Deda Mraz je pronađen u kafani Kod Radovana, dan nakon drugog dana Sv. Nikole. Bilo je već svanulo kada ga je čistačica ugledala ispod jednog od prevrnutih stolova. Nosio je svoje radno odelo i imao je veštačku bradu. Bio je izbezumljen i duševno rastrojen. Čuvar parkinga ga je odvezao u mesnu veterinarsku ambulantu, jedinu ustanovu koja je imala kakve takve veze sa medicinom. Deda Mraz je umro na bali sena u profilaktorijumu ambulante nakon dva tri sata agonije, od, kako je izrekao veterinarski tehničar, jedini u tom momentu prisutan, meningitisa.

            Naklapalo se da je Deda Mraz završio u gorepomenutoj kafani, u kojoj gazda Radovan ponosno slavi svog sveca uz još pola sela, na dan Sv. Nikole i da je, iako se cele godine, želeći da popravi svoju pojavu pred ženom, borio protiv višedecenijskog alkoholizma, ne okusivši kap alkohola, te večeri svojevoljno, ili po pričama nekih ne mnogo pouzdanih ljudi, protiv svoje volje, popio barem litar, a najverovatnije i više, Rubinovog vinjaka. Pogubni uticaj etil-alkohola posle dugotrajne apstinencije oborio je Deda Mraza pod sto i polagano ga uvodio u i izvodio iz stanja pomućene svesti. Medicinski sročeno upao je u delirium tremens iz kog ga nijedan veterinar, da je bio prisutan, ne bi mogao izvući.

U članku Nepromišljeno Nepromišljeni New Scientist nas podseća kako je još je 1925. godine filozof Bertrand Rasel otkrio toplu vodu objašnjavajući kako mi svi imamo tendenciju da mislimo da bi svet morao da se poravna prema našim predrasudama, dok bi hladnokrvan i pošten osvrt na neko suprotstavljeno mišljenje zahtevao neki ne krupan, nego sitan misaoni napor od nas, koji, onda, mi nešto i ne ulažemo, tačnije, u ogromnim i vrlo-većinskim količinama pre i vrlo-radije umiremo nego što se upuštamo i u to sitno razmišljanje na teme oko kojih su nam se sjatile predrasude.

To nam je evolucija podarila, jednim delom, iako od šume raznih obrazaca, principa i dijalektika nije lako povući liniju koja pokazuje gde jedan deo prestaje, a drugi počinje.

Delovi ko delovi, podareni, često se i preklapaju pod mešancem zvanim nature vs nurture, i po sred patnje zvane use it or loose it.

Pa je ovo blog o izuzetnoj plastičnosti ljudskog mozga, koji se prevezuje i pomera, kako ga koristimo, tako da bi nam dao što bolju podršku za ono za šta ga koristimo - koska, mišić, mala siva ćelija - izgleda da nema neke velike razlike u osnovnom modelu „ponašanja" - efikasnost je prva violina među zvezdama vodiljama bildovanja svašta u nama, pa makar nam bila potrebna u podršci gledanja repriza od repriza jeftinih serija davno snimljenih.

Prostor za čestitke, želje i pozdrave. Da se ne smucate sa siročić-komentarima po drugim blogovima. :)

Ovaj je samo za to. 

Sve najbolje svima. I Mireli VIP.  

Nakon vožnji do Beograda i Đavolje Varoši ostalo mi je bilo još nekoliko dana boravka u Leskovcu, pre nego što ću se vratiti svom porodičnom životu, pa sam ih iskoristio za još neke kraće ture po okolini.

* * *

Najpre Sijarinska Banja.

„Volim te ćopavu“, rekao mi je Žmu i pogledao me s visine samilosno. Ovo „s visine“ nije bilo teško izvesti, jer od subote jedna od moje dve noge i ja ležimo poduprte jastucima. Toliko se vuče to ležanje i mirovanje na kauču da sam sasvim sigurna da će pilići uskoro da se izlegnu. Što se tiče prideva „ćopava“, tu se ljubav podrazumeva, jer je pomenuti odavno potpisao da će me voleti i u dobru i u ćopavosti. „Samilosno“ se manje odnosilo na moju fazu pundravaca u frasu od mirovanja, a mahom na činjenicu da mi je danas promocija knjige „Zovem se Mama 2“ koju sam jedva čekala i po prvi put je dočekala – ćopava.

...i poneka pouka za mame i tate

Prvi put, otkako piskaram na različite teme, pišem kao roditelj deteta koje se aktivno bavi sportom, a koje u poslednje vreme pati od jedne od klasičnih bolesti sistema za kretanje. 

Možda je reč - bolest, malo prejaka, ali šta da radim; Tako se medicinski definiše, iako nije, ili ne mora da ima dramatičan tok, a ni posledice. 

Reč je o klasičnoj bolesti

Ово би требало да буде лична дневничка забелешка о новим годинама које сам до сада дочекивао и о сећањима везаним за те дочеке. Али свестан сам да се многа од ових мојих сећања и не могу баш тако строго ограничити тим епитетом „лична" јер су многа од тих сећања слична или чак и потпуно идентична са сећањима на дочеке нових година многих од вас који ћете евентуално и прочитати овај текст.

А накупило их се подоста за ових мојих пола века постојања. Тих нових година и сећања на њих...

Su ubistva, noću, u po bela dana, na periferiji ili u centru Beograda, ubistva pojedinih kriminalaca ili kriminalnih grupa, ubistva žena, devojaka, majki, Roma, homoseksualaca ili nekih koji ubici izgledaju kao oni, postala naša svakodnevica. Kad kupujem cigarete, na novinama poređanim na pultu, sve naslovne strane svih nazovi novina ispunjene su enormno velikim slovima naslovima o ubistvima. Svestan sam da se to radi s namerom da gladni narod makar na tren zaboravi svoju glad i bedu, o uživanju u tuđim nesrećama ne bih ovog puta. No bez obzira na naslove, ubistva se dešavaju malo, malo.