one road, one love

 gost autor:  anfieldroad

 Nije lagan zivot napolju. Narocito ako vas tamo posalju nezeljene okolnosti i ako cela stvar nije bas ono sto ste zamisljali od svog zivota. Ja sam otisao kao i vecina naseg sveta pocetkom 90-ih. Sa sobom sam poveo zenu i sina od godinu i par meseci. Ma,cuj "ja poveo" ! Nije bilo bas tako. Nije mi se islo. Nisam hteo da idem ! Pre sam ja bio poveden. No, dobro. Kad je vec bilo tako, dilema moje obozavane i mene licno je bila da li da se opusteno i za relativno male pare smestimo u indijskoj hipi Meki, Goi ili da idemo kao na sigurno, u Prag. Roditeljska lova, njihova i odluka. Odosmo tako u glavni grad doskorasnje komunisticke Cehoslovacke. Sa nama, osim sina i moj burazer koji je tad imao nekih 13-14 godina. Love u dzepu za gajbu za par meseci i vrlo knap za zivot. Ovo medjutim nije prica o tome. Ovo nije prica o "pecalbarskom hlebu" i socijali. Prica se vozi oko muzike i tamosnje muzicke i zivotne scene. Sto se nas tice, oboje smo odrasli na Dylanu i Stonesima, ali osamdesetih nas hvata punk i postpunk. Iskren da budem, cale moje zene je bio jazz bubnjar, pa je ona imala neuporedivo jace muzicko obrazovanje. Znala je sve o svakom. Od Elle do Bowiea. Ja sam znao onako, okvirno- ovo mi se svidja, ono ne...tako nekako.
U trenutku dolaska u Prag, bili smo na ranim Peppersima, Dee Lite, Urban Dance Squad, Nirvani...a od domacica na Idijotima, Miladojki, jasno, znaci pank i nju vejv scena stare YU. Tako na primer, dobro se secam da sam "zabranio" pustanje In Utero Nirvane na gajbi dok je dete budno. Mnogo mracno. Burazer vec tada bio u zacetku hard korovac, sto ce ostati i kasnije.
Prvi dani su tekli mirno, vrlo brzo sam nasao sljaku i poceo da popunjavam budzet. Poceli smo da izlazimo, radio sam na ulici kao prodavac dzidzabidza. Svi na gomili, na Karlovom mostu nas cetvoro brzo postajemo zanimljivi "starosedeocima" iz svih krajeva bivse domovine. Upoznajemo svestenika koji valja gandzu, razne zanimljive strendzere, pa i Cehe i krecemo polako da izlazimo i po klubovima. Nekad je burazer bejbisitovao, nekad smo izlazili djuture, nekad zena solo,a nekad ja. Sve u svemu, vrlo brzo smo upoznali sve klubove Praga u prste. Nama je u to doba KLF ili SNAP bilo nesto kao skroz novo, ali prihvatljivo. Medjutim, sve se vise govorilo o necem potpuno novom, nikad vidjenom, ni preslusanom. Naravno, radjao se tehno. Tehno-rejv. Svi klubovi su odjednom poceli da pustaju iskljucivo hipnoticki ritam sa tehno drombuljama, dizanjem i spustanjem do beskraja. Ne, naravno, nismo kapirali o cemu se radi i to dosta dugo. Jos uvek smo radije isli na koncerte klasicnog punk-rocka.
Jednom prilikom smo tako sa drustvom Engleza koje smo zgotivili, izbegavajuci druzenje sa Jugovicima, otisli na koncert bradfordskog benda iz doba Pistolsa i Clasha. Sa nasim Englezima smo se provukli do bekstejdza, jer je bebac bio sa nama i vreme je bilo za spavanje. Matori panker, Rottenov drugar pevac, sed i procelav, sa celim bendom u kozi i nitnama je iskoristio vreme dok je neka domaca predgupa gnjavila da se baci na uspavljivanje bebe u bekstejdzu. Mali je vec bio uveliko navikao na zivot pored zvucnika i pojacala. Tik pred nastup je zaspao, a pevac zamalo da zbog otpevane uspavanke zaboravi da stavi periku i sminku. Istrcali su na binu i odvalili. Mi, kao dobri mama i tata koncert smo gledali iza zavese. Naravno, ozvucenje je bilo preglasno i dete se probudilo. Kako je mali poceo da se dere ko manijak, morali smo da ga izvedemo u kolicima napolje, preko cele scene ! Publika je prvo skapirala da je to deo programa. Kako su stari pankeri videli da izlazimo, smekerski su poterali rulju da napravi prolaz za mladu porodicu. Slicne scene su pocele da se ponavljaju i na drugim svirkama, pa je praska rock publika brzo prihvatila situaciju. Dospeli smo jednom prilikom i do MTV-ja kad je nasa ortakinja, pevacica LOU snimala emisiju za Tomija Kinga, tada slavnog DJ-a i voditelja. Glumatali smo njen inace nepostojeci bend.
