gošća autorka: Nevena Šaulić

          Bude me svaku noć, uvek u isto vreme. Kako ko me budi? Pa znate da imam blizance. Još uvek im nisam dala imena. Nijedno mi ne pada napamet. Za sada su bebe. Neka tako i ostane. Dajte, ne gledajte me tako. Stare su svega tri meseca. Svi kažu da su slatke, a ja samo klimam glavom i odgovaram kroz zube. Ni sama ne znam kakve su.

            U početku sam mislila da je sjajno imati dve bebe odjednom, nešto kao dve muve jednim udarcem. Ne moram više da se porađam, trpim bolne preglede pri kojim mi doktori stavljaju svoje prljave, masne šake unutra. I sve to pod izgovorom da proveravaju matericu. Kako da ne. Proverila bih ja njima čmar samo kad bi mi dopustili. Bila sam ubeđena, onako trudno podgojena, da je baš dobro da sada završim tu priču sa porođajem, kako bih kasnije mogla da se bavim karijerom. Mada, još uvek ne znam kojom karijerom, ali pronašla bih ja već nešto što me zanima. Računala sam, skinuću i muža, i porodicu sa kurca. Više ne odgovaram na pitanje familije i ostalih gnjavatora:

            A kad ćeš ti da rađaš?

Gost autor: aca52ns

ДАН СЕДМИ

„Путниче, стани! Овде леже они!

Гомиле ове прах краљева крију.

С капом у руци њима се поклони,

И редом тако ижљуби их свију!“

Koruptolomac! Ha ha! 

Sitting on a beach under a coconut tree (but not under the very crown, I know that), I am contemplating birding and the meaning of life… Salty breeze comes from the Caribbean, way saltier than any Mediterranean sea breeze. Watching my first Brown Pelicans, I am inhaling deeply and commenting to Sergio Arias how strong the scent is. He answers: “Maybe the ganja those guys are smoking makes it that strong.”

Gost autor: Aca52ns

Све што су урадили, урадили су срцем за своју отаџбину и своје потомке. То су сматрали дужношћу, а не обавезом. Нису били професионални војници, већ сељаци, извучени из шљивика, од волова, са плодних ораница и винограда. Загинули су као Cпартанци и нису

Što reče  arhitekta Dragoljub Bakić, gost Đorđa Bobića, onomad: Može li grad da plaće...

Može

(размишљања на тему духовних дезоријентисаности)

зеленило је те године било раније пробуктало, плаветнило неба се ослобађало из неколицине лаких облака растериваних поветарцем, а ја меланхолик, сматрао сам поетичним све што ме је избављало из околног живота трагајући за пером које би описало неред у мени јер чудна подударност није била пука случајност већ пролонгирани покушај да свој повучени живот уз супругу, подносећи се узајамно глумећи племенито нестрпљење, отаљавам на начин окрећући јој леђа налазећи у том подношењу другога дискретну примену своје врлине.

 “Krenuo sam na psihologiju, ali psihologija hoće da izračuna ljudska osećanja, hoće da postane nauka, hoće da se sve stavi u formule da bi postala ozbiljna nauka. E sad, meni to izračunavanje emocija ne može da se stavi u formulu. A pošto sam šest godina išao na glumu kod Mike Aleksića u Radio Beograd, to su bila neka zanimljiva iskustva i tu je gluma pored bila stalno. Brzo sam shvatio da psihologija nije izbor, a da ovo jeste. Pokojni Milenko Zablaćanski je bio krivac za to, nagovorio me je, kada je radio u Ateljeu mladih u Pančevu, i on mi je ulio hrabrost da ja to mogu, da mogu s publikom da komuniciram. Tako me je i nagovorio da upišem Akademiju“, rekao je Glogovac 2014. godine.