Gost autor| Život

Зашто је Србији важан Прајд? (2)

vladimir petrovic RSS / 29.09.2013. u 22:00

Gost autor: JARIL

„Понос"

Тема поноса обично врло брзо открије да та једна реч има различита значења и да би  сви много више разумели када би се пораздвајале речи: понос, гордост, самољубље и љубав према себи. Такво расипање значења отежава откривање несвесних покретача на став према Паради. Наравно, у дебатама свако користи своје значење и ту треба узети у обзир да у културама у којима постоји јак утицај хришћанских цркава и проповеди, реч понос доминантно има значење уздизања над другима уз негативне емоције.

Они који су за Параду поноса под баш тим именом као важну вредност имају увид да људска осећања треба да буду препуштена сваком појединцу да их сам дефинише и обликује. То су људи који су током свог одрастања имали емотивну аутономију, били слободни да изражавају своја осећања каква год она била или су се током одрастања изборили за тако нешто. Високо цене уметност, чак и ону коју не разумеју. Поседују спремност да жучно реагују, понекад и агресивно, када се туђа осећања угњетавају. Имају високо развијену емпатију и скоро увек бране жртве. Њима је одржавање Параде знак да држава и друштво поштују њихова осећања, чак и она која не разумеју, као и да ће им омогућити да их спонтано и неспутано изражавају.

Они коју су за Параду, али под другачијим именом, су обично људи задовољни собом. Они поседују и особине претходне групе, пре свега развијену емпатију. За њих су успеси, похвале и признања свакодневица, врло су задовољни собом па су огуглали на осећање поноса. Иако су спремни да прихвате и подрже туђа осећања, и она која сами немају, разумеју културне околности и начине на које култура функционише. За њих одржавање Параде под неким другим именом значи да држава и друштво знају како се постижу успеси и циљеви на лакши начин, уз што мање неуспеха.

Они који су против Параде баш због имена, имају јако негативну перцепцију поноса. За њих је то осећање недостојно. То су људи чија су осећања током одрастања била ниподаштавана, а њихово исказивање углавном оспоравано.

Прихватају исказивање туђих осећања само ако се подударају са њиховим и емпатија им је развијена у оквирима прихватљивих осећања. Они се обично не сналазе са туђим болом и често га умањују и окривљавају жртве да су узрок сопствене патње. Њима је неодржавање Параде знак да држава и друштво подржавају санкционисање изражавања неподобних осећања као и став да су осећања искључиво лична ствар појединца и да њима не треба оптерећивати друге.

 „Расплодност"

Сваки човек настоји да нађе неко своје место у друштву и периодично му је потребан осећај да је он као такав довољан за припадање друштву. Јачина те потребе расте како се ствари у животу појединца одвијају мање по сопственој замисли, а нарочито уколико је остваривање сопствених представа о сопственој успешности блокирано друштвеним околностима. Тада се људи хватају за било које своје особине које су бар мало поштоване у друштву, како би се осећали довољним да постоје.

Подржаваоци Параде на ову тему обично тек одговарају када је покрену саговорници. Они су обично задовољни својом личношћу без обзира на друштвено признање. Осећају се прихваћенима и  ољенима чак и када погреше, па ретко осећају страх од одбацивања. Разумеју да сваку добру, лепу и корисну особину другог човека треба ценити, без обзира на његове мане, нарочито оне које не утичу на друге људе. Они цене способност доброг васпитавања и приступа деци. Одржавање Параде је за њих знак да држава и друштво подржавају прихватање на основу било ког својства које је од општег добра, као и занемаривање особина које су дубоко личне.

Противници Параде којима је ово питање од значаја увек имају бурне емотивне реакције када га сами покрену. Они друге сексуалне варијетете схватају врло лично. Колико год били успешни или не, они осећају сталну потребу да постигну још више, да ураде још нешто што је добро, како би били  адовољни собом. У основи њихових ставова лежи јак страх од одбацивања. Они осећају да могу бити вољени и прихваћени само кад ураде нешто добро. Неодржавање Параде за њих значи да држава и друштво високо цене саму способност размножавања, остављајући им „сигурну зону" у којој могу да заслуже љубав и прихватање околине.

Скоро је било то време када су славе, рођендани и слична окупљања била попришта жестоких расправа, насилног говора, тешких речи, па и удараца. И увек сам се питао какав је то андрак, да не кажем демон, који те људе тера да направе тешку и напорну атмосферу у којој се присутна публика осећа непријатно. Како је могуће да ће неко од себе направити толики емотивни терет другима, а око ствари које су потпуно споредне у њиховом животу.

И онда се кроз године искристалисало да су емоције покретач мишљења и говора и да није толико важно о чему и како се мисли, колико је важно да се испразне емоције кроз некакво мишљење и говор.

Сваком човеку је потребно да га се чује. Управо зато што му је потребно да нагомилане психичке енергије испразни. И када повиси тон и почне да говори агресивно и са мржњом, он само вапи за тим да га се чује. Питање је само шта треба да се чује. У некој форензичкој серији су саопштили један од основних принципа форензике, а то је да човек у сваком свом чину остави неки траг. Исто је и у говору, и када човек сопшти једну реченицу, рекао је много тога. Ето, на пример, код још једне тачке (а тачака има још много, али мислим да је оволико довољно да се прикаже продуктивни принцип комуникације) може лепо да се види шта је то што људи заиста говоре.

„Државност"

Државност је у овом постпрајдовском периоду кључна тема. И све што бих навео, сигуран сам да читаоци већ имају у ушима: од тога да држава Србија не постоји, преко тога да је паметно поступила по питању безбедности, до тога да је држава победила над Западом.

Они који подржавају Параду и сматрају да држава треба по сваку цену да спроведе њено одржавање су људи који своје родитеље доживљавају праведним и принципијелним. Њима је потребна јака структура, јак систем како би се осећали сигурно. Мењање правила у ходу њих ужасава, пре свега што они имају потребу да се унапред зна који ће се поступци, од стране друштва, посматрати добрим, а који не. Спремни су да коригују своје ставове ако ће то допринети стабилности опште друштвене структуре. Одржавање Параде за њих значи да држава и друштво имају јасну и јаку структуру у којој сваки члан друштва може да функционише.

Они који не подржавају Параду и сматрају да држава треба да је онемогући су или имали екстремно рестриктивне родитеље, неправедно строге, па им је потребно да бар једном у животу буде по њиховом или су успевали да дечјим методама изманипулишу родитеље како би им било попуштено у разним ситуацијама. За оба типа људи неодражавање Параде регулише њихову потребу да држава и друштво треба да функционишу по њиховим, личним мерилима и правилима.

 



Komentari (0)

Bloger je isključio mogućnost postavljanja komentara za ovaj tekst

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana