Hana uvek zastane u hodniku ispred apoteke. Tu, skrajnuto u ćošak, živi svoj nežni život ogromno stablo hibiskusa. Ne zna da li ga još neko primećuje i nema ni najblažu predstavu da li je to biljci uopšte bitno da bi raskošno cvetala, ali ne može da odoli da mu bar na trenutak ne posveti malo pažnje i svoje duboko poštovanje što uopšte opstaje u za njega sasvim neprikladnim uslovima, daleko od svežeg vazduha i širine osunčanog neba.

... izraz umetnički je kalirao ovde na realizmu pa zagazi ka idealizmu  ... slikarije sa napredne palete u veselim bojama šljašte optimizmom odasvud po vasceli dan i noć ... ubi se nadslikar od danonoćnog posla a onda pljusne kiša i sve namolovano spere ... nema veze, sutra će on ispočetka ...

Prvi blog koji sam napisala na ovom mestu se ticao preživljavanja jednog deteta. Objavio mi ga je Cole, rekavši, da će, ukoliko ga skinu, otići odavde.
Seriju blogova koju sam sada započela, a imala nameru da radi ‘umetničkog dojma' i dopiranja do negde (možda) razvučem, ću skratiti, jer... možda mesta neće ni biti, jednim podužim tekstom, i mislim da je važno i volela bih da ga pročitate, jer postoji mogućnost da se neki životi promene sa dalekosežnim ‘posledicama'.

Duda je rekao da idemo na kafu i druženje. Dodao je i da ga tako zovem samo kad treba nekoga da bije, što je izmišljeni recidiv prošlosti, vremena kada smo bili malo mladji no što smo sada izuzetno mladi. Kao mesto okupljanja mi je, po treći put, naveo sokače pored Kalenca, gde brat Steve pilota, zvanog Gibon, ima kafić. Ima i ogromno drvo sa dobrom hladovinom, i još nešto, što nisam čula jer je Duda počeo da mi kašlje u uvo kao srpski pesnik romantičar. Za kraj je prokrkljao da mu je hripanje od alergije na ambroziju, koja muči svu omladinu, a njega naročito. Mene je već na polovini tog izlaganja zabolelo rame kojim sam držala telefon, jer me gnjave peti i šesti pršljen, dok mi je uvo zbog nanete buke otkazalo poslušnost.

Ali povrh svega nabrojanog najteže podnosim sebe jer sa sobom moram da se borim svaki dan, pa tako ne podnosim kod sebe što umem da budem nervozan, što sam previše oprezan kad nisam neoprezan, što ni za šta nisam vezan, što ispod dresa nemam majicu sa porukom za publiku, što ne verujem u sebe i da ću prelomiti meč, u jednom urliku, što ne umem kada treba da kažem toplu reč, što neretko imam problem s poukom, što držim se klupe, sigurne zone, što sam se previše puta izvukao iz zaslužene kazne na fore i fazone, što nedostaje mi hrabrosti, da ako treba, kada treba nekome koga ne podnosim polomim kosti, ili barem jednu kost, recimo viličnu

A onda smo se vratili mom rezultatu holtera. I trenutnoj temi: 10000 preskakanja za 24h i njenim predlozima za razne opcije kako to prevazići.

Ajde bre, malo strpljenja ... ovi penziši dosadiše bre ... ubi ih radoznalost i ’oće da znaju jel smo ih za one četiri godine poharali po zakonu ili ne ... sad će da se raziđu, žure po one tri hiljade kinti, pa da dveri otključamo i bude opet sve kako mi kažemo ...