Dragi moj Petroviću, čemu?

                                                 Mudri mladići spavaju na ledjima, s rukama prekrštenim na grudima, kako ne bi počinili nečista dela u snu (Umberto Eko: Tajanstveni plamen kraljice Loane).

Abstract. Važno je zvati se Vladimir. (Čitači zvezda kažu da je kombinacija* sa Petrovićem skoro idealna). Čovečni Turgenjev, koji ima svog Vladimira Petrovića, tvrdi da neki ljudi nemaju prvu ljubav, odmah počinju od druge. (Meredit, takodje, lepo piše o prvoj ljubavi, da bi potom rekao da je - besmislena). Narodski Danojlić razmišlja starinski o zavičaju, gde je lakše i lepše  umiranje (sic), o nacionalnom ponosu i još ponečem. Vladimira ima i kod - Samjuela Beketa; o tome sledeći put. 

 

1. U avionu za Beograd, pored mene sedi sredovečni muškarac. Pokušava da razgovara sa mnom; što ja prihvatam, iz uvidjajnosti, iako nisam veliki pristalica the small talk. (U sebi mislim kako je šteta što nije, umesto njega, neka dama moja slučajna saputnica; dame obično koriste fine parfeme kada putuju avionom). Nakon kraćeg razgovora saputnik me iznenadno pita - kako se zovem. Tek tako.

- Vladimir Petrović - kažem mu, pomalo zbunjen nevažnošću pitanja. Mada volim svoje ime i prezime, ne primećujem da sam posebno ponosan zbog toga. Čak šta više, osećam se kao Ivo Andrić koji je, kada su mu pokazali renoviranu kuću u kojoj se rodio, samo kratko prokomentarisao: Čovek se negde mora roditi. Tako i ja kažem: Čovek mora nositi neko ime.

- Lepo, usklikne moj saputnik, sa blaženim osmehom, kao da je saznao nešto važno. A posle nekoliko trenutaka, dodaje: Srpsko, odviše srpsko!

- Ne baš. Ima tog imena i kod drugih slovenskih naroda - pobunim se ja kao iz topa, mada odmah nakon toga osetim nelagodu, jer ne shvatam da li se on šali ili ozbiljno govori.

A potom, prepotentni impulsi prorade u meni, pa pukušam da mu ukažem da znam na koga cilja: Niče (Nietzsche) je stvarno umeo da izabere dobar naslov: 'Menschliches, Allzumenschliches'  (Ljudsko, odviše ljudsko). Kako se njega setiste?

- Onako, odgovori moj saputnik  zagonetno.

Ja dodajem: Kažu da čovek, posle nekog vremena, ima lice koje zaslužuje. Da li Vi  mislite, možda, da se to može reći i za imena, da čovek nosi ime koje - zaslužuje?

- Ime je veoma važno, kaže on, nastojeći da zvuči ubedljivo.

Ja ućutim. Uzimam «Le Nouvel Observateur» i udubljujem se u čitanje. Povremeno mislim na Moniku.   

 

2. OK, lepo je zvati se Vladimir Petrović, ali, ruku na srce, nije baš mnogo originalno. Izgleda da na ovom nesavršenom svetu ima mnogo ljudi koji se tako zovu. Ničeovski rečeno, ponovo: Die viel zu vielen (Mnogo i premnogo). Ne znam šta mi stalno pada na pamet Niče, ali mi se čini da je beogradski Telefonski imenik pun Vladimira Petrovića. Medju njima, mnogobrojnima, vidim da se bave raznim zanimanjima: fudbalski trener, košarkaš, filmski reditelj, glumac, dizajner, ambasador, gradonačelnik i dr.

A kako stoji sa svetom literature? Mada nisam profesionalni homo literatus, to me uvek zanima. Znam da neki ukazuju da ime nije mnogo važno; tako je još stari, dobri Šekspir (Shakespeare), u Romeu i Juliji, zapisao: «Šta znači ime? Ono što mi nazivamo ružom mirisalo bi isto tako nežno i kad bi nosilo drugo ime». A opet, verujem da nije ni - nevažno.

