Društvena odgovornost - pronađimo održivo rešenje

Kako naterati RFZO da ovo uradi?

Jedino rešenje vidim u pritisku javnosti, svih organizacija koje se bave ljudskim pravima, učešću što većeg broja građana kroz različite akcije. Ono što me plaši je činjenica da je društvena solidarnost kod nas jako niska. Ljudi jednostavno nisu svesni da pomaganjem drugima da reše svoj problem pomažu i sebi jer grade bolje društvo.

Републички фонд здравственог осигурања морао би направити некакав регистар свих особа са инвалидитетом или допунити постојећи регистар социјалне заштите, или би то радило неко новоосновано тело.


Kako naterati RFZO da ovo uradi?

Ovde još uvek nije problem RFZO, jer on ima alibi, naime već godinama nikako da se donese zakon/uredbu kojom bi se pravno regulisalo, odnosno dozvolilo pravljenje ovakvih evidencija. Isti slučaj kao i sa nepostojanjem evidencije teško bolesne dece.

Jelica Greganović
Isti slučaj kao i sa nepostojanjem evidencije teško bolesne dece.

Zato i pitam.

Većina problema ove vrste izgleda kao nešto što se jednostavno može rešiti. Nažalost, to smo se uverili, nije tačno. Okoštali sistem se zaštitio nedonošenjem zakona, koji bi isterali stvar na čistac, da bude "crno na belo".

kukusigameni

Републички фонд здравственог осигурања морао би направити некакав регистар свих особа са инвалидитетом или допунити постојећи регистар социјалне заштите, или би то радило неко новоосновано тело.

Kako naterati RFZO da ovo uradi?

све зависи ко си ти и колико те има
да си вучић мислим да би се потрудили да ти погоде мисли и жеље

Re: 1.

Град неретко плаћа годишњи закуп паркинг места испред зграде а корисник те услуге не вози ауто.

Kako će dete od 8 godina sa cerebralnom paralizom da vozi auto ili bez cerabralne sa bilo kojom teškom dijagnozom?

Kako će osoba sa intelektualnim teškoćama da sama vozi auto?

Kako će slepa osoba da vozi auto?
itd.itd.

Grad mora po zakonu da na svakom parkingu stavi 5 invalidskih mesta za parkiranje.

Pitaj u gradskom sekretarijatu za saobraćaj o ovom pravilniku , pre nego što to spomeneš.

Lična parking mesta grad daje samo ratnim vojnim invalidima i nikom više.

Ostali koriste opšta.

Taj grad uopšte ne poštuje zakon i ne stavlja 5 % parking mesta po jednom parkingu.

I šta ćemo sad?

Da pocepamo zakon i ukinemo ono što je osobama invaliditetima nužno i u humanom društvu dozvoljeno da bi grad uštedeo?

Ono što me plaši je činjenica da je društvena solidarnost kod nas jako niska. Ljudi jednostavno nisu svesni da pomaganjem drugima da reše svoj problem pomažu i sebi jer grade bolje društvo.

Ne samo da pomagajući drugima grade bolje društvo već pomažu i sebi.

Lokalna zajednica i komunikacija unutar nje, u Srbiji je na nivou afričkih zemalja. Na nivou afričkih zemalja je zbog toga što se komunikacija unutar lokalne zajednice zasniva isključivo na ličnim, rodbinskim, kumskim odnosima a skoro nikako na racionalnim/interesnim. Altruističko-solidarno angažovanje je takođe izuzetak, tj., ne postoji organizovana solidarnost već se solidarnost izgažava na mahove, u zavisnosti od količine kolektivne savjesti toga dana (ako je svetac onda je savjest sigurno veća).

Takve veze među ljudima ne proizvode socijalni kapital. Coleman misli da se odnosi koji proizvode socijalni kapital mogu definisati parolom: "Ako ja ništa nedoprinesem svojoj lokalnoj zajednici, ne mogu očekivati da lokalna zajednica nešto doprinese meni." Takav odnos pojedinca prema lokalnoj zajednici/mjesnoj zajednici/opštini/pokrajini/državi... je suština funkcionisanja zapadnih društava.

Građanin Srbije je (post)komunista koji rezonuje "neće mene" ili "neće valjda". Dakle, sujevjerje i mistika naspram racionalnosti i proračunatosti.

To je po meni epicentar kompletne društvene nerazvijenosti/zaostalosti u Srbiji.

kleinemutter

Re: 1.

Град неретко плаћа годишњи закуп паркинг места испред зграде а корисник те услуге не вози ауто.

Kako će dete od 8 godina sa cerebralnom paralizom da vozi auto ili bez cerabralne sa bilo kojom teškom dijagnozom?

Kako će osoba sa intelektualnim teškoćama da sama vozi auto?

Kako će slepa osoba da vozi auto?
itd.itd.

Grad mora po zakonu da na svakom parkingu stavi 5 invalidskih mesta za parkiranje.

Pitaj u gradskom sekretarijatu za saobraćaj o ovom pravilniku , pre nego što to spomeneš.

Lična parking mesta grad daje samo ratnim vojnim invalidima i nikom više.

Ostali koriste opšta.

Taj grad uopšte ne poštuje zakon i ne stavlja 5 % parking mesta po jednom parkingu.

I šta ćemo sad?

Da pocepamo zakon i ukinemo ono što je osobama invaliditetima nužno i u humanom društvu dozvoljeno da bi grad uštedeo?

Нисам говорио о паркинг местима која су обележена за инвалиде већ о паркинг местима која су обележена на име особе са инвалидитетом.На таквом месту само она може паркирати ауто.То плаћа град на годишњем нивоу мислим да то кошта између 150 и 200 евра годишње.
На старом граду постоје плаћена паркинг места за инвалиде на његово име иако није војни инвалид.Знам један случај.

Ја не спорим да је ауто битан у животу особе са инвалидитетом, било једном годишње да се користи или свакодневно.
Ради се о овоме, особа са инвалидитетом има ауто на своје име, добије плаћен паркинг од града а тим аутом се вози пар пута годишње до лекара, углавном неко други користи тај ауто и то место.
Та иста особа има персоналну асистенцију плаћену од града али недовољну јер није сваки дан а то му је потребно, међутим град нема новца за више издвајања.
Зашто онда тај новац од паркинга не би отишао на повећану асистенцију тој особи.
То је идеја, да се новац усмери тамо где треба да особе са инвалидитетом саме бирају своје потребе.
А закон је већ теоретски поцепан јер да би се он спроводио потребан је новац кога нема довољно.
И да би се изашло у сусрет једној групи узеће се од друге.Почећемо да газимо једни преко других, а мене то стресира.

kukusigameni

Републички фонд здравственог осигурања морао би направити некакав регистар свих особа са инвалидитетом или допунити постојећи регистар социјалне заштите, или би то радило неко новоосновано тело.

Kako naterati RFZO da ovo uradi?

Не знам, можда почети тако што ће им се показати битност тога или...не знам
Треба размишљати у том правцу.

Lokalna zajednica i komunikacija unutar nje, u Srbiji je na nivou afričkih zemalja.

"Ako ja ništa nedoprinesem svojoj lokalnoj zajednici, ne mogu očekivati da lokalna zajednica nešto doprinese meni." Takav odnos pojedinca prema lokalnoj zajednici/mjesnoj zajednici/opštini/pokrajini/državi... je suština funkcionisanja zapadnih društava.

i zato su uspešni u ovoj oblasti

Jelica Greganović

Социјална давања као што су, бенифиције на текуће рачуне, умањени порези, умањене царине при куповини аутомобила, повластице за превоз, паркирање, помагала, потрошна помагала, рекреативни центри, асистенција, бање итд. велики је списак.

?

не разумем питање Јелице

Za početak neka ih prvo pročitaju.

kleinemutter

Ova ideja vređa ionako uvređene osobe sa invaliditetom.

Gavrilo da li tvoj život zavisi od tačica ili bodova?

Potrebe za ove osobe ko određuje ? Mi, super ljudi bez invaliditeta?

Ti si naveo da se osoba sa invaliditetom sama izjasni, što govori da ti ovde isključivo pričaš o osobama sa telesnim invaliditetom i nikako ne računaš i one sa intelektualnim.

Ko njih zastupa? Ti ili neki drugi političar treba da mu bacir/baci neku mrvicu pomoći koja društvu preostane !!!????

Gde su socijalne usluge?


Deca?

Šta sa njima?

Bolje bi ti bilo da si za pelene spomenuo da im daju 2 na dan. Pitam : ko to još 2 puta za 24 sata ide do toaleta?

