Javni servis: 48 sati NASILJE - 2. deo

Posle posta Javni servis: 48 sati nasilje dobila sam pismo od čitateljke koja se složila da ga objavim, ali je želela da ostane anonimna:

„Stvarno ne razumem to definisanje pojma zrtve nasilja u porodici, neko te maltretira i ti ostajes i dalje sa njim, vracas mu se po hiljadu puta,a onda se to predstavlja kao nasilje u porodici i povod za dzapanje dusebriznika iz neznam kog razloga. Ne, to je ponasanje dve osobe sa problemima u karakteru, podjednako odgovorne za zivotnu situaciju u kojoj su se nasli.”
(komentar sa bloga : javni servis 48 sati – nasilje)

Novinarka: Gde se žene tuku, čoveče!?
Miroslav: Pa dobro, nisam je baš tukao, nisam je baš ubijao.
Novinarka: Da sam znala, ne bih došla.
Devojka: Nekoliko me puta istuče, pa ode, pa posle nedelju dana lepo, pa me opet istuče.
Miroslav: Lepo preko kolena, po guzi.
(iz emisije: 48 sati, gde su se venčali Devojka i Miroslav)

Ne volim da idem kući. Tamo me zidovi guše.
Ne znam zašto je moj otac rešio da nad nama sprovodi nasilje. Možda je i on žrtva? Znam da nije imao baš srećno detinjstvo, ali nije bio sistematski tučen, niti je njegov otac tukao njegovu majku.

Moju majku je, nakratko prestao da tuče onda kada sam se, kao tinejdžer, prvi put suprotstavila i dobila batine poslednji put, shvativši da strah od fizičkog nasilja nije ništa u poredjenju sa psihičkom torturom, koju sam godinama pre toga trpela. Nastavio je nekoliko godina kasnije, kada sam otišla na studije.

Nasilje u porodici nije tek puki pojam koga treba definisati da bi ga se shvatilo. Nasilje ima svoj život i raste, proždirući sve lepo oko sebe. Nasilje se oseća toliko duboko, da posle izvesnog vremena prestajete da osećate bilo šta. Nasilje ne ostavlja mogućnost alternative, ono se samo-podrazumeva, a žrtva ga opravdava svojim greškama i stidi se. Nasilje se nikada ne zaboravlja – obeleženi ste.

Moj otac je čekićem razbijao telefone, nožem sekao stolice, lupao prozore, razvaljivao vrata, zatvarao me u sobu, ne dozvoljavajući da vidim majku... Moralo se ćutati kada on spava. Moralo se sedeti za stolom dok on ne završi sa obrokom. Moralo se stajati dok on tuče. Za plač se dobijalo ekstra. Moralo se stajati kad on ulazi. Moj otac je tukao ne samo moju, već i svoju majku, krvnički. Od jednog udarca se padalo, ali mu to nikada nije bilo dovoljno. Što nas je više povredjivao, utoliko je njegov bes rastao. Uživao je u apsolutnoj kontroli i hranio se našim strahom.

Ne znam kada je iz nje iščileo i poslednji obris sećanja na nekadašnji život. Poslednji put je dobila batine pre 3 godine, kada sam telefonskim putem, iz drugog grada jedva ubedila pripadnike reda i zakona da izadju na teren. Ne znam kako sam konačno uspela da je ubedim da se razvede – možda je snagu pronašla u meni, možda sam joj ponudila sigurnost, možda je konačno shvatila da postoji neko ko će je zaštititi.

Eto, ja nisam dušebrižnik iz bilo kog razloga. Džapam se besplatno i odbijam da gasim TV uz prihvatanje da se od takvih emisija i takvog servisa, uključujući i uredništvo, ne očekuje ništa bolje. Ostavljam mogućnost da postoje izvesni problemi u mom karakteru, pa mi je izjava: "Prema tome, to je na jedan delikatan način urađena izvanredna sociopsihološka studija koja ne predstavlja odu nasilju već, naprotiv, direktan pokušaj, praktično, da se ukaže i toj devojci i njenoj rodbini da to nije dobro", ne odurna, već direktan i delikatan prikaz javnog servisa da je nasilje u praksi praktično prihvatljiv normativ.
Promovišući nasilje na ovakav način i perfidno to nazivati dobrim delom, gde vi gledaocu pokazujete kako su srećni mladenci i pred Bogom i pred narodom ozvaničili svoju vezu, uz javno obećanje mladoženje da je ubuduće neće čašćavati “šamarčićima”, javni servis se narugao, ne samo žrtvama nasilja, već svima nama, podižući ovaj psiho-socijalni problem na nivo romantične komedije, gde gledaoci uz kokice i pivo treba da se raduju što, eto, još jedna priča ima srećan kraj. (a još mogu i šolju na poklon da dobiju)

"Inače, ekipa koja radi emisiju je veoma profesionalna i veoma sam zadovoljan njihovim načinom rada i mislim da će prava vrednost ovih emisija biti za desetak godina kao neka vrsta dokumenta o Srbiji", kaže Goran Stamenković, direktor producentske kuće Emotion, dodajući da mu je “Drago što vidi da se njihove emisije veoma gledaju i da su u dešavanja iste veoma upućeni ljudi koji sede u skupštini i da stižu da ih gledaju pored brojnih obaveza.”
Pitam se, da li se bilo ko od neprozvanih oseća prozvanim, što u nečije ime prozvani raspravljaju o kredibilitetu, zloupotrebljavajući skupštinsku govornicu?

Na kraju, kud se denu upozorenje emiterima sa sve kažnjavanjem (a naročito javnom servisu iza koga, osim direktora joj, valjda stoji nekakva država) da su „dužni da vode računa da programi bez odgovarajućeg opšteg umetničkog ili drugog konteksta ne izazivaju gadjenje i odvratnost i slične esktremno negativne emocije kod gledalaca“?

Je ’l mi to finansiramo emisije u kojima nam se objašnjava da neko može da nas bije sve dok nas ne ubije, a oni koji se drznu da nešto o tome kažu terorišu javnost, ili ja nešto nisam shvatila?