Juče-prekjuče, dok su automobili puni magistara i doktora slavodobitno jurili kroz tunel prema kamerama, iz auta su kroz otvorene prozore na motkama držane srpske zastave, koje su radosno vijorile i ceo događaj prikazivale u još jačem i boljem svetlu. Ali, u tom masovnom zamahu, desio se incident. Incident nije prijavljen novinarima i televiziji i za njega se saznalo tek kasnije, iz dobro obaveštenih krugova, koji su zamolili da ostanu anonimni, iz razumljivih razloga.

                        ( uz nešto kontemplacije na sasvim nevažne teme )

               Gospodin Nešto je danas ustao na levu nogu. Ako ćemo pošteno, to čini svakoga dana, jer mu je postelja tako postavljena da ne postoji drugi način da se iz nje iskobelja. No, ono što pravi razliku je činjenica da je ovoga puta to učinio ne samo bukvalno, već i u onom prenosnom značenju. Dakle, počeo je dan neraspoložen.

Oseća se kako sadržaj kace vri, čini se još žešće nego ranije. Valjda i zato što je leto ovako blještavo i rekordno vrelo. Veća temperatura, jače vrenje. I sva ona omamljiva, uljuljkujuća isparenja. Tim isparenjima pune se luft-baloni, pa se povremeno puste, da ih svi vide ... Krenimo na stvar. Nego, da ne ulazimo u srž pregovora, u hemijski sastav onog "uspeha" izraženog kroz potpisivanje Briselskog nesporazuma, u briljantno vođstvo  od 5:0 srpske turbo-diplomatije, da ne ulazimo ni u nagađanja glede mogućih dogovora koji su u pomrčini odavno postignuti i samo je još neophodno obezbediti vešto kuvanje žabe, kako ne bi iskočila iz sve toplije vode i uprskala već uređenu stvar. Znači, takse. Pregovori su pre godinu-dve bili u nekom uobičajenom, bezličnom i besplodnom stanju. Bili su, pre tog događaja sa taksama. 

Biti ja, je najteža stvar na svetu! Ne želim da budem pretenciozan, mnogi od vas mogu misliti isto ali ja govorim o sebi. Načitan sam i obrazovan, ovo govorim bez lažne skromnosti, i dalje nastavljam da saznajem sve i svašta iz svih oblasti ljudskih delanja i umovanja. Radoznalost je, smatram, moja najbolja osobina. Ali! Parafraziraću Sokrata: Što više znam, svestan sam koliko toga ne znam! Ne volim sukobe ni verbalne a ponajmanje fizičke. Ipak, tokom života imao sam ih ne mali broj. Nikada, zaista nikada nisam ja bio taj koji bi ih zapodevao ali sam bio primoran da se branim

dan osmi

            Spavala sam 5 sati. Spoljni svet je nastavio da postoji i bez mene. Više mi ništa nije nedostajalo. Za sve one konektovane ljude, jedna poruka: Svet se neće raspasti ako se vi ne pojavite u njemu. Takođe, ni vi nećete nestati ako se svet ne pojavi pred vama. Zaspala sam popodne, to mi se prvi put desilo. Nije da sam bila umorna, iscrpljena ili slično. Više sam to osetila kao potrebu i kao način da izađem iz sobe, a da ne prekršim pravilo koje sam sama postavila. Jedva da sam osećala bol u leđima. Izgleda da je reparacija nekada oštećenog tkiva pri kraju. Izgubila sam 0.4kg. Vode mi je ostalo.

Полиморфизам "дан мрмота" алегорије је посластица, мисаона, инстинктивна и егзистенцијална.

Добро, сваки полиморфизам је помало и по својој природи self-referential,  пошто ми у другима и другоме, па себи, тражимо инспирацију, простор за позајмљивање и крађу, поклањање и поклоне.

Иако мени механика алегорије највероватније не иде много даље од филма "Groundhog Day", тј не сећам се, претпостављам да сви алегорију, тј "алегорију", осетимо по први пут као обавезно одело убрзо после рођења, и за живота нас она ретко напушта. Тачније, пре би се рекло да нам се она полако увлачи у кости и постаје део костура.

Да је свет праведнији било би интересантно посматрати како се алегорисјки шум помера у једну или другу страну, обојен на један или други начин, од културе до културе и од времена до времена.

 Scena iz filma Hiroshima mon amour, Alan Renea (Alain Resnais)

Mnogi antropolozi veruju da je populacija ljudske vrste (homo sapiensa), pre oko 100 000 godina bila spala na oko 12 000 odraslih jedinki. Ovaj bottleneck u ljudskoj populaciji neki osporavaju, ali postoje brojne indikacije da je, negde u to vreme, broj ljudi na planeti bio veoma mali - uglavnom se sporovi vode

UVOD

               Bio je profesor starog kova - od onih koji mnogo zahtevaju, ali i velikodušno prenose učenicima svoje neosporno veliko znanje. Zvao se Uglješa Rudović i predavao je istoriju u gimnaziji u mojoj maloj ravničarskoj varoši. Ime i prezime su mu stajali kao saliveni: bio je crnokos, srednjeg rasta i nekako sav četvrtast i nabijen, tako da je izgledom sasvim podsećao na nekog Rudonju sa Zmijanja. Pri tome, i izbor predmeta mu je u potpunosti odgovarao. Uklapao se u tradiciju po kojoj su se doseljenici iz Crne Gore koji su želeli da se bave prosvetom uglavnom opredeljivali za istoriju, geografiju, filozofiju ili književnost.