Realna potreba je 5 pelena dnevno.

Možda je neko prodavao pelene od umrle osobe , koja ih nije ni dobijala na recept?

Moj predlog tebi i tvojim drugarima koji vode grad je da sve projekte stave u sistem ( nikako da ih daju da ih udruženja realizuju) i da poštuju konvencije o pravima ljudi , i osoba sa invaliditetima koje je Srbija potpisala.

Za početak neka ih prvo pročitaju.

јесте ли ви она госпођа чије је дете болесно и која је назвала слепу особу слепцем?
ако можете оставите иза себе то са чим сте кренули да ми се обраћате
знате и сами да сам покушао са вама лепо али ви се и даље упорно трудите да ме дискредитујете, шта заправо ви желите од мене?

слепу особу слепцем?

Znate šta Gavrilo, zabole me za vaš politički korektan govor. Od lepe reči se ne živi.

Na sva postavljena pitanja, koja sam vam uredno postavila , niste mi odgovorili.

Molim vas za odgovor.


Ako vi mislite da ste prijatelj osobama sa invaliditeta a tretirate ih kao nižu rasu i obećavate im život na bodove samo zato što im se obraćate politički korektno, ja nemam šta da dodam.

Spinujete i štetite svojim spinovima a mislite da pomažete.

Vi se petljate u nešto o čemu pojma nemate.
Vaš način pričanja je neobičan i svodi se na nagađanje: Onaj ima parking a ne koristi ga. Onaj prodaje pelene itd.itd. To je bezveze.

I sve ste to naučili radeći kao asistent nekoj osobi sa invaliditetom ili slušajući reči Malog ili Velikog?

U sekreterijatu za saobraćaj grada Bg Vam mogu reći sve o parking mestima.Meni su rekli.
Ratni vojni invalidi , imaju lično mesto.Samo oni!

I neki , ne mogu da voze , pa ih vozi neko drugi.
Da li vi to možete pojmiti? I ti drugi koriste ta kola da im nabave lekove, pelene i sve ostalo.


1.Gde vam je plan za preventivu i smanjenje invaliditeta u populaciji?

2.A plan za socijalne usluge za sve one koje će da vrate iz državnih institucija u socijalnu sredinu , jer je Srbija potpisala sporazum o deinstitucionalizaciji i uzela oko 200 miliona evra?

3. I ako vama po zakonu neko od rađaka na teret padne hoćete li biti srećni zbog života na bodove ?

kleinemutter

слепу особу слепцем?

Znate šta Gavrilo, zabole me za vaš politički korektan govor. Od lepe reči se ne živi.

Na sva postavljena pitanja, koja sam vam uredno postavila , niste mi odgovorili.

Molim vas za odgovor.


Ako vi mislite da ste prijatelj osobama sa invaliditeta a tretirate ih kao nižu rasu i obećavate im život na bodove samo zato što im se obraćate politički korektno, ja nemam šta da dodam.

Spinujete i štetite svojim spinovima a mislite da pomažete.

Vi se petljate u nešto o čemu pojma nemate.
Vaš način pričanja je neobičan i svodi se na nagađanje: Onaj ima parking a ne koristi ga. Onaj prodaje pelene itd.itd. To je bezveze.

I sve ste to naučili radeći kao asistent nekoj osobi sa invaliditetom ili slušajući reči Malog ili Velikog?

U sekreterijatu za saobraćaj grada Bg Vam mogu reći sve o parking mestima.Meni su rekli.
Ratni vojni invalidi , imaju lično mesto.Samo oni!

I neki , ne mogu da voze , pa ih vozi neko drugi.
Da li vi to možete pojmiti? I ti drugi koriste ta kola da im nabave lekove, pelene i sve ostalo.


1.Gde vam je plan za preventivu i smanjenje invaliditeta u populaciji?

2.A plan za socijalne usluge za sve one koje će da vrate iz državnih institucija u socijalnu sredinu , jer je Srbija potpisala sporazum o deinstitucionalizaciji i uzela oko 200 miliona evra?

3. I ako vama po zakonu neko od rađaka na teret padne hoćete li biti srećni zbog života na bodove ?

аман жено нисам ја крив за вашу ситуацију
следећи пут ћу вам се обратити само ако ми се извините за ваше понашање на овом блогу, на оном претходном и преко пвт порука

свако добро вам желим

Biljana 77

аман жено нисам ја крив за вашу ситуацију

Nemoj da se pokajem što sam ti ustupila prostor. A ako ste prepisku već vodili preko privatnih poruka nemojte je prenositi ovde.

извини Биљана
искрено мени је далеко лакше да радим са особама са инвалидитетом него ово овде са коментарима, на крају ће испасти да сам направи блог да одмогнем тим људима
постало ми је стресно ово и не знам како да се носим са тим па долази до овога
осећам се као сатеран уз неки зид
па ћу одустати од ових коментара и одговора
извини и поздрав

Biljana 77

па ћу одустати од ових коментара и одговора
извини и поздрав

U tom slučaju mogu samo da obrišem tekst. Besmisleno je da postaviš tekst i onda se umesto da odgovaraš i obrazlažeš zašto misliš da je tvoja ideja dobra, izgovoriš na stres i pozdraviš se. Kako misliš da svoju ideju ljudima približiš, a ne želiš da odogovaraš na pitanja? Mislim nije da to već nismo videli na blogu, ali je on uglavnom zaključavao tekstove za komentare. Kod mene ti to nije opcija. Shvataš stvari suviše lično.

Биљана ја не знам да ли је ова идеја добра, написао сам на дну текста да би се на њој требало пуно радити уколико је она уопште прихватљива од стране оних којих се тиче.
Причао сам о овоме са појединим особама са инвалидитетом и сви су ми рекли да је одлична.Хтео сам да чујем неко шире мишљење, видео сам да овде има доста људи којих се тиче ово.Међутим нико овде не види значај налажења одрживог решења, нема трунке назнаке да је икога брига за оне који долазе после њих.
А одрживост је битна како за ову децу тако и за ону која долазе после њих.

Можеш слободно обрисати блог.

аман жено нисам ја крив за вашу ситуацију
следећи пут ћу вам се обратити само ако ми се извините за ваше понашање на овом блогу, на оном претходном и преко пвт порука

свако добро вам желим

Umesto odgovora kukaš i spamuješ.

Биљана ја не знам да ли је ова идеја добра, написао сам на дну текста да би се на њој требало пуно радити уколико је она уопште прихватљива од стране оних којих се тиче.

Savetčić:

Nikad ne zastupaj ideje za koje nisi siguran da su odlične. Teško je braniti i takve, u koje si apsolutno ubeđen, a kamoli one koje kojima si pristupio površno a tiču se tuđih života.

Bolje bi ti bilo da si za pelene spomenuo da im daju 2 na dan. Pitam : ko to još 2 puta za 24 sata ide do toaleta?

Realna potreba je 5 pelena dnevno.

Možda je neko prodavao pelene od umrle osobe , koja ih nije ni dobijala na recept?

tačno tako, deci se moraju menjati pelene bar 5 puta dnevno, a pogotovo što imaju ubrzan mtabolizam.

ovo je npr totalno nebulozno komentarisati. Kada je moje dete imalo pravo na pelene, bio je toliko sitan da je ceo mogao da stane u tu jednu pelenu koja je mogla da se podigne na nalog u apoteci. Ja sam uzimala najveće pelene i menjala ih za manje, ili davala nekim starcima kojima su na žalost bile potrebne u poslednjim danima.

a bogami, dve godina su nam uskratili pelene, jer nismo dobili informaciju od doktorice i centra za socijalni rad, pa molim državu da mi nadoknadi to pravo moga deteta, a ja ću ih već, pokloniti dalje!!!

kleinemutter

аман жено нисам ја крив за вашу ситуацију
следећи пут ћу вам се обратити само ако ми се извините за ваше понашање на овом блогу, на оном претходном и преко пвт порука

свако добро вам желим

Umesto odgovora kukaš i spamuješ.

требао сам одмах цитирати овај ваш пост и не дозволити вам да га преправите
то је суштина онога што сте ви показали овде
потпуно одсуство људскости

gavrilo

требао сам одмах цитирати овај ваш пост и не дозволити вам да га преправите
то је суштина онога што сте ви показали овде
потпуно одсуство људскости

Гаврило, прешао си сваку меру!
Мој савет ти је да ово што си написао одмах обришеш.
Ако ниси у стању да дискутујеш разложно и без емоција, боље онда немој ни дискутовати.
Овакве квалификације људи које уопште не познајеш немају никаквог смисла и најблаже се могу квалификовати као недостатак такта.

razmisljam

gavrilo

требао сам одмах цитирати овај ваш пост и не дозволити вам да га преправите
то је суштина онога што сте ви показали овде
потпуно одсуство људскости

Гаврило, прешао си сваку меру!
Мој савет ти је да ово што си написао одмах обришеш.
Ако ниси у стању да дискутујеш разложно и без емоција, боље онда немој ни дискутовати.
Овакве квалификације људи које уопште не познајеш немају никаквог смисла и најблаже се могу квалификовати као недостатак такта.

