније проклео је сопствени народ. Понудио је нагодбу: Други круг уместо ванредних мера. Коштуница: Нема погађања! Рудари Колубаре све издржали: медије, Владу, Војску, Полицију... Народ устао. Руси нису стигли да упропасте ствар. Воја мудар државник. И 5. октобра - народна побуна или мирна, грађанска, револуција. Две тамне мрље: Рушење Скупштине и РТС-а. Али, неважно. Нема контра удара... СИК повлачи неразумну одлуку о поништавању избора и признаје Коштуницу. Милошевић капитулира. Павковић се пребацује на страну победника. Марковић Раде сарађује. Црвене беретке уз „Жутог"... Лабус и ја придобијамо Влатковића и Томића пре одлуке СИК-а. Само нас одбија с.....а Милутиновић, испаде најјачи чувар Милошевића. Не сме да честита Коштуници пре шефа...
Заклетва. Тахир и Иван организатори. Коса се диже на глави кад видим председника СРЈ како сам самцат даје интервју Б-92 и иде уживо у програм Гласа Америке...
Посетио Берлин, немачке Либерале. Колега Клаус Кинкел; Фондација ФН; председник европских Либерала; председник немачких Либерала; затим, шеф деска за СРЈ у МИП-у, па вечера са Лидијом, новинарком DW из Загреба. Ту је и Душко Богдановић, сарадник искрен...
Муке око влада...
Сукоби Коштуница - Ђукановић и Коштуница - Ђинђић неизбежни и оправдани.
Милошевић реализује план о „резервном положају" и поред револуције... Дошли лешинари СПС-а... „Жути" у дилу са њима, као и Ђукановићем, а у ДОС-у десна рука му је Човић чија амбиција сија. У току је преузимање Милошевићеве мафије од стране „Жутог".
Веља занимљив...
Разговор у Будимпешти: Катастрофа права. Можда ће се поправити 7. новембра ?!
Стигоше Ђуле и Дана... Доста!
22. 10. 2000.
Диван дан. Топлије и без ветра.
Јуче су били поред Ђукића: Синиша, Илија Трипковић, Јеж, затим Цеца и Хранислав Милошевић, комплет Лазаревића - Стефан, Зорица и Раша, чувени кардиохирург Бошко Ђукановић-Шушка (Ваљевац, пријатељ Илије Давидовића и Драшковића) са својим гостом директором ХТП Милочер, био директор хотела „Београд" у Бечићима када сам гостовао тамо, Зоран Дајц и још један Црногорац, затим, чувени Пеђа Вукосављевић са ћервишем и причама о Вујићу... На Повлену је и комшија Радул са овцама, а ту су и други чобани.
Влада није формирана јуче. Споран Бане Ивковић и захтев за сменом председника Уставног суда и РЈТ, с тим што СПО тражи главу и Радета Марковића. Минић је премијер, свака част мајсторе.
Милошевић је одржао ИО СПС-а. Трајао је само пола сата. Сада немамо времена да расправљамо о прошлости. О томе ћемо после. Издиктирао је имена за припрему Конгреса (ту су и М. Марковић и П. Шкундрић) и рекао, не бојте се, победићемо, имамо власт, Минић је премијер... Мало морген, кажем. Вучела се распрдео код Микље на Трећем каналу РТС-а... И он, као избачени Боривоје Боровић, прави нову партију?!? Данас је ГО СПО-а са расправом о Вуковој оставци. Густо за Лакија...
На његов позив био сам у СПО-у и видео га. Куми ме да прихватим МУП због мртвих пријатеља...
Синоћ је на РТС-у емитована емисија ВИН-а, водитељ Гордана Суша, учесници: Тијанић, Боровић, Секуловић, Милан Николић. Тахир шаље поруку да има много поклона за емисију?!? Не знам о чему прича.
Јавља се данашња екипа из Београда - стигли су у Ваљево...
То сам записао док је било вруће, без размишљања и калкулисања. Шта рећи са данашњом памећу? Слободно могу једино да кажем како ништа није као што изгледа, ни тада, ни данас. Реално, има разлога и за понос и за стид. И овде вреди Његошева истина: „Чашу меда још нико не попи, док је чашом жучи не загрчи". Оно што данас јасно видим то је: 5. октобар је „недовршен посао". Покренута је огромна енергија у народу, пробуђена нада. Формално је остварен циљ, срушен је Милошевић, али Србија је још недовршена држава у којој је све мање задовољних грађана.
Сећања носе и извесну горчину. Она ме обузима зато што је 5. октобар дар с неба, једина промена власти без крви, прилика за промену система, шанса за „преумљење" без кога нам нема бољитка. А ми смо све то прокоцкали, једноставно, нисмо били дорасли историјском изазову пред којим смо се нашли.
Мислим да наведену оцену не треба доказивати.
