Naša ljubimica, prijatelj, terapeut i šta sve već ne, Chiara, 1. Juna 2018 je napunila 17 godina. Ona koja je sa samo mesec i dvadeset dana kada je došla kod nas, vrlo brzo, za nedelju dana, naučila gde da vrši nuždu i bogami još dvadesetak važnih stvari, sada je starica, polugluva i poluslepa, vrlo često mokri i kaki po parketu ili tepihu ako na vreme ne stignemo da je iznesemo na terasu. Znak da joj je prigustilo je trčkaranje u krug i zvuk njenih noktića. Evo danas posle ručka koji sam joj dao, izneo sam je na terasu, vrtela se, trčkarala bar dvadeset minuta i ništa

(zapisi sa Krsta jednog, možda baš ovog, kasnog jutra u novembru 2018. godine po, u ovom delu sveta, generalno prihvaćenim kalendarima)

               Naravno da je ona bila najpopularnija među nama dečurlijom. Držala je malu budicu na samom kraju korzoa, preko puta pošte i taman toliko skrajnuto da se moralo preći preko ulice ne bi li se do nje došlo. Tako su se grickalicama snabdevali oni srećnici koji su bili dovoljno odrasli da se svake večeri vrte u uvek istim krugovima od Minipove poslastičarnice na jednoj, do nje na drugoj strani najzelenije ulice moje varoši.

Vozimo se sin i ja malopre u zagrejanim kolima po mračnijim, pustim, ali mirnim delovima Londona, sporo i opušteno, nigde ne žurimo, i slušamo lepu muziku na radiju.

I kreće divna pesma kanadske umetnice Sarah McLachlan, sa lepim nazivom Anđeo, koju su, onda, slušaoci prekrstili u isto tako lep, ako ne i lepši naziv U Rukama Anđela.

Kaže Sarah kako je pesmu napisala brzo i lako, pošto se bez napora saživela sa patnjama čoveka kojeg nije poznavala, muzičara Jonathana Melvoina, a koji je utehu u nepodnošljivom svetu našao u heroinu, koji je, onda, poslednjom prilikom predozirao.

Pa kaže kako ona nije nikad probala heroin, ali je iskusila tako beznadežne trenutke u životu iz kojih se izvlačila na razne načine.

(CRNA BRDA)

sivo prelazi u crno

            Auto se pojavio iza krivine. Kretao se sporo. Farovi su svetleli iako je još uvek bio dan. Zapravo, siv sumrak koji prelazi u crno. Usporavao je prema obeleženom mestu. Zaustavio se polako. Jasno su se mogle videti tri siluete. Stajali su u mestu za kratko. Jedva primetni trzaj otpuštanja kočnice i auto je krenuo unazad. Veoma sporo.

            - Au jebote, pa ovo je stvarno nemoguće, ’ladno idu sama uzbrdo, šta kažeš Džejlo?

            -  Kažem da bi sa deset grama trave dnevno meni i svetionik išao uzbrdo.

            - Ako mi ne verujete, evo izaći ćemo iz auta i pustiću ga da ide sam.

I

            Košmar. To je bio košmar.

            Jedino u snu, plavooki momak, moj dragi, gazi bos po trnju i trči kroz gudure. Oblaci su beli, ali prete. Hoda i puzi preko polja kuda će se prostirati rupama korumpirani auto-putevi. Nestaje u tami šuma koje će izgoreti, nikoga neće boleti. Na obali mrtvog okeana, on plače. Ova zemlja, trula, nema izlaz ni na more. Pošteno jezero nema. Hiljade raka, nalik ustima, na grobljima, zjape i traže svoje. Biće sve više gladnih. Vidim da vidi, dete odraslo s vukovima, reku ljudi koja odlazi preko reke (most je prazan jedino u cik zore), roze kravate iz kojih kaplje krv, merdevine za nigde, naslonjene na maglu i ljude koji se veru i klize s njih, deset hiljada usta žvaću u istom, zadatom ritmu, four to the floor. U rukama dece, noževi, igle, cigle.