госпођа је обрисала део поста у коме се наругала мени што сам геј
то је поента свих њених коментара да ме дискредитује

када је схватила шта је урадила лакше јој је било да обрише него да ми се извини
уместо да јој је драго што неко из неке друге "невидљиве" групе пише и размишља о њеном проблему и проблему особа са инвалидитетом

Биљана је требала њу опоменути а није то урадила

пост нећу обрисати по цену избацивања са блогерског простора

2.A plan za socijalne usluge za sve one koje će da vrate iz državnih institucija u socijalnu sredinu , jer je Srbija potpisala sporazum o deinstitucionalizaciji i uzela oko 200 miliona evra?

Ovo je STRATEGIJA RAZVOJA SOCIJALNE ZAŠTITE koja postoji od 2005 godine


Treba malo pročešljati donešena akta i zakone, jer mi ovde nešto pričamo, a neko se već bavio time.

Proces deinstitucionalizacije je u toku i velike su promene na tom polju urađene. Postoje organizacije koje se godinama bave time, npr MDRI Srbija. to jee priča o Kulinama, Pčelicama, Dečijim selima i specijalizovanom hraniteljstvu.

Biljana 77

Биљана је требала њу опоменути а није то урадила

Ja nisam vaspitačica u vrtiću. I ne visim na blogu po vasceli dan tako da nisam videla šta je bilo sporno. Da sam videla kometar koji te vređa po bilo kom osnovu, sigurno ne bih oćutala. I da, da prepisku (uvredljivu po sopstvenom izboru) nastavite na PP savetovala sam oboma.
Tekst neću da obrišem jer vidim da ima ljudi koji su se potrudili da napišu neke opširne i smislene komentare.

али ти си показала да си васпитачица и то лоша јер си мене укорила а другог ниси, ниси ти једина која има наступ васпитачице овде
и немој ме сматрати за будалу
сад ћу ја теби да кажем шта имам
указао сам ти пвт порукама на понашање поједини жена које ти познајеш са блога
хтео сам да смирим ситуацију, још горе су ме дочекале на пвт порукама, и то знаш
могу и да објавим те поруке овде, шта мислиш
покајао сам се што сам код тебе објавио овај блог који превазилази интересе вас неколицине које се познајете овде и заједно наступате као једна, држите се и покривате једна другу
и наравно да си могла видети шта је написала та госпођа јер си тада и реаговала али на мене не њу одмах испод тог њеног коментара
зато обриши овај МОЈ блог да бих га покренуо код некога ко је схватио битност овога
лош си домаћин и ниси ништа учинила да укориш оне који су дошли да упропасте идеју блога
ставила си своја познантства испред интереса неколико група људи
никада се овако некоме нисам обраћао
ето толико ми је било битно да се кроз овај блог нешто уради!

вама који сте се укључили на блог из добрих намера се извињавам
када се обрише овај биће ми драго да наставимо у том смеру у ком сте започели на другом

lady_d

kao urednik Bloga koji je zeleo da izrazi svoju ideju morali bi ste Gavrilo da imate malo sluha i za kritike Vase ideje kao i da strpljivo saslusate (procitate sta drugi zele da kazu!).
Kao majka deteta koje je zdravo mogu samo da zamislim kakav je pakao od zivota imati bolesno ili dete sa posebnim potrebama u Srbiji. Tako da ogorcenost nekih roditelja je jednostavno jedino sto im je ostalo pored sve muke. Naravno oni sami znaju bolje od mene (a mislim i Vas) sta je to sto ne valja i moraju da imaju dobar osecaj sta bi im zivot koliko toliko olaksalo. Zato umesto rasprave, pokusaj te da iz komunikacije saznate koje su slabe tacke postojeceg sistema kao i onoga sto predlazete.
Ono sto je mene uvek mucilo kao osobu je kako bilo sta nemerljivo izmeriti?! A invaliditet je tu nesto sto se uklapa u te nemerljive pojave. Samim tim... tesko je. Onda sledeci veliki problem je zivot u razlicitim sredinama (nije isto biti slepa osoba u Beogradu i slepa osoba u selu na Zlatiboru). Sve se dodatno komplikuje ako sem telesne...osoba ima i mentalne problem. generalno mislim da bi bilo pametno pogledati kako se sa tim problemom nose druge zemlje (ne uzeti Nemacku, jedno bogato drustvo za primer, nego recimo jednu Poljsku, Sloveniju...) i probati da se system doradi na nase potrebe i mogucnosti. Mada cak ni tako bogata drustva kao sto su Nemacka nemaju bas sve idealno...nedavno je bas na stranicama B92 bio clanak o problemima roditelja koji su invalidi. Znaci,,,nije lako, ali mora da postoji volja da se pomogne.

Moj predlog tebi i tvojim drugarima koji vode grad je da sve projekte stave u sistem

ово је написано, да буде јасно
Нисам члан никакве партије, невладине организације, немам никакве партијске другове, не седим на фотељи, мој рад са особама са инвалидитетом је скоро волонтерски, од тога се не може ни живети а ипак волим да радим са њима било да се ради о нези или подршци и разговору.
И веома ми је стресно када требам да слушам такав наступ и тон према мени.
То што ја не живим са особом са инвалидитетом не даје за право тој госпођи да ми држи лекције,она мене ни не познаје.
И ја ту компромиса правити нећу јер и ја сам људско биће.
На крају крајева ово што радим радим и због њеног детета, то је ваљда јасно.
И ово је последњи пут да сам се упецао на провокацију, правдао и износио свој приватан живот.
=========

Инвалидитет није мерљив али потребе инвалидне особе јесу и оне се разликују.
И то је кључно.
Чему признање да сте инвалид 100% ако нема одговора на ваше потребе.
Новчана примања која произилазе из тог степена нису довољна за свакога јел потребе нису исте за све особе са инвалидитетом истог степена.
То је прва грешка код одређивања степена инвалидности.
Имам утисак да људи гледају на то као на одликовање а не виде да је суштина у потреби коју одређује инвалидност.

У праву сте нисам се дотакао деце, не радим са децом и не знам пуно и проблемима са којима се сусрећу те породице.
Нисам се дотакао ни породиља ни вантелесне оплодње али нисам ни искључио могућност да се пише у оквиру блога о тим групама.
Поменули сте Немачку,
Мислим да се ми не можемо поредити са Немачком и развијеним земљама јер просто ми немамо та издвајања из буџета као они.Ми можемо преписати цео систем, закон али да би се он примењивао потребан је новац који ми немамо.
Решење се може тражити само у оквиру реалне ситуације ако мислимо и на оне који долазе после нас.

Мислим да се ми не можемо поредити са Немачком и развијеним земљама јер просто ми немамо та издвајања из буџета као они.Ми можемо преписати цео систем, закон али да би се он примењивао потребан је новац који ми немамо.

Za početak je potrebna politička volja da se problem reši. To je, vidite prvi i najvažniji korak. Bojim se da je sa ovakvim nastupom gradske vlasti u Bogradu pokazano koliko oni zaista znaju i mare za naše porodice i našu decu.

Predhodna vlast, tj. ministarstvo rada i socijalne politike aktiviralo se u procesu deinstitucionalizacije, uspostavljanja sistema hraniteljstva i specijalizovanoig hraniteljstva i to im je bila odbrana kada nam jee trebalo trljati nos kada počnemo da "kukamo" kako nisu učinili ništa za decu sa invaliditetom i njihove porodice.

Nehumano bi bilo buniti se na podršku toj deci i korisnicima kolektivnih centara, ali želim da znam kako im nije jasno da su i naša deca (u biološkim porodicama) jednako ugrožena i da im je itekako potrebna dodatna podrška i posbna pažnja.

Porodica se za čas raspadne, čak i kad nemaju ovakvih problma kao mi, a kamoli....

sokodbuba

Ми сада имамо ситуацију где збирно једна особа кроз разна давања кошта буџет 1000 евра месечно а друга са истим инвалидитетом 300 евра.

Odakle je ovaj podatak, gde je izvor koji može da potvrdi istinitost?

