Гостујући у Кажипрсту министaр Срђан Вербић објаснио је свим просветним радницима у Србији следеће:

1. Да постоје транспаренти!

2. Да је штрајк од 30 минута катастрофа!

3. Да ће лично инсистирати да се промени одредба Закона о штрајку (јер постоје транспаренти)!

4. Да наставници раде на штету ученика! 

5. Да се сви захтеви своде на један (повећење плата) који није могуће испунити! 

Био је највиши у разреду. Месецима је носио једну исту јакну и ципеле за два броја веће. Поглед празан. Речи неме. Родитеље нико није познавао. Нису се одазивали на позиве одељењског старешине, педагога, директора. Колегиница упорна, посвећена свом позиву, решена да не штедећи себе помогне. После наставе одлази до села у којем је живео Мута. (Надимак су му наденули другови из одељења. Болно, али истинито – деца често забораве шта је то емпатија.) Испред куће затиче мајку чије грубе руке причају своју причу – тежачку, злосрећну, недовршену. Како започети разговор? „Знате“, запита колегиница, „Ваш син не проговара“? Мајка слегну раменима и благородним гласом, помирљиво, констатова: „Знам! Једног дана је само заћутао. И тако... Шта би и имао да прича...“ Након што је још једном одмерила колегиницу од главе до пете, окренула јој је леђа и ушла у оронулу кућу.

„Да сам професор, а они ђаци, моја толеранција би била равна нули. Професор... Професор је пас који још само може да лаје ако су му гласне жице живе. Професор више није ни пас. Мање је вредан и битан у овом данашњем савременом и демократском друштву од обичног пса луталице. Ученицима фали само поводац, па да прошетају професоре кроз град.“

Део писменог задатка на тему: Ћутим, а проговорио бих: искрено о мојим професорима.

Данас је преминуо мој некадашњи одељењски старешина. Предавао ми је математику, сагоревао је на часу – није штедео ни себе, ни нас. Није ми био један од омиљенијих наставника, јер ми ни математика није била омиљени предмет. Једном сам плакао, толико ме је разљутио да сам плакао све време на путу од једне до друге школе, јер нисам имао стрпљења да сачекам педагога који је био у другој школи. Хтео сам истог часа да тужим наставника. Био сам седми разред, идем путем – а суза сузу стиже, јецам. Ево, сећам се тих суза и данас, али правог и ваљаног разлога за моје хистерично понашање и излив беса не успевам да се сетим. Још увек памтим његове рецепте исписане након неуспелих домаћих задатака: 3x1 вежбање дневно, пре оброка. Био је бескомпромисан. Забранио нам је да му ма какве поклоне доносимо. На крају осмог разреда, када смо изразили жељу да му поклонимо нешто за успомену, рекао је: „Мени је највећи поклон да положите пријемне испите и упишете жељене школе.” Тако је и било. Донео је преко сто ружа из сопственог ружичњака како бисмо сами направили букете за наставнице и другарице. Био је духовит. Био је посвећен свом послу. Били смо му последња генерација. Радио је са нама као да је био на почетку свог радног века – пун ентузијазма, наде, енергије. Тада нисам успевао да разумем његове методе – а из данашње перспективе бивају ми све јасније. Човек је покушавао да изгради систем који није постојао. Био је један од највећих радника које сам имао прилике да упознам. Сад разумем. Човек се читав свој радни век борио са ветрењачама. Недавно сам га срео. Рекао сам му да радим у школи, да сам сад са оне стране катедре. Само што није заплакао. Потапшао ме је по рамену, и, готово посрамљено, али одлучно, посаветовао: „Молим те, штеди се, штеди се колико год можеш. Не вреди, не вреди...”

Valjda isprazni monarh misli da će se tako lakše sporazumeti sa obožavaocima Solženjicina na zapadu...

(inserti iz teksa D. Marjanovica "Transformacija ruske retorike i zašto je Kazahstan, ključni saveznik, zaprijetio izlaskom iz Euroazijske Unije") 

"... ...

"Gospodin Nazarbajev je mudar lider, vjerujem da je najmudriji na cijelom post-sovjetskom prostoru i nikada ne bi išao protiv volje naroda. Sve što je radio je bilo u interesu Kazahstanske države", rekao je Putin. Lijepe riječi o svom, kako i sam kaže, najbližem i najvećem savezniku. No, tada

[Српска душа у европској форми]

„Јер само хармонија показује
како народ мелодију осећа."
Корнелије Станковић

Када су ме у једној радијској емисији питали шта је то велико што је Мокрањац урадио у својој музици, одговорио сам: Мокрањац је искористио европску хармонију да истакне и покаже лепоту српске мелодије, а истовремено је искористио српску мелодију да истакне снагу европске хармоније.

Током одрастања, музика која је скоро свакодневно била део мог дана, била је Мокрањчева. Некада као пука забава, некада као извор естетског искуства, а некада као лек. Умео сам доста времена да проведем свирајући хорске композиције на клавиру. Оне су због малих техничких захтева, пуноће хармоније и, услед текста, отвореног емотивног садржаја, биле вишеструко погодне за уживање. Моја музичка машта би звук клавира претварала у савршен хорски звук. Ноте Мокрањчеве музике су имале доминантно место на мом клавиру, поред Бетовенових соната.

Pa da vidimo kako će pro-četnička vlast izvesti taj salto mortale...

Poziv na monitoring zvanične proslave oslobođenja Beograda

Kulturni centar Rex poziva sve zainteresovane za pitanja odnosa države i društva prema novijoj istoriji, da intenzivno

Ономад сам сазнао да у неким местима у земљи нам Србији ученици одсуствују са наставе како би присуствовали традиционалном молебану у црквама. Молебан има за циљ да умилостиви Господа како би излио милост своју, и благословио почетак нове школске године. Дакле, Оче, благослови!

Bitefi su uvek najavljivali kiše, i nepoznate vetrove... nove grimase teatarskih gesta, tekstove bez prepoznatljive interpunkcije i ključeva sakrivenih u neočekivane brave....

Dovodili i okupljali one koji su ih voleli, znajući ili sluteći zašto... koji su ih pakovali u za njih osmišljavane reči i pokrete. A teatru bili ogledalo sa obe strane.

Najvažnije što danas donosi, za mene, jeste vest da dolazi. Iz prošlosti, vetrom kome još nije nadenuto ime, uz mutnu i blatnjavu kišu, ali: Bitef i ove, 48. godine, dolazi.

U Beogradu se već treću godinu organizuje Startap Akademija, škola tehnološkog preduzetništva kroz koju su u poslednje dve godine prošli neki od najaktivnijih i najuspešnijih domaćih startapa. Školu realizuje udruženje SEE ICT koje se od 2011. godine bavi razvojem domaće startap zajednice, a za program i koncepciju ovogodišnje Akademije je odgovoran Alex Čović.

Ove godine na Akademiju ćemo upisati 30 ljudi koji žele da se njihove ideje pretoče u proizvode koje na globalnom nivou koriste milioni ljudi i koji ostvaruju značajan profit svojim osnivačima. Od treće generacije polaznika se očekuje da nastave sa tradicionalno dobrim rezultatima koje su timovi sa Akademije pokazali, i da pre svega istraju u ideji da naprave proizvod vredan globalnog tržišta.