Milana probudi uobičajena jutarnja buka: živahni razgovori u redu za toalet, koji je već napunio hodnik, krkljanje bunovnih ljudi iza tankog zida i obližnje hrkanje. Jedno vreme je ležao i zatvorenih očiju zamišljao da sanja ili makar da je mrtav, što znači i bez muka danas, a i do kraja vremena, ali onda se oglasio radio, talasi tako realni i otrežnjujući da se nisu dali pomešati ni sa kakvom imaginacijom. Grunu pleh muzika; nju kao da je ekipa iz restorana zajedničke ishrane, onog jeftinog, bend kelnera, kuvara i pomoćnih radnika, svirao na kuhinjskim elementima uključujući i pribor za jelo i pripremanje hrane; i posle dvadesetak sekundi ode u off iz kog se začu prodoran vokal.

            - Vaš život je u vašim rukama – negde blizu glave progovori glas od ranije poznat - a gde su vam ruke, to je manje važno – nasmeja samog sebe gorkom improvizacijom (ili je to bio autentični deo programskog scenarija).

            - I zato, ajmo rano rani gorani, ruke gore – razdra se toliko da se i Petar na susednom krevetu cimnu i prestade da hrče ali se nakon parcijalnog doziva svesti, samo promeškoljio i okrenuo prema zidu – ko nema ne mora – ponovo je sam sebe zabavio crnohumornom upadicom vokal iz zvučnika i poentirao – neka vas ovaj dan osvoji uz Osvajače i čuveni hit S kim čekaš dan.

Guglov multimodal AI primer

Uskoro će u browsere ... u US ... dok Evropljani regulišu regulativu.

Tricky Nisville 2023

Nikada se nisam napio čak ni u studentskim danima kada smo vikendom nas petorica kupovali gomilu piva i vina i izbacivali ga iz nas iza ponoći trkajući se u cipelama na 100m Jablaničkom ulicom. Probuđene komšije bi nas počastile ne baš lepim rečima sa prozora. Neki od nas bi grlili lavabo pre i posle trke.

Taman sam pomislila da uopšte ne pišem ništa, ali sam odgledala emisije na dve televizije sa vraćanjima i shvatila da ipak moram da napisem, jer sam prosle godine bila prisutna na nekoliko tribina vezanih za clan 16.zakona o javnom redu i miru.