Копља се ломе око узрока неуспеха победничке коалиције ДОС. Свакако да један од најважнијих су лидери те коалиције. Вође ДОС-а су објективно биле чудесна скупина разнородних биографија, карактера и амбиција. Ујединио нас је само један заједнички именитељ - рушење Милошевића. Ништа друго није нам било заједничко. Поделили смо се одмах и по питању да ли и како мењати систем владавине. Никада нисмо имали јединствен програм за промену система, нити сагласност о томе ко и како треба да их обави. Зато смо се разишли необављена посла, да би после урушили сами себе и власт који су нам грађани поверили. Борац за промене платио је животом. А о нама осталима најбоље говори њаша садашња позиција. Данас су лидери ДОС-а свуда, у власти са онима против којих су се борили, у опозицији својим саборцима, ван политике, у Хагу, синдикатима. Једино треба имати у виду да је од 5. октобра већ трећа генерација политичара на сцени, па је улога лидера ДОС-а све мања. Како видим нашу улогу у времену које предстоји. Остаје нам да будемо искрени према сами себи и грађанима, како се тужна прича са нашом политичком елитом и народом не би понављала.
Поједини тврде да су неспособност, алавост, па и криминалне радње у врху те власти разбили илузију грађана Србије да их ДОС може увести у уређену грађанску државу. И у овим тврдњама има део истине. Говорио сам и пре 5. октобра да, док је Милошевић на власти, имамо само један проблем, а да ћемо када он оде имати хиљаду и да ће сви бити наши. Нисмо се за њих припремили, нисмо имали јединствен план и пали смо на том великом испиту. Мало ко је имао било какво искуство о држави и функционисању власти. Алавост, ако се под тим схвати грабљење за функције и полуге власти, је допринела томе, посебно што су на нека важна места у држави дошли људи по партијском кључу без икаквог искуства, или су пак пали с неба као некакви експерти са страним концепцијама и без реалног знања о стању у земљи. Криминал и паралелна власт су посебна прича.
Како смо упали у ту замку, ко је и како у редове ДОС-а увео криминалце попут Легије, Спасојевића, Чумета, питања су на која још нема правих одговора. Лично сматрам да их је донела иста поплава која је избацила и све нас. Многима је рушење Милошевића био циљ који оправдава сва средства. Нарочито нашим пријатењима на демократском Западу. Сећам се прича у то време о моћи мафије. „Ко влада подземљем, влада Србијом", говорили су, поједини блиски врху ДОС-а. И тако су се наведени нашли на страни ДОС-а и народа, иако смо Милошевића жестоко оптуживали да је створио мафијашку државу, тврдећи да „свака држава има мафију, али да само у Србији мафија има своју државу". „Склопљен је пакт са ђаволом", како је говорио Ђинђић. А мангупи у нашим редовима нису му дали да раскине тај изнуђен савез и да се обрачуна са њима. Та тајна спрега мафије, отуђених служби и појединаца који су седели са нама, тај невидљиви непријатељ дошао је главе ДОС-у, политичкој коалицији која је требало да испуни очекивања грађана. Последице, сви знамо.
То се односи и на неке контраверзне бизнисмене, тајкуне, како их неко зове, који су се одједном нашли на „услузи" новој власти. Они, као и мафијаши, спадају у интелигентније људе, па су видели да Милошевићева моћ пролази. Зато су се на време почели да седе на две столице, и власти и опозиције, тако да им није било тешко да се после 5. октобра представе као поборници демократије, заслужни за њену победу. „Пара буши где бургија неће", вели наш народ.
Многи у томе виде разлоге за велику пљачку Србије упаковану у разне шеме, дивљу приватизацију, корупцију и арчење државног сектора, па тврде да је још у току велика криминална драма. Помешане су „бабе и жабе" и тешко се разликује легалан бизнис од криминала, не види се бесомучна кампања против оно мало здраве привреде за рачун страних компанија, нити последице такве политике. Туђе нам је слађе од нашег, иако се зна да стране компаније не интересује запошљавање и стандард радника, већ Србија као тржиште ослобођено домаће производње и конкуренције.
Сада, када нисам оптерећен влашћу видим боље шта се заиста дешава. То је, као у шаху, привилегија кибицерске позиције. Али, воз је прошао кроз кукуруз, мало је шта остало. Више штете од лоповлука, донео је концепт реформи и привредног развоја који су спровели експерти за које нисмо ни чули пре 5. октобра, тако да је велико питање да ли се постојеће стање уопште може поправити. Србија тоне у сиромаштво и беду, а зна се шта следи ако се то убрзо не заустави.
Горчину код мене изазива и однос наших пријатеља на Западу који су сводили проблем само на рушење Милошевића, будећи наду како ће после њега здушно помоћи да Србијом потекне мед и млеко. Ми смо ту наду некритички будили код напаћених грађана које ни једна несрећа и овоземаљско зло није обишло, укључујући и бомбе „Милосрдног анђела". Знам да нисмо умели да искористимо својих „15 минута" пажње коју су нам посветили владари света, знам да смо уместо тога једни друге оптуживали за све и свашта тражећи подршку само за себе и своју странку, знам да нисмо били анђели демократије. Али знам и да смо уместо искрене подршке и праве помоћи добијали нове уцене и захтеве, који су јасно показали да нас не разликују превише од режима који је до јуче био једини проблем.