Procenjuje se da u Srbiji ima oko 700.000 hiljada invalida od kojih 70% živi u siromaštvu i 700.000 ljudi koji su korisnici socijalnih usluga - U Srbiji 700.000 ljudi prima socijalnu pomoć

Osoba koja je smeštena u Ustanovu socijalne zaštite kao što je npr. Sremčica, košta državu 1000 evra.Taj podatak postoji negd na internetu i tačan je.

Osobe sa invaliditetom 100 posto koje žive u porodici imaju tuđu negu i pomoć na osnovu zdravstvene diokumentacije oko 250 evra

Pričam ti priču ... interresorna komisije

Glavni problem svih nas je što institucije međusobno ne razgovaraju.
U XXI veku kad se u normalnim zemljama gro stvari završava elektronski mi gubimo dane i godine dokazujući iznova da postojimo, da smo se rodili, oženili, udali, gde stanujemo, radimo, kakve probleme imamo...
A sve to bi moralo da se dobija po službenoj dužnosti - ako im je to uopšte potrebno, sa 2 klika mišem.

Interresorna komisije su dobra ideja koja se izrodila u svoju suprotnost, jer je realizacija bila očajna. Naime, tvorci ideje su se bavili idealima i zaboravili na realan život. Tj. uopšte nisu predvideli finansiranje istih, nisu imenovali odgovorne za njihov rad i nisu predvidele sankcije za njihov nerad.
Nešto što je trebalo da olakša život, da pomogne pretvorilo se u još jednu kočnicu.

Bez obzira kako ideja bila dobra i plemenita, samo se rezultati računaju.

A rezultati su takvi da sednice koje treba da omoguće rad interresornih komisija izgledaju tako da se predstavnici 3 ministarstva prepucavaju oko toga šta nije njihov posao, odnosno međusobno se udružuju kada treba lopticu prebaciti na grad ili opštine.

Niko nije planirao niti planira sredstva za interresorne komisije, a recimo da upišeš dete u specijalnu školu treba ti mišljenje iste. Neki to mišljenje čekaju i po 3 godine.
Na stranu to što se naravno samo papiri gledaju, a ne deca.

Znači ako hoćeš da podržiš interresorne komisije odluči se prvo čija je to nadležnost, kako i odakle će se finansirati i ko će odgovarati za njihov rad. Ako je to lokalna samouprava onda ih zakonom obavezati da ne mogu da usvoje budžet ako u budžetu nema sredstava predviđenih i za ovu stavku.

Lično mislim da je bolje rešenje od interresornih komisija razvoj "razvojnih savetovališta". Svaki DZ bi oformio tim ljudi: pedagog, psiholog, soc. radinik, defektolog, fizijatar i sl. koji bi vodili ljude kroz sistem i propise.

Ako čovek već dovodi dete ili ide na terapije u DZ zašto ga mučiti da ide da se raspituje za svoja prava u centar za soc. rad?
Ode kod soc. radnika u timu - ovaj uradi snimanje situacije - na osnovu toga vidi šta je potrobno iz domena soc. zaštite, uzme podatke i papire i gura.
Mahom ljudi nisu ni svesni da imaju neka prava, a i kad znaju nemaju snage da jure na sve strane.

Isto važi za pedagoge čiji bi posao bio da naprave profil deteta / osobe i da odrede njegove potrebe kad je školovanje u pitanju. Velika je greška što kod nas deca u škole dolaze kao "pala sa marsa". I decu i budućeg učitelja / profesora treba unapred pripremiti jedne na druge. Da čovek zna šta može da očekuje, kako da se prilagodi, kako najbolje da pomogne.
Roditelji nisu ni svesni koliko su profesori / učitelji sami u toj borbi da nauče svu poverenu im decu. Oni nemaju koga da pitaju: " a šta da radim" a morali bi da imaju.
Često se i krije da dete ima problem, da ga ne bi u startu diskriminisali. Mi mnogo volimo da guramo probleme pod tepih, umesto da ih rešavamo.
Treba mnogo raditi sa profesorima i školama i roditeljima druge dece. Roditelji dece sa problemima neće da shvate i prihvate da niti su ti prosvetni radnici školovani da rade sa takvom decom niti su škole građene tako da tu decu prihvate. Naravno da je inkluzija poželjna i moguća, ali i jedna i druga strana moraju da naprave kompromise i prihvate neka svoja ograničenja.
Zašto po svaku cenu gurati dete u kolicima u školu na tri sprata bez lifta, koja ima kabinetsku nastavu ili dete sa ADHD-om u razred gde ih je 40+?

Rad u timu za zdravstvene radnike takođe nosi velike prednosti. Nekad od drveta se ne vidi šuma. Treba ti neko ko zna dete i ko će da ga sagleda iz drugog ugla. Sa što više strana pristupiš problemu imaš više šanse da rešiš ili barem da pomogneš.

Možda je to skupo rešenje, ali ja bih zaista odvojila pare za skrininge populacije i to u uzrastu 3 godine, 6 godina, 12 godina i 18 godina.
Previše dece sa problemima nam ostaje neuočeno. Mnoge stvari mogu da se isprave ako se krene na vreme, mi nažalost često otkrivamo da dete ima problem sa čitanjem i učenjem, kada dodje u 5 razred i dobije zaključno 7 jedinica. Kod učiteljice svi moraju da prođu a roditelji se više bave ocenama nego decom. Često se čuje i od roditelja: "pa dobro glup je za školu", "ne mora biti dobar đak, nek je on meni živ i zdrav iće na zanat", "on je dečak?!" - a dete IQ 130 i težak oblik disleksije.

Ili slučaj kuvara koji ima astmu. Ko je njega pustio da potroši 4 godine svog života na školovanje za profesiju koja ga može koštati glave? Radio je 2 godine, a onda su njegova pluća odreagovala tako da je proveo 6 meseci u bolnici, 3 meseca u banji i još toliko kod kuće na oporavku. Gde su tad bili oni koji su morali da ga pregledaju za školu.

Najveći problem reorganizaciji sistema zdravstvene i socijalne zaštite, kao i prosvete nisu pare. Para nema. U stvari para možda i ima, ali problem su ljudi.
Hteli to da priznamo ili ne mi smo bez obzira na formalno obrazovanje, prilično neuka, zatvorena sredina, prepuna predrasuda i nimalo željna da radi i da se menja.
Treba velika odlučnost, puno vremena i novca da bi se stvari dovele u red. Nažalost mi se još uvek vrtimo oko toga gde početi. Jedino oko čega bi se složili državni činovnici je da se troškovi moraju rezati. Nedao Bog da neko razmišlja u napredi i kaže - ne, uradićemo ovako, zadužićemo se, ali za 20 godina imaćemo zdraviju, obrazovaniju, srećniju, zadovoljniju populaciju spremnu i sposobnu da vrati sve što je u nju uloženo.
Ako mi nemamo para danas za decu, za kakvu budućnost ih čuvamo?

Zašto po svaku cenu gurati dete u kolicima u školu na tri sprata bez lifta, koja ima kabinetsku nastavu ili dete sa ADHD-om u razred gde ih je 40+?

ZATO ŠTO JE TO NJEGOVO PRAAAAVO, I ZATO ŠTO AKO SE NE BUDEMO BORILI ZA TO DA IDE U REDOVNU ŠKOLU VRATIĆMO SE TAMO ODAKLE UPORNO POKUŠAVAMO DA POBEGNEMO! U GETO!!!

Obaveza je škole i lokalne samouprave da zgradu prilagodi svakom đaku i svakome ko želi da u nju uđe, pa bila to majka sa bebom u kolicima ili baba korisnica invalidskih kolica koja je došla na priredbu unučetu! A kamoli dete korisnik invalidskih kolica!!!

Znam puno roditelja koji se bore za svoju decu, i dokle god roditelj smatra da njegovo dete može i treba da ide u redovnu školu treba ga podržati.

Ako čovek već dovodi dete ili ide na terapije u DZ zašto ga mučiti da ide da se raspituje za svoja prava u centar za soc. rad?

Ne idu sva deca na terapije u DZ! Centar za socijalni rad se bavi skroz drugim stvarima i mora da bude povezan sa obrazovanjem i zdravstvom, da bi s detetu i porodici pružila potrebna podrška.

Lično mislim da je bolje rešenje od intraresornih komisija razvoj "razvojnih savetovališta". Svaki DZ bi oformio tim ljudi: pedagog, psiholog, soc. radinik, defektolog, fizijatar i sl. koji bi vodili ljude kroz sistem i propise.

u mom domu zdravlja je bilo razvojno savetovalište, pa nije baš briljiralo u podršci rodieljima. Treba ih možda ponovo vratiti zbog evidencije i te prve poodrške porodicama deci sa smetnjama u razvoju, ali interresorne komisije moraju da rade i da postoje.

