Ономад сам сазнао да у неким местима у земљи нам Србији ученици одсуствују са наставе како би присуствовали традиционалном молебану у црквама. Молебан има за циљ да умилостиви Господа како би излио милост своју, и благословио почетак нове школске године. Дакле, Оче, благослови!
Размишљам шта мало ђаче иска од великог творца, а шта искају његови учитељи и наставници. Није тешко претпоставити, ученици сву своју молитвену снагу усмеравају ка добрим оценама, а наставници ка добрим ученицима, већим платама и бољим условима за рад (шта год то значило). Бог је савршен и свемогућ, зар не? То се свакако не проблематизује. Међутим, неизбежно је питање да ли је и свевидећи. Ако јесте, како је могуће да не види да у већини школа у Србији не постоје услови за елементарну хигијену ученика?! Сапун и убруси се доживљавају као луксуз. Како је могуће да не види да у неким школама постоје још увек чувени пољски чучавци?! Зна ли Свевидећи да је за већину ученика куповина књиге инвестиција коју морају планирати месецима унапред – књига је луксуз, такође. Док велечасни, о, Бого мој, комуницирају са паством путем друштвених мрежа, у многим школама је компјутер мисаона именица. Док велечасни ходочасте искључиво у маркираним аутомобилима, многи ученици километре препешаче да би дошли до својих школа, или се возе аутобусима, ако имају среће, којима се ни марва не би возила. Свете тајне све скупље, а јавна тајна је да ће се просветним радницима смањити плате (нису се они заветовали на сиромаштво, само да подсетим). Бого мој, у школама се намножили фарисеји, у твом храму трговци. Храмови велепни, школе руиниране. Ако си, Бого мој, свевидећи, зашто онда ћутиш, док говориш? Или си можда, пак, свевидећи, али ниси свемогући?!
Можда су моја питања и сувише профана; али, док се бавимо небеским темама, ова земаљска Србија нам одузима елементарно достојанство.