Povratak ka istinskim vrednostima

Савремена економска конституција друштва једноставно диктира темпо живота у коме се људско биће претвара у делић огромне потрошачке машинерије која бескрупулозно гута расположиве људске и природне ресурсе не би ли задржала постојећи поредак. Савремени човек на тај начин постаје роб јер му не преостаје ништа друго него да се подреди томе како би себи и својим ближњима омогућио колико толико нормалну материјалну егзистенцију и нормалан животни стандард. Другим речима, сваки појединац свесно постаје роб - поданичког менталитета којег диктирају глобални геополитички и економски интереси.

Међутим, поставља се питање шта је човек унутар овакве цивилизоване тамнице у коју је сам себе затворио.

Цивилизацију је створио човек како би се ослободио власти стихијских природних сила. Човек је измислио оруђе које је поставио између себе и природе а потом је бескрајно усавршавао ово оруђе. Оно је данас усавршено до те мере да је постало узроком поробљавања човекове личности. Једном приликом Ганди је рекао следеће: „Човек је створио машину, али машина је заробила човека и човек ради, а не живи више". Цивилизација као човеково створење постало је господар сопственог створитеља. Људско биће је постало робом својих дугогодишњих напора и тежњи да себе и своју заједницу унапреди. У овом процесу човекова личност се губи и постаје део новог колективног потрошачког идентитета друштва. Она тада постаје бескрупулозна, безосећајна, подређена интересима и калкулацијама.

Не остаје тада места за емпатију, брижност, осећајност. Ако је објективно стање колективне људске свести другачије, како је могуће да на једном крају света људи услед глади, болести, сиромаштва свакодневно губе животе док на другом живе у изобиљу потпуно индолентни на оно што се дешава око њих? Како је могуће да се на једном крају света живи у миру док се на другом дешава злочин најгоре врсте? Равнодушност колективне људске свести најбоље се оцртава на оваквим супротностима. О томе свакодневно слушамо а ипак како нас те вести непосредно не дотичу, настављамо свакодневно да живимо покушавајући да се изборимо са сопственим проблемима.

Да ли је уопште и могуће променити нешто на глобалном плану? За појединца је то врло тешко али је ипак могуће деловати на локалном, у непосредном и свакодневном односу са људима који живе са нама и око нас. Помоћи својем ближњем јесте на известан начин ослобођење оног архетипског човечанског, неисквареног, непатвореног у нама. Ако путем објективације човек несвесно отуђује себе препуштајући се општеобавезним друштвеним обрасцима где се његова личност разводњава и топи у свету објеката, онда повратак оном унутрашњем животу у нама, дубини који сви свесно или несвесно тежимо и тражимо представља остварење човекове личности, њено трансцендирање.

За оне верујуће то представља егзистенцијални сусрет са божанским, оним другим човеком у нама, његовим ликом. Људско биће себе упознаје кроз другога, у другоме и са другим. Оно не постоји само за себе већ живи и за друге. Љубав према ближњем и повратак себи јесте и повратак на пут остварења човекове личности и избављења од ропства на које га темпо савременог живота свакодневно упућује. „Нема сунца без светлости ни човека без љубави", записао је једном приликом Гете и заиста нема ни личности без љубави која ту личност уобличава.

Личност је попут глине коју љубав даје свој облик и лепоту. Равнодушности према другоме тада не остаје много места већ се она топи у топлини загрљаја којег делимо са другим. Зато нека нам у ово божићно време срце остане отворено да прими, али и да се другоме да и нека нас тај осећај држи довољно дуго да видимо како се људи око нас под утицајем топлине коју зрачимо почињу мењати. Нека тако и остане!

Мир Божији, Христос се роди!