Ipak, koliko god to bilo zabavno, nova muzika nije mogla da nas tek tako zaobidje. Velike rejv zurke su u to doba pravljene na tajnim lokacijama, po sumama van grada i trajale vise dana i noci. Mocan ritam, potpomognut semplovima, ludackom strob rasvetom, mirisljavim dimom raznih boja i naravno sveprisutnim ekserima kupio je prakticno sve "matore" pankere. Svi smo isli na rejvove. Nismo ih propustali, ako smo ikako mogli da nadjemo bejbisiterke. Isli smo zena i ja i na smenu, a nekad i sa malim. Na jednom partiju u sumi nalik Lipovickoj sumi, pod par satora i nekoliko slobodnih "bina" su se prelepe devojke setale kroz gomilu i nosile ogromne posluzavnike. Na njima su bile izvucene linije spida i koke, ekstazi poredjani kao u poslasticarnici, a uz njih i raznobojni esidi svih oblika i velicina. Sve je bilo besplatno, sve je spadalo u velicanstveni show. Policije nije bilo, a ako bi vam negde u gradu i pronasli kesice trave rekli bi vam da ne smete preterivati, da se ne preduvate. Gomile ljudi iz Amsterdama su vikendom dolazile na zezanje kod nas, u Prag. UDS izmedju ostalih... Citav grad je potpuno poludeo. Englezi, Ameri, Arapi, crnci, nasi ljudi...svi su zapocinjali biznise ili radili kod drugih, zaradjujuci dovoljno za zivot na vecnoj zurci. Cinilo se da nema kraja zabavi. Izgledalo je da zivimo u snu.
Zaljubili smo se u novu muziku. Osetili slobodu bez granica. Razumeli idiotizam rasizma i nacionalizma. Posebno ljudi odavde. Iako sam ziveo prakticno na ulici, nisam video ni cuo ni za jednu jedinu tucu ili bilo kakvo nasilje.
Eh. Svaka prica ima preokret, ako hoce da bude prica. Uvek postoji ono prokleto ALI...! I u nasem slucaju postojalo je jedno veliko "ali". Necu da se pravim pametan. Stvar je prosta i nema mesta mistifikaciji. Jednostavno, preterali smo. O, debelo smo preterali. Preterali u svakom smislu koji vam pada na pamet. Ostali smo bez para, pukli zauvek kao par, nismo nikad vise bili ljudi kakvi smo bili pre. Vratili se kucama i do dana danasnjeg zalimo sto smo ispali tako strasno glupi. Mozda nije sloboda za svakoga. Mora covek da postavi granicu sam sebi. Ne mora da ceka da mu granicu odredjuje visa sila ili sila u uniformi. Mora da kontrolise i cuva zaradjenu , osvojenu slobodu. Ona tako lako pobegne, izgubi se, nestane. Kao i sve ostalo sto se ne gaji, zaliva i cuva.
Kazu da svaki scenario ima dve prelomne tacke. Druga prelomna tacka u ovom mom scenariju je ta da, pored svega, ne bih promenio te godine tamo ni za sta na svetu. Kada bi znali sta sam sve video, doziveo i naucio, ehej, nema sanse da bi mi poverovali. Ne zaboravite da su u ovom scenariju svi junaci preziveli, da je kraj ispao srecan. I ne zaboravite da je Prag prestonica cuda, magije i alhemije.

 A sin, dete koje je odraslo u bekstejdzu danas je odrastao covek. Radi kao tonski snimatelj i pusta s'vremena na vreme drum'n bass po klubovima oko Beograda.
Mozda nekad nekom, tiho, na uvo, ispricam sta sam tamo video. Tiho, iz noci u noc. Polako...