Građanin je posle odsustva od dve decenije i nešto više godina došao u svoj grad i primetio da mu sposobnost u orijentaciji po čaršiji u kojoj je odrastao popušta jer je to mesto u međuvremenu, od njegovog zadnjeg pohođenja prošireno i uznapredovalo, slično gradovima gde je u međuvremenu boravio mada je on taj epitet koji obeležava napredak osporavao. Nije se slagao sa načinom promena koje su bile razbacane svuga okolo, promenjeno je mnogo toga, čak i jezgro, središte gde je grad začet i gde im je duša nije poštedjeno. Menjali su grad gradski dužnosnici na svoj način a kako ni oni nisu bili večni, kada bi došli novi na njihovo mesto menjali su promene i ugrađivali svoje, učestvovali su u tome i građani time što su bez otpora prihvatali atake na grad od strane dužnosnika a sve pod geslom da je to u skladu sa novonastalim potrebama, izmenjenim kulturnim i ekonomskim modelom, prihvaćenim i nametnutim, savremenim trendom investiranja po svaku cenu.

Poplave uzrokovane „Tamarom" ljutito ciklonski nastrojenom nad Balkanom i tako velike da nema nijednog dovoljno starog koji bi se setio kada nešto slično beše ovuda. Desilo se i onda na brzinu, preko noći, grade nasipe da spasu šta se spasti može, sele ljude na bezbedno jer je voda u gradovima stigla do visine koja ugrožava živote. Premijer ide okolo i kuka da je ovo sve strašno, širi beznađe i strah umesto da pokaže kao vođa da ima nade i da će se nevolja prebroditi i slika se u ulozi neposrednog spasioca ili doturača namirnica i drugih potrebština umesto da sedi na komandnom punktu i komanduje, kontroliše, predviđa I organizuje. A hiljade ljudi po sportskim halama ili već gde čekaju da voda ode iz njihovih naselja pa da se vrate i počnu obnovu tamo gde se to može a gde ne da vide kako će u novi život da krenu.

Prvo se uz prozor lepila jedna muva. Danima se upinjala da izađe, pela se gore, zaletala, padala, ustajala... - bio je to srčan performans u upornosti i uzaludnosti,

Dan osmi, 13. oktobar

*
Početak nimalo ne obećava – iznad Mananga završava se uski zemljani put i u drugi deo sela, Tenki Manang, ulazi se stepenicama. One su kamene, visoke i strme. Smejem se što od muke, što zbog natpisa na tabli seoske kapije: „Strogo zabranjena vožnja motora. Nezagađena zona.“ Kao da bi i mogli da ovuda prođu, sve i kada bi hteli.
Uz prvi deo stepenica izguravam bicikl relativno lako. Koristim uski zemljani pojas između njih i zidova kuća koji izrastaju uz sam prolaz. Kad njega nestane i ostanu samo stepenice omeđene zidovima s obe strane, počinjem da se penjem poprečke.

Mario je izašao na terasu. Ostavio je otvorena vrata i topli mrak za sobom. Ispred zgrade, na praznoj ulici blještale su samo cene goriva na pumpi. Porcije neonske svetlosti odbijale su se o stakla crnog karavana koji je bio propisno parkiran na predviđeno mesto na stanici. Benzin nikada jeftiniji, a ti ne možeš da mrdneš, pomislio je. Izvadio je iz džepa cigarete, upaljač, primakao je pikslu ivici stola i namestio stolicu.

 

 

Izlazim kroz zadnja vrata samoposluge, pravo u ljude koji u hipnotičkim krugovima okružuju banku. Ta ljudska spirala, poderani jednostruki heliks dezorijentisanih ribonukleusa, nosi na grbačama, na hrskavičavim i koštanim skeletima, svako svoju vreću nula. Čekaju ispred vrata piramide, iza kojih se odvija magija boga (ali i boginje) sunca. Javlja mi se i Kleopatra. Oni koji su došli na red, mogu da čuju kroz staklo primamljivi šapat: 120%, 150%, 200%.

            Ako bi se ta naivna namama pustila unazad čulo bi se: Dođite, nećemo vam vratiti!

            

Toliko neprijatnih i odvratnih stvari se odigralo u onoj bivšoj i ovoj sadašnjoj zemlji, u martu mesecu.

Znak za uzbunu 14. marta 1972. godine stigao je sa Kosova.

Bio sam student III godine Akademije likovnih umetnosti. Tadašnja vlast je, uostalom kao i ova sadašnja, krila dok god je mogla i sprečavala medije da kažu pravu istinu o Varioli Veri! Ljudi su se slobodno ponašali, šetali, družili se, sve do trenutka dok broj umrlih više nije mogao da se sakrije pod tepih. Onda je počela vakcinacija.

No pre toga, posle završenog časa Anatomije u Rajićevoj,

 

Na sreću, ne koristim usluge „srpske" železnice. Na nesreću, živim u Srbiji, zemlji preko koje se pružaju važni evropski koridori, a koja je premrežena sklerotičnim prugama po kojima tutnje vozovi istom brzinom kao pre stotinu godina.

Još je, na vrhuncu karijere, Slobodan Milošević uočio  problem i prepoznao šansu. Nadahnut vizionarskim duhom, otac nacije je, nekako u isto vreme, izdao naredbu da se ruše tuđe, komšijske  tračnice, a da se   po zemlji bestragiji, kojom je gazdovao, isplete mreža modernih pruga, nad kojima će, kao u prijateljskom Jasuši