Сећам се многих разговора са лидерима тих земаља. Представници ЕУ и САД су били део „Трилатерале" која је водила битку за промене, а у којој су још били: демократска власт Црне Горе и демократска опозиција Србије, организована у три колоне: Коалиција „Заједно"; Коалиција ДАН и СПО. Тада су имали времена за Србију. Један од састанака био је у Берлину, 17. децембра 1999. године, у време годишњег самита САД - ЕУ. Поред Мадлен Олбрајт и Хавијара Солане били су и Крис Патен, комесар ЕУ, Јошка Фишер, немачки министар иностраних послова, Мило Ђукановић са сарадницима, а из Србије Ђинђић, Драшковић, Аврамовић, Мићуновић, Кораћ, Чанак и други. На састанку смо сви тражили да се укину санкције и помогне грађанима Србије. Прихваћена је наша концепција да се Слободан Милошевић победи на изборима. Састанак и боравак у Берлину памтим по два догађаја. Сам састанак је обележила порука рокера Ненада Чанка Хавијеру Солани: „Солана је синоним за ђавола у Србији". Непријатну атмосферу је прекинуо осмех самог Солане који је схватио да је досадашњи начин „подршке" контрапродуктиван за опозицију и њено настојање да сруши Милошевића и обезбеди демократске промене за које се и они залажу. Други догађај се одиграо претходне вечери у једној народној гостионици, где смо уз коленице и пиво претресли домаћу и светску политику са младим Соланиним саветником Штефаном Ленеом.
Највећа жртва таквог односа је премијер прве демократске владе Ђинђић, а са њим и остали носиоци промена, као и дата обећања. Сетимо се како је Ђинђића власт и државничка одговорност „преумила", погледајмо његове текстове о Косову и Метохији, Републици Српској, о томе да Србија не може бити поткусур никоме у међународној заједници и да мора имати исти третман као остале државе на Балкану. Много тога биће јасније.
Због таквог односа оних у које смо се клели, све је раширеније мишљење да је 5. октобар "ружичаста револуција" која је уствари осмишљена и финансирана са Запада. Не делим такво мишљење иако знам да свака медаља има два лица. Позната је теорија међународне завере против Србије од стране Билдеберг групе, Трилатерале и Комитета 300, али 5. октобар није њихово дело. Ради се о аутентичном догађању народа, у које су се убациле политичке странке, међународни фактори, сви који су имали интерес да сруше Милошевића, па и тајкуни, мафијаши и сав олош који је Милошевићев режим одбацио из било ког разлога. Сетите се Богољуба Арсенијевића Макија, са њим нико није могао да манипулише. Успех тог народног бунта довео је до тога да су га сви у земљи и ван ње почели да својатају, а поједини и да извозе као рецепт за „демократске" помене широм света. А он је величанствено дело грађана Србије, које смо ми политичари, сви заједно, обесмислили.
Зато актуелна власт мора добро да се замисли како да Србију не стигне „проклетство" које је Милошевић бацио у свом обраћању грађанима Србије 2. октобра 2000. године. Поготову што данас и они који су помагали промене, ДОС, ОТПОР, Г - 17, и друге невладине организације, објављују износе новца које су дали за демократију у Србији. Председник Србије Борис Тадић у време 5. октобра није био челник ДОС-а., али он, данас, бере кисело грожђе. Међутим, ДОС је далека прошлост, коју ни Тадић не поштује. Намеће се питање: зашто нема нови концепт организације и развоја државе, него се ко пиле у кучинама заплиће по беспућу онога што му је оставио Милошевић, пошто ДОС није ништа битно променио. Једино је напустио његову политику „Србија се сагињати неће". Видим да је кренуо Милошевим стопама, па му желим да спаси што се спасти може.
Међутим, Србији неће донети бољитак међународна заједница, нити Европа, без, или са алтернативом. Бољитак је у рукама њених грађана. Једино они могу да заврше „несвршени посао" и да од Србије направе Швајцарску на брдовитом Балкану. Треба се окренути њима и дати им шансу да раде, стварају и одлучују о својој судбини, али то није могуће у оваквој недовршеној држави, где нико не зарезује грађанина и где пар министара одлучује о томе шта ће се дешавати у Хоргошу и Прешеву, сваком селу широм ове лепе земље. А сваки сељак и сваки занатлија зна боље да привређује од најбоље владе, јер одговара за своје одлуке и поступке. Зато „у се и у своје кљусе", туђе нас сунце неће гријати као наше. Власт треба, што пре, да изиђе из замке сличној оној у којој је био ДОС када је обећавао „мед и млеко" после Милошевића. Европа се не маже на хлеб. Не гину нам зној и сузе, надам се без крви.
Ове редове исписах у колиби Михајловића на Кнежевом пољу испод Малог Повлена, 1347 м.н.в. на љубазну молбу уреднице Б 92 ВИП блога Весне Дозет, без намере да било коме намећем своју истину и полемишем са било чијем другачијем мишљењем.
Душан Михајловић
3. октобар 2010. година