Potamnele cigle, iskrzane i vlažne, bile su prva stvar koju sam video kad sam se probudio. Bile su uredno poređane jedna na pola druge i u krug oko mene. Malter koji je razdvajao redove pravio je puteve kojima su se kretali nekakvi insekti.

Gladan sam. Nervozan sam. Agresivan sam.

Moram pobeći odavde, ovo mesto je grozno. Krenuo sam brzo da se penjem. Raširio sam noge i zaglavio se na metar od dna. Rukama sam pokušao da pronađem dobar hvat. Uspeo sam da se pomerim malo na putu ka vrhu. Tada se parče cigle odlomilo i pao sam nazad na tlo. Osetio sam bol do same koštane srži. To je skleroza.

Slabo se kod nas jede riba, obično samo kad se posti a i onda se ljudi preganjaju jel baš mora. Kao i za svako drugo jelo, najveće je umeće da se spremi a da na kraju rezultat ne bude "samo riba". S obzirom na smanjen izbor sveže ribe kod nas, izabrao sam nešto što svako može da napravi a i nadam se da ne bi trebalo da bude toliki problem da se nađe sveža pastrmka. Pored toga ide i prvi maj pa malo da se napravi pauza od "teškog rada" i prvomajskog uranjanja.

Ja ovde nisam koristio pastrmku

Dah, izlupan palicom, držim u rukama, mito za život, držim u rukama točak sudbine, istrošen vremenom, točkić otpao sa kofera, uhvaćen u laži, tačnoj kao tač

            Mesec je kriv za sve, i njegove smene, gule sa mene, čekanje i htenje, zurim u prazno, želim da se davim, kao leptir da se spržim, nad vrelom površinom, u fonu, dišem u balonu, na izdisaju sam kao kočnice školskog autobusa na samom vrhu nizbrdice, mašem rukama, sebi iznutra, nisam video karte, mape, rukama sam prekrio lice, pogledom tražim svoje oči, reči poslednje koje okupljam oko sebe kao dečicu, kao hrpu lascivnih fotografija, tri poznate žene, bačenih u bunar

Пре него што сам дошао у Србију читао сам занимљиву књигу о овом делу света, под називом „Тигрова жена". Кад човек овде живи увиди да су апсурди књиге много чешће истинити него што се мисли.  Књига се, додуше, не бави склоношћу српских власти да избегне одговорност и пребаци је на некога другог. Али то је, на жалост, одлика

Приметио сам у последње време велику жељу неких блогера да кажу шта заиста мисле о овом месту на којем се окупљамо, неки од нас и више од деценије, неки нешто мање...

Та њихова жеља је толика да врло често у својим коментарима пишу на ту тему иако је тема поста на који су се јавили да коментаришу нешто сасвим друго.

Prijatelju,

Ne vidim drugi način da ti o ovome govorim osim u ovom obliku. U obliku prepiske kakvu smo, samo u pojedinim periodima naših života, vodili. Da budemo precizni , o prepisci se i radi. O 'ličnim pismima koja bi trebalo da pripadaju svima'.

Verujem da svaka aktivnost koju preduzimamo ima neku svrhu. 
Makar bi tako trebalo da bude.

Србија је у много чему земља људи, што каже брат Никола Пећинац, with big mouths and no guts, а ова прича је баш онако - изразито растужујућа, те сведочи за разноразне продавце магле и илузионисте колико смо заправо ниско пали као нација.

(Не знам ништа о овом човеку, приметио сам га у медијима почетком столећа, и деловао ми је као ретко разумно биће у свету свеопште хистерије и манипулације свешћу и осећањима.)

Kakav je to pesnik koji ne truje sebe kancerogenim materijama iz sprženog duvanskog lišća, kako kući tako i na strani, u klubu književnika, sprčenom bircuzu, uglednoj kafani, koji bira licemerne odeljke za nepušače pregrađene, plastičnim saksijama, plastičnog (takođe otrovnog, plastika je otrov) bršljana kroz koji se duvanski duh provlači kao zlo preko polja žita, pasivno ubijajući, kao vreme

*
Ponovo u koži radnog čoveka kome uvek nedostaju dani odmora. Nestrpljivo čekam vikend da pobegnem iz grada. Maštam o buđenjima u prirodi i tišini u planinama.

Najzad se i vreme prolepšalo, otoplilo je i kiše su prestale. Sve se namestilo kako treba.

*
Za dva-tri dana treba neznatno manje stvari nego za dva-tri meseca. Čim se kampuje i kuva, mora se poneti sve od opreme. Ipak, sa samo dve zadnje