Bilo kako bilo, nedavno sam, sa dozom prijatne začudjenosti, naleteo na jednu novelu Ivana S. Turgenjeva (Ива́н Серге́евич Турге́нев), sa naslovom «Prva ljubav» (Первая любовь), čiji se protagonista zove, glavom i bradom, Vladimir Petrović. Baš tako. (Čak šta više, u prevodu koji ja imam, prezime je jasno transkribovano sa «ć», a ne «č» na kraju).

Mada nisam preveliki fan Turgenjevljev, čitam ga povremeno. Drag mi je zbog evidentne doze zdravog humanizma u pristupu pisanju. Tako je Lav Šestov jednom prilikom, prekoravajući Tolstoja, zapisao: «Grof Tolstoj ne žali nijednu od svojih žrtava; nigde kod njega nećete osetiti onu blagu notu saosećanja koja je tako česta u delima Dikensa i Turgenjeva». A kada sam već pomenuo velikog Tolstoja, on je prema čovečnom Turgenjevu, koji mu je bio savremenik, i koga je posetio prilikom posete Parizu, u kome je Turgenjev dugo živeo, često bivao netolerantan, do grubosti. Tako ga je pomalo bezobrazno uvukao i u svoj poznati obračun sa - Geteom: «Čitam Getea i vidim sav štetni uticaj ovog ništavnoga, buržoaski egoističnog, darovitog čoveka na generaciju, koju sam ja zatekao, a naročito na jadnog Turgenjeva, koji je bio oduševljen 'Faustom', sasvim slabim delom«. A dobričina Turgenjev, sa svoje strane, žaleći što se Tolstojev genije rasipa na mnogo frontova, od kojih su neki kontrediktorni, uzaludno ga moli da se ponovo posveti «čistoj umetnosti». (Jednom ću napisati blog o - Turgenjevljevom odnosu prema majci, koja je bila veoma opaka žena. Eh, te majke!).  

Elem, čitajući Turgenjevljevu romantičarsku priču o prvoj ljubavi otkrio sam još nešto - da ne mora svaka (redosledno) prva ljubav biti - prva ljubav. Mnogi ljudi, koji su uglavnom normalni, što znači osećajni, lepi i inteligentni, jednostavno ne doživljavaju - prvu ljubav. Jer, ako se neko, sticajem okolnosti, prvi put ozbiljno zaljubi tek u tridesetoj godini, to nije - prva ljubav! Naime, prva ljubav je samo ona koju doživimo u nežnim godinama našeg odrastanja, onda kada naidje luda ljubav pred kojom smo tako nemoćni.  Čim nastupi punoletstvo, za prvu ljubav je kasno. Tako neki kažu.   

Da se za trenutak prebacim na drugi kraj Evrope, u Englesku. U knjizi «Iskušenja Ričarda Feverela» (George Meredith: The Ordeal of Richard Feverel), koju sam čitao za vreme godišnjeg odmora (najpre sam se divio izvanrednom predgovoru Ksenije Atanasijević), daje se slika nežne prve ljubavi protagoniste («Ona je najsavršenije i najplemenitije stvorenje koje je Tvorac ikad stvorio. Nije to samo njena lepota - ja ne marim toliko za njom! - ali kad je budeš jednom video izgleda da će ona izvući muziku iz svakog damara tvoga bića; ona je andjeo. Ja je obožavam. A duša joj je kao i njeno lice. Ona je čisto zlato. Eto, ti ćeš je videti večeras»), da bi se kasnije zaključilo, kroz razgovor, da je prva ljubav - besmislica.

(Uzgred, londonski Guardian je nedavno pisao kako prva ljubav ostavlja - negativne posledice: First relationships can be intense, passionate and inspire a great deal of bad poetry. But, according to new research, if you want to find happiness in later life, it is best to avoid puppy love altogether).

 

3. Na kraju, da kažem da sam naslov ovog bloga pozajmio iz knjige Milovana Danojlića «Dragi moj Petroviću», knjige koja važi, čini mi se, za jedno od njegovih najboljih esejističkih dela. To je knjiga pisama upućenih prijatelju Petroviću (doduše, primalac pisama nije Vladimir, ali mi to nije bilo važno), koji živi u Americi i koji je sve vreme mučen dilemom da li da se vrati ili ne vrati u Srbiju, odnosno u svoj zavičaj. Pisma su pisana u dužem vremenskom periodu, od 1977 do 1985. godine.

