Bolje Vrabac na filmu, nego Vojvoda na konferenciji

 Čudne stvari mi padaju na pamet ujutru. Posebno ako sam loše spavala. Tako jutros pomislim kako je baš fino što mesecima nisam čula ništa o Šešelju, nit se javlja, nit ga ko pominje, nit nagoni kletve i adžije na Tomu i društvo.. divota jedna. Kad ono danas vest da traži da se obrati novinarima glede izbora u Odžacima. Greh na moju dušu što nisam znala da su ti izbori od tolike važnosti, kao uostalom ni oni onomad na Voždovcu, da je zatočenik po prvi put morao da zatraži sad posle sedam godina, javno obraćanje. Ja mu ne bih dozvolila. Ali ja nisam sudsko veće.. na njegovu sreću.

A i ko me tera da čitam vesti. Malo mi je što blogujem. I tako na blogu pročitam sve što me zanima, a često i ono što me uopšte ne interesuje. Šta ću.. Profesionalna deformacija, šta li? Manijakalni čitač.. Ponekad hvatam sebe kako po stoti put čitam upustva i dekleracije raznoranih hemijskih preparata u kupatilu, reklame i obaveštenja po busevima i sl.  Volim da se se vraćam pročitanim knjigama i odgledanim filmovima. Raduje me nešto u tom susretu su poznatom lepotom, sa već viđenim i doživljenim.

A u poslednje vreme  baš malo gledam filmove. Nešto zbog manjka vremena, nešto zbog loše organizacije, nešto zato što me sve manje privlače naslovi i priče. Mnogi su ishvalili Avatar, a ja i dalje nemam želju da ga odgledam.   Oko Nove godine skupilo se slobodnih dana (cela tri, što je u mom poslu izuzetno retko), pa onda i televizije napale sa bogatim filmskim programom ... RTS je prednjačio kao i uvek sa Hajde da se volimo, Žikinom dinastijom, a sve to u 116 nastavaka. No negde u svemu tome, malo na RTS, malo na HRT , odgledasmo sve delove Pirata sa Kariba. Prvi deo je bio nešto pre nove, ne sećam se tačno kad. To je ujedno i jedini deo koji sam već bila gledala. Fenomenalni početak, uplovljavanje kapetana Jack-a Sparrow-a, ponosnog, ludog, nezaboravno našminkanog, na katarci čamca koji neumitno tone...  Drugi deo  31. uveče, dok smo još gajili iluzije da će se Srećica probuditi posle večerenje kratkotrajne dremke i da ćemo vitlati prskalicama u ponoć. U pojednim trenucima smejala sam se na glas.. ti izrazi lica, ti pokreti... Zapleta se sećam, ali mislim, ko to još gleda zbog zapleta.. Pirati su pravi dečiji film, puno je elemenata one naivne fantastike koju će raznorazni Avatari dotući. Treći deo odgledali smo u pomalo šizofrenoj atmosferi, pažnje podeljene između ekstremno (raznim proročanstvima, mađijama, predistorijama) zakomplikovane radnje, nervozne Srećice i kumića koji su začudo odabrali da se igraju najbučnijim mogućim igračkama. I opet sve je bilo u drugom planu, osim suludog kapetana koji se mutiplicira, govori sam sa  sobom, ima anđelčića i demončića, smeje se, pravi face kakve niko nikad napravio nije.. Nije ni čudo što Johnny Depp-a rođena deca teraju da se maskira u Jack Sparrow-a kod kuće. I ja bih, da sam na njihovom mestu.

Stigao Johnny u Beograd danas. Opet. To je vest. Sad će nekome da smeta što je došao kod Kusturice. Nekima što se sreo sa Tadićem. Nekima što nije ovo, ili jeste ono. Meni lično to sve nebitno. Johnny je veći od svega toga. Jedan od veličanstvenih. Jedan od onih čije se uloge i filmovi prepoznaju čim vidite jednu scenu.  Besmisleno je nabrajati. Moj lični favorit: Fear and Loathing in Las Vegas, pisaću jednom o tome zašto mislim da je taj film veći nego što jeste. Veliki je Johnny.. kad je uspeo da mi učini simpatičnim jednog toliko antipatičnog lika kao što je Ed Wood. Čovek je čiji je privatni život već dugo u senci profesionalnog, kako bi valjda i trebalo da bude kod svakog profesionalca. Izabran (opet) kao  People’s Sexiest Man Alive za 2009. godinu, a i dalje fura svoje iznošene cipele. Kad u google search ukucate Johnny, prvi na spisku je narečeni. Jedan je Johnny zaista. Ja sam od onih devojčica koje su se uvek ložile na Brad Pitt-a, ali kad razmisliš, lako je biti ikona kad si brzonogi Ahilej, budi ikona kad si krezavi, prljavi, gusar sa tikovima.