Roditelji nisu ni svesni koliko su profesori / učitelji sami u toj borbi da nauče svu poverenu im decu. Oni nemaju koga da pitaju: " a šta da radim" a morali bi da imaju.

magične reč INTERNET, DOBRA VOLJA, MREŽA PODRŠKE, KOMUNIKACIJA

gospodo učitelji i ostali u procesu obrazovanja i vaspitanja dece školskog i predškolskog uzrasta, izvolte se dodatno edukovati, pa nije valjda vaše obrazovanje stalo onda kada ste diplomirali!!!

roditelji su itekako svega svesni, ali su DEVASTIRANI i prestrašeni zbog same pomisli da im sa detetom nešto nije u redu!!!

i molim vas izbacite ono "TAKVA DECA"

KAKVA DECA???

Meni je recimo jako važna politička korektnost u izražavanju, jer smatram da je to prvi korak prema uvažavanju moga deteta i ostalih ranjivih grupa građana i mi smo ti koji treba da služe za primer

Na početku deluje šašavo, ali je super kad se naviknete

Imam 2 škole na jednoj opštini.
Jedna je mala, sa malim odeljenjima, ali na tri sprata i kabinetskom nastavom.
Druga je velika prizemna, sa širokim hodnicima i toaletima koje je relativno lako moguće prilagoditi i detetu u kolicima ili onom koje ima otežano kretanje ili je slabovido, ali je škola velika i ima velika odeljenja.
Obe škole su redovne škole.

Objasnite mi zašto je toliko bitno da dete u kolicima mora da ide u školu na 3 sprata, a dete sa ADHD-om ili Autizmom u ovu veliku školu.
Ako zdrav razum i struka kažu - ne to ne treba raditi, to ne samo da nije korisno, nego je i štetno za dete, zašto je toliko bitno da se ispoštuje roditeljska volja makar i na štetu deteta?

Srbija nije bogata zemlja i nikad sve škole neće moći biti prilagođene svim njenim đacima, zar nije bolje podeliti škole koje imamo i prilagoditi ih u najvećoj mogućoj meri jednoj grupaciji dece upravo kako bi njihova inkluzija bila što bolja i lakša, a njihov boravak u školi što prijatniji.

Šta mi vredi kupatilo prilagođeno osobi u kolicima, ako je na trećem spratu zgrade u kojoj nema lifta?

Nikada svi ljudi neće sve znati i moći. Zašto ne olakšati školama pa jedna shodno svojim materijalnim i kadrovskim potencijalima bude više okrenuta deci sa telesnim invaliditetom, druga deci koja zaostaju u razvoju, treća deci sa problemima u učenju...
Barem u početku. Ako ja predajem u 12 razreda i imam 400 đaka, od kojih 10-ak ima istu vrstu smetnje, lakše ću naučiti šta treba kao profesor da uradim i promenim da bi im pomogao nego ako imam jednog sa autizmom, drugog sa ADHD-om, treći slabovid, četvrti vaspitno zapušten itd.

Slažem se da se svi moramo kontinuirano edukovati celog života i da je svako dete pre svega dete, ali kao što je i roditljima trebalo vreme da prihvate "dijagnozu" i da se snađu i "provale" šta za njih funkcioniše tako će trebati i drugim ljudima.
I ti profesori imaju i svoje živote i hobije i porodice kojima se takođe žele posvetiti, kao i još 390 druge dece kojima predaju i koja su takođe važna, zašto im ne pomoći.
Savremene tehnologije su zasigurno od pomoći ali čovek najlakše uči od čoveka.

Nama nedostaje promocija pozitivnih vrednosti. Imaš nekog psihologa, pedagoga ili učitelja koji dobro radi. Pa nagradi ga, postavi ga za mentora, napravi tim takvih ljudi, da onaj koji sutra naleti na neki problem zna koga da pita za savet. Zašto da svaki put svako za sebe troši vreme da otkrije rupu na saksiji.
Internet je divna stvar, ali mnogo vremena se troši i nisu sve stvari tamo "za čuvanje i usvajanje".
Morate biti svesni da bez priznavanja i nagrađivanja dobrog rada, uz neadekvatne finansijske nagrade ljudi lako gube elan. Imamo divne profesore, mlade, spremne da uče i pomognu koju su pregoreli, jer im niko nije rekao - "Ej to što radiš to je dobro. Daj da ti pomognem? Da li možeš meni da pokažeš?" Nije čovek ostrvo da može sam za sebe da postoji.

Ako smo jednu stvar trebali da naučimo iz onih tekstova koje je Kru pisala o obrazovanju u Finskoj, to je ta otvorenost. Pravo svakog studenta ili profesora da ušeta na čas kod kolege i da sasluša kako on radi. Da proveriš sebe da li radiš dobro, da vidiš kako drugi ljudi rešavaju probleme - nama to najviše nedostaje. Užasno smo osetljivi na svaku kritiku sopstvenog rada ili razmišljanja.
Stalno smo u grču. Kao da očekujemo da nam svako zabije nož u leđa ili podmetne nogu.
Ako nema međusobnog poverenja, otvorenosti, dobronamernosti, spremnosti da se pogleda problem i tuđim očima, nema napred.

I to je glavni problem zašto "razvojna savetovališta" ili bilo koji tip timskog rada kod nas ne funkcionišu dobro ili optimalno. Sujete, strah od greške i ne znanja, strah da ćeš ispasti glup ili ostati bez posla ili ugleda, osornost, uverenost da si u pravu i kad očigledno nisi, nespremnost da sagledaš probleme iz drugog ugla...
Ali i roditelji pate od svih ovih "grehova", jer i oni su samo ljudi.

Ljudi koji kreiraju prosvetnu, socijalnu i zdravstvenu politiku nisu uvek u pravu.
Ljudi koji rade ud DZ, soc. službama, školama i vrtićima, nisu uvek u pravu.
Roditelji nisu uvek u pravu.

Meni se lično dopada ideja socijalne zaštite prilagođene potrebama korisnika.
Ali mora se raditi i na osvešćivanju i korisnika i davaoca socijalne zaštite, da se problemi prepoznaju i da se zajedno nađe optimalno rešenje za tog pojedinca ili njegovu porodicu.

Ako se ispostavi da je rešenje dom ili specijalna škola ili se pak ne odobri neka vrsta lečenja koja je tražena, to ne znači da ja treba da agitujem da roditelje i one koji sa detetom rade treba spaliti i državu srušiti, jer to ne odgovara mom poimanju rešenja, nego moram da se potrudim da razumem i te roditelje i te stručnjake i tu državu koja ograničena sredstva mora da razvuče da zadovolji naše potrebe.

Objasnite mi zašto je toliko bitno da dete u kolicima mora da ide u školu na 3 sprata, a dete sa ADHD-om ili Autizmom u ovu veliku školu.

Ovo ne mogu ja da Vam odgovorim, već roditelji tog deteta!

Ako zdrav razum i struka kažu - ne to ne treba raditi, to ne samo da nije korisno, nego je i štetno za dete, zašto je toliko bitno da se ispoštuje roditeljska volja makar i na štetu deteta?

A čiji zdrav razum i koja struka? Malo me to golica

I ti profesori imaju i svoje živote i hobije i porodice kojima se takođe žele posvetiti, kao i još 390 druge dece kojima predaju i koja su takođe važna, zašto im ne pomoći.

Ni ovo ne razumem. Oni su se opredelili da će se baviti obrazovanjm i vaspitanjem sve dece. Ako neće, neka se izjasne da ne mogu da rade, a svojim hobijima neka se bave do mile volje u svoje slobodno vreme.

Nama nedostaje promocija pozitivnih vrednosti. Imaš nekog psihologa, pedagoga ili učitelja koji dobro radi. Pa nagradi ga, postavi ga za mentora, napravi tim takvih ljudi, da onaj koji sutra naleti na neki problem zna koga da pita za savet. Zašto da svaki put svako za sebe troši vreme da otkrije rupu na saksiji.

Koga da nagradimo što radi posao za koji je plaćen. A kako da kaznimo onoga ko ne radi valjano??? I ko će to da dokaže? Poznajem onoliko predivnih učiteljica, primera dobre prakse, koji su se prihvatili profesionalnog izazova (jer za prave profesionalce, naša deca su upravo to). Svako dete je zasebno, i ne postoji fakultet koji će vas naučiti da radite sa svakim detetom.