Ako sam gore rekao da nisam preveliki fan Turgenjevljev, ovde moram reći da sam još manje preveliki fan Danojlićev. Ipak, Danojlića treba povremeno čitati. U nekim knjigama on ima odličnih opservacija i smireni smisao za humor. Naročito voli, čini mi se, da raspreda priče o zavičaju, o večnoj rastrzanosti onih koji su otišli u svet - da li da se vrate i umru tamo gde su se rodili. («U tudjini, smrt je naporna i neprirodna. U zavičaju, ona je nešto što ti pripada po pravu nasledstva: tu ti je, u času rodjenja, stajala nad kolevkom»), ali i o nacionalnom ponosu. Meni lično, mada dugo živim daleko od mesta u kome sam se rodio, dosta je nepoznato ono što u čoveku izaziva homesickness, mal du pays, Heimweh, ili kako se već, na raznim jezicima, to zove.Bar za sada.Jer, meni nije važno gde, već kako čovek umire (misleći pritom na dostojanstvenost tog poslednjeg čina). Tako mi nije blisko samoobmanjivanju da je smrt podnošljivija u - zavičaju.

Milovan Danojlić jeste, dakle, jedna vrlo koloritna ličnost sprske književnosti. Medjutim, njegovi stavovi o političkim i nekim drugim pitanjima (on sebe naziva «piscem patriotom») često nailaze na neprihvatanje, odnosno nerazumevanje čitalaca i kritike, pa u mnogim napisima o Danojliću ima i ovakvih kvalifikacija: »Dečji pesnik, pisac i prevodilac, antikomunista, trkač na duge naci-staze, mrzitelj Zapada, ljubitelj srpskog sela s početka XIX veka, dugogodišnji kolumnista Politike, specijalista za sve srpske boljke modernog doba...». Medjutim, u pravu je Teofil Pančić kada, zamerajući mu mnogo što šta, naročito «prevrtljivost prema onima na vlasti», kaže: «Milovan Danojlić, onaj bivši, onaj za vreme sebe, izvanredan je pesnik, odličan prozaik, suptilan i lucidan esejista, te nezaobilazan prevodilac sa ruskog, francuskog i engleskog (da je samo Brodskog, Siorana i Jejtsa prepevao bila bi puna kapa!)». Ja bih još dodao i prepev pesama Ezre Paunda (Pound).  

Ja sam, inače, Danojlićev naslov «Dragi moj Petroviću» uzeo prvenstveno zato što ja, jedan od mnogih i premnogih Petrovića (Petrović je jedno od najučestalijih srpskih prezemena), imam običaj da neretko uzviknem samom sebi: Dragi moj Petroviću, ne može to tako! Ne ide. Glavo luda! Saberi se! Oslovljavam se tako onda kada, dakle, grdim samoga sebe zbog nečega rdjavog što sam prethodno napravio; opet, kada hoću  sebe da pohvalim za nešto lepo što mi sam učinio, mojim trudom, zaslugom i znanjem, ja sebi, bez lažne skromnosti, kažem: Mudar si, dragi moj Petroviću, kao pčelica. Ne znam šta mi se češće dešava.

 

  

 --------------------------------------------

* Geteovski rečeno bilo je to ovako: Položaj zvezda bio je srećan; Sunce je stojalo u znaku Device i prolazilo kroz podnevak toga dana; Jupiter i Venera posmatrali su ga prijateljski; Merkur nije bio neljubazan, Saturn i Mars držali su se ravnodušno; samo je Mesec, koji baš tad beše ušao u uštap, delovao snagom svoje opozicije, tim pre što je i njegov planetarni čas bio nastupio; on se, dakle, protivio mom rodjenju, koje nije moglo nastupiti pre no što taj čas prodje.

Naime, veliki Gete (Goethe) je u svojim autobiografskim spisima zapisao da je tako bilo onda kada se on rodio. Dobro, ja nisam Gete, naravno, ali sam  jednom na blogu razgovarao sa njim - tokom noći. Toga se čak seća i prof. Nsarski. Šta ja mogu kada se meni mnoge lepe stvari noćom dogadjaju. Možda se i drugi sećaju te moje priče o susretu s Geteom, premda ja lično ne volim baš previše one sa - dobrom memorijom!