Vlast mora da pazi na rečnik

al' n'ume ili neće.

Malo pošto sam naišla na inkriminisanu rečenicu pročitah vest u kojoj naša vlast dobija packe što se neadekvatno izražava.

A inkriminisana rečenica pripada gos'n Duliću, glede izgradnje Skadra na Kasarni, povoljnih, nikad povoljnijih stanova:

 "Da bi potvrdili ozbiljnost i veru u ovaj projekat i kako bi ohrabrili ljude da uđu u kupovinu stanova u ovom naselju, ja ću među prvima biti koji ću se kreditno zadužiti i kupiti jedan stan". Uzeće jedan... stan! Onako. Ne zato što mu treba, već za primer.

-Baš su lepe cipele, uzeću jedan par.

- Divan med! Uzeću jednu teglu!

- Danas sam dobre volje... kupiću od države jedan stan!

Da ne pominjem sebičluk izražen spram građanina XY koji  bi hteo da kupi taj stan jer  mu baš treba, a uslovi su povoljni, manje od 1200 evra, bagatela takoreći, ali ne može jer ga je kupio ministar Dulić za primer.

Kako ovo zvuči svima onima kojima je rešavanje stambenog pitanja životni prioritet, glavni finansijski projekat u životu, izvor vaskolikog stresa? Onima koji bi da kupe stan da u njemu žive, a ne za primer?

U međuvremenu, dok se najpovoljniji Skadar na Kasarni ne ozida, oni koji zarad državne subvencije tumaraju po vilajetima beogradske (ala se Beograd raširio) novogradnje imaju šta da vide: zgrade na livadi bez ikakve infrastrukture dokle pogled seže, obavezno bez liftova, komforne dvosobne  stanove od 36 m2, završne radove koji traju eonima. Bankarske i birokratske elemente poduhvata traženje stana neću ni da pominjem. A sve to da bi uspeli da kupe jedan stan. Da u njemu žive.. za primer, a i zato što nemaju gde drugde. Jedan, jedini.