Dobro… evo već sam tu, na pola puta…

… i to prema najoptimističnijem scenariju.

pesma

Dakle, ako uzmemo život kao celinu, nekako mi je brojka 80 nekako optimalna.Mada , kako mučim svoj organizam , nešto nisam baš siguran.Ali , nek bude.
U tom slučaju, znači, tu sam negde oko polovine.”Suviše mlad da mislim o grobu, suviše star da brojim zvezde”, rekao bi Pesnik.A ja baš to radim blogujući, pišući ( džabe ), surfujući i tome slično.Radim ono što me ispunjava i što mi godi, ali da li je to korisno i zabvno onima koji od mene očekuji baš sad najveća dela i karijeru koja će da im pruži puno novca i bezbrižno detinjstvo.
Nema opravdanja za mene.U dobu sam kad sam odgovoran za porodicu koju sam svesno hteo.Sve je bilo kako sam ja želeo.Obrazovana supruga ( ok radi na određeno ali JA ću to da sredim - mislio sam naivno ), deca ( ‘fala Bogu ) koju sad valja hraniti, škola koja će da obezbedi pristojan posao i posao koji jeste pristojan ali malo plaćen.Ne, niko od nas nije gramziv , samo čini mi se da zaslužujemo više.
Da li? Onaj ko to kaže treba i da dokaže.Zasuci rukave bato i radi nešto.Šta? Pa nešto…
Ima naas nekih koji nismo rođeni za biznis.Kad sam bio mlađi mislo sam da je to zabluda.To je ipak istina. Probao sam, u onim godinama, sa benzinom - probušilo se bure i isteklo ihahaj.Probao šverc - mašio sam u izboru robe koja ima prođu, bio novinar - razočarao se u tu profesiju, bavio se politikom ( bolje da nisam ), imao firmu za grejanje - zatvorio uz dug prema državi o kome ne smem ni da mislim…
Šta sad.Još nije kasno da napravim neke kompromise, da prodam ideale koji su mi još samo ostali.U protivnom će me sin za neku godinu popljuvati u svom nerazumevanju zašto neko nešto ima a on ne.Ili što ne ide na more.
Već me je prošla i ona faza kad se pomišlja na najgore ( pesimisti bi rekli - najbolje ).Ko zna šta nosi dan , a šta noć.Možda bi mi bilo žao što nisam video uspehe svoje dece.
Kažu da godine do četrdesetih idu, do šezdesetih trče, a posle toga lete.Praktično,da bi nešto stvorio, imam još samo onu zamišljenu četvrtinu koja će da protrči.

Ponekad se noću probudim sa panikom u mislima kada ću da ostvarim nešto što je normalno za jedan civilizovan ljudski život. Stan , auto, školovanje dece... 

A ja i dalje samo blogujem…

i tako već godinu dana...