Ne znam koliko se sećate, jer bilo je davno, ali sam ovde imala dva bloga sa naslovom Inkluzija – moje iskustvo.
Prvi deo je bio kada je Aleksa završio prvi razred osnovne škole, a drugi posle male mature.
Treći sam htela da pišem posle velike, ali su krenula ova luda vremena sa koronom i ostao je nenapisan.
Verovatno sa razlogom, jer sad, posle skoro dve godine od završetka njegovog školovanja, sa sigurnošću mogu da tvrdim ‒najbolja stvar koju sam do sada učinila za njega je školovanje u redovnoj školi ili, kako to ovde nazivaju,

        - што је особа беспрекорнија споља, то је више демона у њој ( г. С.Фројд)

whatsApp неки дан, порука - жени се Јова (млађи унук моје исписнице Вукосаве комшинице преко тарабе у Селу) обавезно дођи ! .наравно, прихватих позив и бих на слављу у младом друштву, а што ми баш пријало у ово време слудости .ноћ уочи пак, усних неки кошмаран сан присета који ме вратио у

More su neraskidivi deo njegovog života. U vreme kada bejaše mlad, na more skoro da nije obraćao pažnju. Bilo ih je svakakvih, u pubertetu najviše ali je uspevao da ih se otarasi, počeo je da ih smatra tricama i kučinama. Mada se i sada seća i to sa bolom u duši kako neke more nije mogao da prevlada. Starac je duboko svestan da sadašnje more čine veliki deo njegovog mentalnog, fiziološkog i fizičkog sastava. Nije spreman da se preda bez borbe. Svakog dana pre i posle podne odlazi u šetnju pomažući se štapom, nekad dva, nekad četiri kilometra. I vežba, prvo vežbe za noge a

Odlomak iz romana “Savršen antitalenat za sreću”, Akademska knjiga, Novi Sad, 2021/2022.

Tačno tri meseca i devetnaest dana po Ana Marijinom nestanku, na vratima moje kancelarije pojavio se vitalni starčić, s tankim, negovanim brčićima, na pragu osamdesetih, u iznošenim cipelama i prilično pogužvanom, dva broja većem kariranom sakou kog je, očito, oblačio samo za specijalne prilike. U desnoj ruci nosio je prvo izdanje mog Bicikliste, a levom, čvrsto ga stežući za plastičnu ručku, cimao ogroman tamnocrveni kofer na točkiće, koji je do četvrtog sprata dovukljao pešice (iako je zgrada imala lift), što sam rekonstruisao po lupnjavi sa stepeništa koja je, poput zvučne prethodnice, najavila njegov dolazak:

– Jeste li vi Igor Basarić?

– Da, izvolite...

Kučence je švrljalo levo-desno kao da je sve u redu, bez pretpostavke o sopstvenoj sudbini. A sudbina psa spašenog tek nešto više od tri meseca ranije bila je nepredvidiva.

            Nešto što je isprva izgledalo kao obična senka krenulo je korak dva prema nama do podnožja zemljanog uzvišenja. Obratilo se psu na nekom jeziku koji nisam razumeo. Usled sledećeg približavanja od korak dva glasovi su postali jasniji ali meni i dalje nerazumljivi. Međutim senka je dobila oblik i sada je bilo jasno da je to devojka koja čeka ponoćni autobus za nigde. Zatvorio sam usta i počeo da dišem samo na nos što vrlo retko radim. Utišao sam sebe.