I gde da stavimo tog nekog za mentora??? Mentora čega?! Pravim pofesionalcima novac i ovakve nagrade nikada nisu motivacija!!

Obavezta je škole i lokalne samouptave da zgradu prilagodi svakom đaku i svakome ko žli da u nju uđ, pa bila to majka sa bebom u kolicima ili baba korisnica invalidskih kolica koja jee došla na priredbu unučetu! A kamoli dete korisnik invalidskih kolica!!!

Ovo jednostavno mora, diskusije oko toga ne smije biti. Dokle god građani Srbije ne budu shvatali (osjećali) da postoje individualne potrebe ljudi, da postoje ljudi sa posebnim senzibilitetom, u Srbiji će vladati jedan varvarski kolektivistički duh koji će doslovno proždirati one koji mu se budu opirali.

Ako se ispostavi da je rešenje dom ili specijalna škola ili se pak ne odobri neka vrsta lečenja koja je tražena, to ne znači da ja treba da agitujem da roditelje i one koji sa detetom rade treba spaliti i državu srušiti, jer to ne odgovara mom poimanju rešenja, nego moram da se potrudim da razumem i te roditelje i te stručnjake i tu državu koja ograničena sredstva mora da razvuče da zadovolji naše potrebe.

E vala nemam ja razumevanja za državu koju iznenadi SNEG U FEBRUARU PA NASTANE KOLAPS!!!

Kada bismo malo ušli u budžet, videli bismo gde se i koliko za šta odvaja.

Opet Vam kažem POLITIČKA VOLJA da se nešto promeni je prvi korak. Postoje onoliki Evropski fondovi koje pojedine lokalne samouprave ne znaju da iskoriste u korist svojih građana, jer vide samo svoju korist a ako je nema onda ništa ne vide. postoji nšto što se zove filantropija i društvena odgovornost, ali za sve to treba prvo imati dobar plan i strategiju, i poznavati potrebe svojih građana, itd itd itd....


ovo vam je priča na više nivoa! Najlakše je reći da para nema

to ne znači da ja treba da agitujem da roditelje i one koji sa detetom rade treba spaliti i državu srušiti

i ne treba, ni ja ne volim da se igram boga

anakcosa

A čiji zdrav razum i koja struka? Malo me to golica

Ako nećete da razgovaramo ne moramo, ali čemu ovo?
Da li je zaista potrebno crtati zašto je bolje da se dete samostalno kreće kroz školu i da samostalno koristi toalet u odnosu na to da zavisi od snage i volje drugih da ga nose i vode i služe?

Ili da je za decu koja imaju poremećaj pažnje ili autizam bolje da budu u manjim grupama gde će lakše moći da se skoncentrišu, jer ima manje smetnji sa strane, gde ima manje buke i manje senzornih uticaja?

anakcosa

Ni ovo ne razumem. Oni su se opredelili da će se baviti obrazovanjm i vaspitanjem sve dece. Ako neće, neka se izjasne da ne mogu da rade, a svojim hobijima neka se bave do mile volje u svoje slobodno vreme.

Jedan učitelj je u četvrtom razredu dobio 2 nova đaka na postojećih 40. Jedan od ta dva đaka ima Daunov sindrom, drugi povratnik iz Nemačke, slabo govori srpski teško vlada latinicom i ne zna ćirilicu.
Čas traje 45 minuta - 3 odu na upisivanje časa. Znači za svakog đaka on ima po 1 minut.
Ko ima prednost - onaj kome je otac alkoholičar pa ga bije sporadično, onaj što mu je majka umrla na letnjem raspustu, dete koje je gladno - jer ni mama ni tata nemaju posao, dete sa Daunovim sindromom ili dete povratnika...
Svi oni imaju svoje potrebe i svima njima je potrebna pažnja.
A plan i program se mora ispoštovati.
Nastavnik koji predaje od petog do osmog ima 2 ili 3 časa nedeljno, te je njegova situacija još teža.
Ljudi nisu Supermeni, nemaju supermoći, nisu ni brži od metka ni snažniji od lokomotive i obično im je potrebno vreme da se odmore i napune baterije van posla, kako bi na poslu dali ono najbolje od sebe.

anakcosa

Koga da nagradimo što radi posao za koji je plaćen. A kako da kaznimo onoga ko ne radi valjano??? I ko će to da dokaže? Poznajem onoliko predivnih učiteljica, primera dobre prakse, koji su se prihvatili profesionalnog izazova (jer za prave profesionalce, naša deca su upravo to). Svako dete je zasebno, i ne postoji fakultet koji će vas naučiti da radite sa svakim detetom.

I gde da stavimo tog nekog za mentora??? Mentora čega?! Pravim pofesionalcima novac i ovakve nagrade nikada nisu motivacija!!

U svakoj struci zna se ko se svojim znanjem odvaja od drugih. Kada bi postojala prava transparentnost u radu, to bi bilo još lakše.
I uvek su oni najbolji bili dodatno nagrađivani. Nije svaki radnik - udarnik.
I priznanje ne mora da bude samo novčano - mnogo znači kada ti tvoja struka i tvoje okruženje kaže "Hvala! Hvala što postojiš i hvala što radiš kako radiš!"
Hvala je moćna reč koja se kod nas retko čuje i još teže prevaljuje preko usana, skoro kao izvini.

Kad kažem mentori - mislim "učitelji", oni najbolji, oni kojima se obraća za savet.
Kada se prave seminari za druge nastavnike, kada se osmišljava plan i program, kada se prave udžbenici.
Njihovo mentorstvo može da bude i FB grupa gde bi manji broj ljudi razmenjivao svoje probleme i pitao za savet.
Mentorisanje je i učionici - moramo ih otvoriti da mladi od najboljih uče kao se radi.
Niko sve ne zna, niko nema rešanje za sve, ali svako ima rešenje za nešto i moramo naučiti da delimo svoje znanje inače nikad nećemo mrdnuti iz mesta.

Vreme je nešto najvrednije što imamo - zašto mislite da je neko dužan da odvoji dodatnih 5 - 10 - 20 sati nedeljno da bi pomogao nekom detetu, čoveku i ne zaslužuje nikakvu kompenzaciju za to?
Jer podrazumevamo da on "mora da zna"?
Da li podrazumevamo da svaki svršeni lekar "mora da zna" kako se operiše kila ili utvrđuje dioptriju ili ipak za neke stvari imamo specijaliste?

Svakom je njegovo dete najvažnije, ali na času ono je jedno od 40 i onom ko radi sa njim ono je podjednako važno kao i onih drugih 39.
Nekom logopedu ili psihologu ili fizijatru je on jedan u 100.
Nekom socijalnom radniku je moje dete jedno od 200.
Svakom roditelju je njegovo dete najvažnije, ali to ne znači da je zbog toga roditelj uvek u pravu, da je roditelj samim tim što je roditelj postao i neko više , bezgrešno, sveznajuće, svevideće biće koje ne može da pogreši i uvek najbolje zna šta i kako?
Strašan je to teret koji im namećete.

Ako je nam je dovoljan internet onda da ukinemo fino i škole i fakultete i profesore i lekare, kad google zna sve.

Ustavni sud Hrvatske je na temu (obavezne) vakcinacije doneo sledeću presudu:
"Pravo djeteta na zdravlje, više je od prava roditelja na (pogrešan) izbor".

Nije ni svaka roditeljska, ma kako dobronamerna bila - zlatna.

Ma hoću ja da razgovaram, nego ni se čini da imate nešto protiv roditelja inače?

Škola je JAVNI SERVIS i prosvetni radnici su tu zbog nas a ne mi zbog njih TAČKA.

A što se zahvalnosti tiče, roditelji dece sa invaliditetom su itekako zahvalni savesnim učiteljima, nastavnicima a bogami i defektolozima i lekarima!

Da li je zaista potrebno crtati zašto je bolje da se dete samostalno kreće kroz školu i da samostalno koristi toalet u odnosu na to da zavisi od snage i volje drugih da ga nose i vode i služe?

Ovo mi, molim Vas nacrtajte, jer ne razumem Vaš stav!

Šta da radimo sa detetom sa telesnim invaliditetom koje je intelektualno očuvano??? Zar ono nema pravo na život, druženje i obrazovanje???

I u kojoj bi to školi u Srbiji, ili na svetu, dete sa takvim potrebama i teškoćama moglo da se samostalno kreće i samostalno ide u toalet, ako mu je i inače za to potrebna pomoć?

Izvinite, malo sam sporokapirajuća

anakcosa

Da li je zaista potrebno crtati zašto je bolje da se dete samostalno kreće kroz školu i da samostalno koristi toalet u odnosu na to da zavisi od snage i volje drugih da ga nose i vode i služe?

