Danas sam malo "kopao" po nekim propisima i zaustavio se na Zakonu o prebivalištu i boravištu građana, donetom negde 1977 godine, ali u međuvremenu menjanom i dopunjavanom jedno pet - šest puta. Poslednji put negde 2005. godine, ako se ne varam. No i pored tolikog broja izmena i dopuna, teško da postoji rigidniji, nefunkcionalniji i gluplji propis. Ali o tome šta se u njemu sve krije, malo kasnije.

Na početku da razjasnimo osnovne pojmove kojim on operiše. To je prebivalište i to je boravište. Prebivalište je mesto na koje se građanin nastanio

 gost autor:  anfieldroad

 Nije lagan zivot napolju. Narocito ako vas tamo posalju nezeljene okolnosti i ako cela stvar nije bas ono sto ste zamisljali od svog zivota.

"And it came to pass in those days, that there went out a decree from Caesar Augustus that all the world should be taxed." (Luke 2:1)

This is generally regarded as the beginning of the Christmas story in Western Christianity. Caesar Augustus, needing to revamp the Roman budget to maintain his supply of bread and circuses, sent out this emergency decree. I think he used Facebook, but this is an unconfirmed rumor.

          A kako bi bilo da počneš da mi gradiš pijedestal, ono baza, stub, stajalište, busa 36? Kada ga skucaš parkiraj ispod koša da mogu da zakucam. Reci mi da sam ekstraordinarna, kao Ekstra Nena koja ordinira i obećavam da ću ekstrahovati iz tebe sve, ostaće ti dinar. Ponudi mi sve svoje savete, krunski, prosvetni i fiskalni i napraviću od njih salvete kraj čaša, čuješ li me Saša!? Svo tvoje iskustvo isuči i onda mi se smuči. Ne volim kad te vidim da plačeš u kuhinji ali mi je OK ako plačeš na placu, Alexanderplatzu. Da li ja, ti, bilo ko za to prima platu? Sviđaš mi se dok te prezirem, diljem Zire, tamo sretnem i Anu a ona mi kaže nešto kao: Biće težak meč! Teška si ti mečka u tom Leksusu i vodila bih te po vašarima, lupala po pleksusu, kada bi bio vaška. Ti vaška. Ja Saška. Ti si karan. Ko je od nas dvoje stvaran? Ti si stvoren i to je tvoj limit. Ograničen bičem. Ne, ja ne vičem. ZAKLOPI! Zajedno za Zaklopaču! Orlovaču! Ti nećeš biti nad mojim odrom, kao došao bi potopljenim brodom? Ne verujem ti ni kad u podne kažeš da je napolju dan, odem do prozora da proverim. Provirim da se smirim i onda pirim. To ne znači da palim iako bih zapalila. Blago vetru on stalno duva. Dunav se prosipa pod mostom i odlazi ni u Rumuniju ni u Bugarsku, donosi debla iz Austro-Ugarske. Nije iz Austro-Ugarsku.

Obrnuo sam čun, čudan čun čučao je na gomili ekscesa, gomilu ekcema imam, da me nema, ne bih brinuo o svom povlačenju, uvlačenju, izvlačenju oštrice između korica i svega, između sveta i sopstvenog dupeta, da mi je da izađem na crtu, pa da procvetam, da mi je da otplovim, noćima sovim, s ovim, s onim, Sony dogori, izgori more iz noćne more, izmorim gore iz moćne Nore, haubica, tako me je zvao jedan ubica, nikakav opasan tip, samo sitni lovac, ubica ptica, sećam se još uvek njegovog lica, ali ime sam mu zaboravio

Građanin je posle odsustva od dve decenije i nešto više godina došao u svoj grad i primetio da mu sposobnost u orijentaciji po čaršiji u kojoj je odrastao popušta jer je to mesto u međuvremenu, od njegovog zadnjeg pohođenja prošireno i uznapredovalo, slično gradovima gde je u međuvremenu boravio mada je on taj epitet koji obeležava napredak osporavao. Nije se slagao sa načinom promena koje su bile razbacane svuga okolo, promenjeno je mnogo toga, čak i jezgro, središte gde je grad začet i gde im je duša nije poštedjeno. Menjali su grad gradski dužnosnici na svoj način a kako ni oni nisu bili večni, kada bi došli novi na njihovo mesto menjali su promene i ugrađivali svoje, učestvovali su u tome i građani time što su bez otpora prihvatali atake na grad od strane dužnosnika a sve pod geslom da je to u skladu sa novonastalim potrebama, izmenjenim kulturnim i ekonomskim modelom, prihvaćenim i nametnutim, savremenim trendom investiranja po svaku cenu.

Poslednja promena koja se desila na ekranu Jovaninog laptopa bilo je gašenje svih tabela, pregledača, kalendara, planera i digitrona. Video se skrinsejver - Jovana na bočnoj klupi  turističkog džipa, okrenuta licem kameri aparata koji drži u desnoj ruci, a leđima prema zalasku sunca na jezeru Chott el Djerid u Tunisu. Njena prirodno plava kosa zaustavljena je u trenu vijorenja na pustinjskom vetru. Sunce je veliko i pozira, a slane bare, iz kojih domaće stanovništvo vadi so, presijavaju se kao velike tufne na haljini boje peska. Zbog malog upadnog ugla njihova boja je svetlo srebrna, gotovo bela. Letovanje koje malo ko sebi može da priušti Jovana je sebi poklonila u godini na izmaku. Fotografija joj, pored toga što je stalno podseća na to gde je ona u nevidljivoj hijerarhiji sveta, koja je drži da se ne raspadne, ponekad ogreje srce na preuranjenoj beogradskoj zimi. U stvarnosti, sunce je već odavno zašlo. Nadolaze najkraći dani u godini. Bio je mrak kada je jutros dolazila na posao, mrak je i sada kada se sprema da izađe. Pakuje računar u jednu torbu, davi drugu za kaiš, uzima kaput sa naslona stolice i stavlja ga preko ruke, isključuje svetlo u svojoj kancelariji. Sa sedmog sprata nove korporacijske zgrade, ogrezle u providno staklo i uglačani metal, pruža se pogled na reku. Iza nje ostaje tablica sa imenom, prezimenom i titulom. Menadžer za poslovne procese i kontrolu kvaliteta u osiguranju života.

 

Dragi moji,

Evo nekoliko odlomaka iz mog novog romana ISAIJA, na koji sam ovih dana definitivno stavio tačku i koji će vas u knjižarama čekati od oktobra. Ili bar one koji još uvek svraćaju na takva mesta - u Grand zemlji tako retka.

 

 

Као и сваког јутра, стражар