Ovo mi, molim vas nacrtajte, jer ne razumem Vaš stav!

Šta da radimo sa detetom sa telesnim invaliditetom koje je intelektualno očuvano??? Zar ono nema pravo na život, druženje i obrazovanje???

Očigledno je da se ne razumemo. Ajde da se poslužim "Malim Princom":

- "Kad bih naredio nekom generalu da leti od cveta do cveta kao leptir, ili da napise tragediju, ili da se pretvori u morsku pticu, a general ne izvrsi primljenu zapovest, čija bi to bila krivica, moja ili njegova?

-Vasa, odgovori odlucno Mali Princ.

-Tačno. Od svakog treba zahtevati ono što on može da pruži, nastavi kralj."

Mi možemo da urlamo na državu kao što vi činite:

anakcosa

Obaveza je škole i lokalne samouprave da zgradu prilagodi svakom đaku i svakome ko želi da u nju uđe, pa bila to majka sa bebom u kolicima ili baba korisnica invalidskih kolica koja je došla na priredbu unučetu! A kamoli dete korisnik invalidskih kolica!!!

Ali to prosto neće da se desi, para da se svaka škola u Srbiji prilagodi potrebama svakog mogućeg korisnika, nema. Niti će ih biti u narednih 20 godina.
Ono što možemo da uradimo je da neke škole, igrališta, parkove, javne prostore - prilagodimo maksimalno nekim ograničenjima, kao bi imali uslove dostojne čoveka.
Možemo i da utvrdimo stanje na terenu, koliko ima škola, koliko dece, koje škole ostaju, koje se zatvaraju, koje škole zahtevaju više sredstava, koje manje za adaptaciju...
Obavezati državu i lokalne samouprave da sve nove škole, parkove, javne prostore prave poštujući najviše standarde...

Ja sam na početku naglasila da su obe škole "redovne" škole - samo jedna pruža više mogućnosti i bolje uslove deci sa jednom vrstom problema, a druga sa drugim.

Zašto uvek insistiramo na nemogućem?
Zašto svi moraju sve?

Zašto nije dovoljno da se uradi nešto, da jedna škola na jednoj opštini bude škola koja svojim đacima pruža optimalne mogućnosti za rad, a da napravimo plan - koga bi se pridržavali, da za 3 - 5 - 10 godina bude 2 - 3 - 5 takvih škola?

To što roditelj hoće je samo jedna strana jednačine - na drugoj su objektivne mogućnosti onih koji uslugu treba da pruže i onih koji treba da je finansiraju.

Evo plastičan primer - dete ima cerebralnu paralizu. Intelektualno očuvano, ali u kolicima. Na 5 minuta od kuće im je škola, koja je neuslovna, mala, na tri sprata, sa kabinetskom nastavom.

Na 20 minuta od kuće im je veća škola, koja omogućava detetu polu samostalano kretanje. Uz određena ulaganja bi se mogla u potpunosti adaptirati, da pruži solidne uslove za svu decu sa smetnjama u kretanju.

Roditelji insistiraju da dete ide u bližu školu i da ima personalnog asistenta i da se obezbedi da ga neko nosi sa sprata na sprat, u toalet, iz učionice u učionicu.
Dete je malog rasta, ali neće uvek biti tako.
Većina asistenata su žene koje nemaju snagu za tako nešto. Onda ide oslanjanje na domare ili nastavnike ili drugove.

U slučaju da se "Država" postavi ovako:

- "Adaptiraćemo školu koja Vam je na 20 minuta, tako da u potpunosti odgovara deci sa smetnjama u kretanju. Obezbedićemo prevoz za one koji dalje stanuju. Obučićemo nastavnike i pomoćno osoblje kako da najlakše, najbrže i najbezbolnije izađu u susret njihovim potrebama. Ali upućivaćemo svu decu sa tom vrstom problema u tu školu, barem dok za 2 - 3 godine ne renoviramo još neku školu u opštini, gradu, ali ćemo pri tome inistirati da tu idu i "zdrava" deca i da se poštuje redovan plan i program.

Pare koje potrošimo na renoviranje na drugoj strani uštedećemo tako što neće više svoj deci biti potreban personalni asistent, a neki će da ih dele. Takođe, neke terapije po koje ste išli u DZ ili na druga mesta realizovaćemo ovde, škola će imati i produženi boravak, čime ćemo obezbediti da roditelji mogu "normalno da rade i zarađuju.
Vaše je samo da se saglasite sa ovim."

Čini mi se da ovakav predlog ne bi bio dobro dočekan. I ovo bi bilo shvaćeno kao pravljenje geta.

Slažem se da nije problem samo u parama. I slažem se kod nas svi sistemi samo gledaju kako da preuzmu na sebe što manje obaveza, ali mislim da pokušaj da se gura ideja da svi moraju da rade, znaju, obezbede uslove za sve, vodi u to da se na kraju ne desi ništa.
Koliko vi znate škola koje su adaptirane tako da deca sa smetnjama u kretanju mogu normalno da se kreću i odu do toaleta?
Koliko boli duša kad vidiš momka od 12 godina kako nosi pelene, jer nije siguran da će baš uvek naći nekog da mu pomogne do toaleta.

Kao što bi bilo logično decu sa ADHD-om usmeravati na manje škole, sa malim brojem dece po razredu.

Ne kažem da sam u pravu, ali ja sam rađe za male, ostvarljive ciljeve, dobro osmišljene, odrađene, koji mogu da posluže kao temelj da se na njima gradi dalje, bolje, više.

Zašto nije dovoljno da se uradi nešto, da jedna škola na jednoj opštini bude škola koja svojim đacima pruža optimalne mogućnosti za rad, a da napravimo plan - koga bi se pridržavali, da za 3 - 5 - 10 godina bude 2 - 3 - 5 takvih škola?

ovo zavisi isključivo od lokalne samouprave

anakcosa

Zašto nije dovoljno da se uradi nešto, da jedna škola na jednoj opštini bude škola koja svojim đacima pruža optimalne mogućnosti za rad, a da napravimo plan - koga bi se pridržavali, da za 3 - 5 - 10 godina bude 2 - 3 - 5 takvih škola?

ovo zavisi isključivo od lokalne samouprave

Ne ne zavisi. Ni jedna jedina lokalna samouprava sem možda Opštine Stari grad u Beogradu nema finansijskih sredstava da promeni prozore na svojim školama a ne nešto više.

Novac mora da dođe od države ili preko države, krediti, zajmovi, donacije, sponzorski ugovori...

Čak i da se takva škola građevinski i kadrovski opremi maksimalno, pozitivni efekti bi izostali, ako većina dece za koju je pravljena ne budu na kraju u istu i išli.

A to gde će deca da idu u školu zavisi samo i isključivo od volje roditelja.

Zašto uvek insistiramo na nemogućem?
Zašto svi moraju sve?

evo ovako.

Vi se ovde postavljate kao oni protiv kojih se godinama borimo kada želimo Jednake šanse za sve, inkluzivno društvo, vladavinu prava, itd itd itd

Ko je taj ko će da moje dete i bilo koju drugu jedinku ograniči i kaže mu šta može a šta ne može, i šta će moći a šta nećee u životu.

Ja sam Rodila nekoga ko je kao Mali princ, pametan i nežan i čini me plemenitom i ovako pametnom i jakom.

Kad se taj mali junak, pre 10 godina rodio, sa 2ipo kilograma, sa kompleksnom srčanom manom, hipotonijom, dismorfijama i malim ustima koja nisu mogla da sisaju i plačem koji sam samo ja čula, mnogi su okretali glavu od nas, od muke i nepoverenja u njega.

Bila je jedna pametna doktorka koja je rekla;"Majko, dobili ste težak zadatak, ali vidim ja, uporni ste rešićete vi to" Imao je 2 meseca, i dalje 2ipo kila, ona je rekla ono što je jedino mogla da bi mi dala snagu!!! Hvala joj do neba, ljubim je svaki put kada je vidim.

Druga doktorka je rekla da on ništa ne može, da nije sposoban i da nikada neće napredovati. Kada sam izašla od nje htela sam prosto da ga bacim u đubre. Nikada nisam više otišla kod tog monstruma, ali sam nastavila da se borim. Sad kad je vidim, dođe mi da je zadavim. A vrlo je poznata i cenjena doktorka.

Zbog takvih sam mislila da je NEMOGUĆE da samostalno sedne ili prohoda....

Treća mi je rekla da je dobro što se neće probuditi iz anestezije od operacije srca kad je imao 4ipo meseca.

itd itd itd

Zato ja vas pitam, koja struka i koji zdrav razum???

Moj sin sad ima 10 godina, 18 kilograma, visine je deteta 4 godine, ne možee samostalno da ide u toalet, da jede, da pije, da govori...ali obožava fudbal, muziku i kompjuter. I baš nas lepo briga šta je tamo neko načitan rekao.

Hoću da kažem da bi mogao i bolje da napreduje da mu je pružeena šansa. Pa se ja to zalažem da drugi roditelji ne prođu kao ja, nego da lepo zgrome svakog ko ih popreko pogleda, i ne želi da radi posao za koji je plaćen.

ETO

imam ja još, nego da ne preterujemo.

Evo vam druga priča.
Rodio se Mali Princ.
Trudnoća idealna, porođaj zahvaljujući lekarima katastrofalan.
Održali su ga u životu, oživljavali 45 minuta, samo da ih ne pitaju što je umro.

Rekli su nikad neće držati glavu, nikad neće sesti, nikad neće progovorit, nikad neće hodati, nikad neće...
I nije.
Mama nije odustajala, sve što je moglo da se proba, probala je.
U zemlji i u inostranstvu.
I nije naučio da drži glavu, ni da govori, ni da sedi...

Ima 10 godina i 40-ak kila. Njegova mama ima 34 i 52.
Ona ne može da opere ili presvuče jer se on kao beba rita i opire. Sve joj je teže da i ga nahrani.
Da bi on ostao u biološkoj porodici trebaju tri personalna asistenta od 180 i 80-ak kila, da se menjaju na svakih 8 sati.

To nije realno rešenje ni u jednoj državi na svetu.

Ne zna se šta je gore osećaj nemoći, ličnog neuspeha, tuge ili osuda okoline što "hoće da strpa dete u dom".

Traži mi moguće - daću ti

tetkino

Evo vam druga priča.
Rodio se Mali Princ.
Trudnoća idealna, porođaj zahvaljujući lekarima katastrofalan.
Održali su ga u životu, oživljavali 45 minuta, samo da ih ne pitaju što je umro.

Rekli su nikad neće držati glavu, nikad neće sesti, nikad neće progovorit, nikad neće hodati, nikad neće...
I nije.
Mama nije odustajala, sve što je moglo da se proba, probala je.
U zemlji i u inostranstvu.
I nije naučio da drži glavu, ni da govori, ni da sedi...

Ima 10 godina i 40-ak kila. Njegova mama ima 34 i 52.
Ona ne može da opere ili presvuče jer se on kao beba rita i opire. Sve joj je teže da i ga nahrani.
Da bi on ostao u biološkoj porodici trebaju tri personalna asistenta od 180 i 80-ak kila, da se menjaju na svakih 8 sati.

To nije realno rešenje ni u jednoj državi na svetu.

Ne zna se šta je gore osećaj nemoći, ličnog neuspeha, tuge ili osuda okoline što "hoće da strpa dete u dom".

Traži mi moguće - daću ti

U razvijenoj i socijalno odgovornoj državi, od samog starta bi imali podršku, a u kuću bi dolazili negovatelji da odmene majku, kojoj bi svakako bila pružena psihosocijalna podrška i šansa da se uključi u društvo. Na bazen i hipoterapiju bi ga vodili taxijem ili prilagođenim vozilom bar bar jednom nedeljno. Majka ništa ne bi morala da plaća i država bi je čuvala i mazila jer je ona potrebna tom detetu normalna, a i državi jer će inače ona morati da preuzme brigu. Pogledajte Sloveniju, ili Švedsku (moju omiljenu)

Majka i ne treba da bude sa detetom 24 sata dnevno jer to nije dobro ni za majku ni za dete.

Ne zna se šta je gore osećaj nemoći, ličnog neuspeha, tuge ili osuda okoline što "hoće da strpa dete u dom".

Pozdravite tu majku i pomozite joj. I nikada je ne ohrabrujte da uradi nešto protiv svoje volje. Šta god da uradi mora da zna da je uradila najviše što je mogla, a ja ne znam ni jednu koja se odrekla svoga deteta za koje se toliko mučila. Prirodna je tuga i nemoć i strah, ali nema tu ličnog neuspeha...sve je onako kako mora da bude, nažalost.

Evo vam druga priča

lično ih poznajem više desetina

tetkino

Pisala sam i brisala ovaj komentar tri puta jer ne znam na šta bih vam pre odgovorila.
Roditelji dece sa smetnjama u razvoju su roditelji kao i svi drugi. Neki su bolji a neki lošiji ljudi, neki su pametniji a drugi nisu, jedni su ljubazni i fini a drugi grubi i neprijatni. Ali imaju pravo kao i vi da donose odluke koje se tiču života, lečenja, obrazovanja svog deteta. Možda su njihove odluke pogrešne, ali greše i roditelji dece koja nemaju nikakve teškoće pa opet nikome ne pada na pamet da im pravo na odluku oduzme. Vala ga nećete oduzimati ni meni!
Stručna procena o tome šta neko neće moći u budućnosti veoma je problematična. Ana je jasno opisala svoje iskustvo, imam i ja svoje, a sličnih priča naslušala sam se onoliko. Moj zaključak je, ili da je takva procena nemoguća, ili da oni koji su je vršili uopšte nisu stručni. I šta da radimo tim “stručnjacima” koji se usude da procenjuju detetove mogućnosti već na samom rođenju pa se pokaže da nisu bili u pravu? Kojom kaznom kazniti “stručnjaka” koji je procenio da jedan, sada mladi čovek, “neće moći ništa da nauči”, pa on završi prvo u domu u Subotici i posle bude premešten u Veternik i ceo svoj život provede zatvoren u ustanovi bez suda i presude, a sada ga, sa njegovih 28 godina ubeđuju da mu tu nije mesto jer nema intelektualne teškoće? Njegov život je upropašćen, on nema više nikog svog, išao u specijalnu škola što mu ne daje nikakve kvalifikacije, ne ume da plaća račune, nikad nije bio sam kod lekara, ne zna da uključi mašinu za veš, ne ume ni jaje da isprži jer za to nikada nije imao prilike. Gde da ide on sada?
Za mene kao roditelja stručnjak je samo onaj ko će mi reći šta moje dete može, i ko će mi pomoći da ga to naučim ili će ga sam naučiti. Samo takvog poštujem, samo sa takvim ću sarađivati, a ne interesuje me da li je on lekar, defektolog, psiholog ili prodavac novina.
O tome da li je pametnije da roditelj upiše dete u ovu ili onu školu ne možemo da sudimo ni vi ni ja jer ne znamo zašto je on doneo odluku kakvu je doneo. Kao što vi birate za svoje dete, tako bira i on. Možda mu je ta škola blizu, možda se u njoj školuje i drugo dete, možda dete ima drugove iz komšiluka ili vrtića koje već dobro poznaje, možda poznaje učiteljicu. A škola neka izvoli pa nek se prilagodi. Rampu na ulazu može da napravi uz male troškove, a sve ostalo je moguće rešiti drugačijom organizacijom i to mnoge škole već rade.
Vaši predlozi liče mi na to da sad od redovnih škola treba da napravimo nove specijalne škole – ili “specijalizovane škole” za ovu ili onu vrstu smetnje. To nije inkluzivno društvo, i to nije inkluzivno obrazovanje.
I na kraju, naročito sam alergična na priče o tome kako novca nema. Kada bi to malo novca kojim raspolažemo pratilo dete gde god da je ono, problem bi bio rešen. Nikada nisam čula da je neko dete bilo odbijeno od prijema u specijalnu školu sa obrazloženjem da nema novca. A to košta onoliko. Da ne pričamo tek koliko se sredstava odvaja kada je još potreban i smeštaj u internat. Nikada ni jedna lokalna samouprava nije kazala kako nema para da plaća smeštaj, ishranu, prevoz u internat. A nema pare da kupi za neko dete prilagođenu tastaturu, lupu, da plati prevoz kad dete ide u redovnu školu? Ma nije moguće. Nego razni lokalni i drugi moćnici smatraju da ih treba skloniti u geta i još se busaju kako su humani i brinu o njima. I nose im tone sladoleda na poklon.

I nose im tone sladoleda na poklon.

e hvala za sladoled!!! koga briga za socijalne usluge

OTKAZANA MANIFESTACIJA NOĆ MUZEJA

POMOĆ SE PRIKUPLJA U KULTURNOM CENTRU REX, JEVREJSKA BR.16, SUBOTA I NEDELJA OD 10 - 20H