ovog puta u jevrejskom sektoru, ultraortodoksni jevrejin je napao dečake i devojčice, 16-ogdišnjake, koji su mirno i veselo koračali gradom iskazajući ponos gej ljudi - gej kultura je slobodna u Državi Izraela.

trenutak početka hijenoznog, neljudski zlog napada

  ili penzioni sistem za nezainteresovane*

penzioni sistem je u kolapsu. ne samo u srbiji. projektovan je za neke druge odnose broja zaposlenih i penzionera. sada, kada su ti brojevi skoro izjednaceni jednostavno ne funkcionise. penzioneri primaju premalo, zaposleni daju premnogo. priveda se u gusi u davanjima, penzioneri iscrpljuju usled nedovoljnih primanja. kao resenje se nude 3 stuba (sto vise "oslonaca", sistem je stabilniji).

pre svega, izvinjavam se jer ja nastampavam jednu temu sa drugom, sto mislim da je virtualno nekulturno, ali evo, posto vidim da ljudi prate moj domen, a b92 iz nekog razloga je odlucila da me ne sutne odavde (hvala Nevidljivoj Prijateljici ili Prijatelju sto je tako, dve zenstvenosti i njihova trpeljivost su ucinile od mene boljeg coveka, jedna moje rodjene zene a druga ova nevidljiva, b92-ina, fenks, dear Droogs), ovo je nesto sto sam preveo za republicki gradjanski Centar za legalizaciju medicinskog kanabisa u Srbiji (odnosno njegovu pokrajinsku sekciju), a cini mi se kao zgodno da stoji dostupno i ovom delu javnosti, i da je vredno polemike. pored toga sto je uzorno kako odredjeni ljudi sa najvise instance brinu o svom drustvu, drzavi, gradjanima, obolelim gradjanima, privredi! - ukazuje i na mehanizme kojima gradjani mogu da se izbore, ako ne za apsolutne slobode onda barem za mestimicnu slobodnost u odnosu prema drzavi. tekst je poduzi, pa ako ste na poslu a zanima vas, ostavite ga za docnije, kada deca zadremaju a supruge vam daju voljno.

Kongres studenata nekakvih nauka,  u povratku, sa Kopaonika, četiri autobusa intelektualne elite zaustavljaju se na nekom odmorištu, ili pumpi, podatak iščileo iz pamćenja, otegao se red ispred sanitarnih prostorija.  Prva na redu ispred rajskih dveri je studentkinja treće godine, posle urednog  petnaestominutnog čekanja. Iza nje je, takodje, dugačak red.  Tri ženske osobe prolaze pored reda i jedna od njih kaže:

“Mi smo nastavno osoblje, mi ćemo preko reda. Ne smeta vam, je l’ da?“

„Meni smeta. Mi svi čekamo u redu već 15 minuta.“ kaže studentkinja.

One, svejedno, ulaze.

Dina, pustinjska planeta, 2075. Zabeleška iz mog mrežnog dnevnika:

"Prevlast straha - sada je novembar 2025. U mračnom i zloslutnom raspoloženju Izrael u Tel Avivu obeležava trideset godina od ubistva Jichaka Rabina. Od početka Četvrte Intifade 2018. godine, bezbednosna situacija se ponovo pogoršala, ne samo u Izraelu i Palestini, već i širom Bliskog Istoka. Jedna od posledica toga je postepeno smanjenje broja kako arapskih tako i jevrejskih stanovnika u Izraelu, jer su svi koji su imali mogućnost  - otišli, želeći da izbegnu ne samo atmosferu nasilja već i okrutne uslove života u zemlji u kojoj vlada gotovo vojni zakon.

Prevlast nade - novembar 2025. Ovde, u Tel Avivu, na trgu koji sada nosi njegovo ime, tačno pre trideset godina ubijen je Jichak Rabin. Danas je ovaj grad mesto velike međunarodne proslave petogodišnjice mirovnog sporazuma za Srednji Istok, kojim je najzad učinjen kraj nasilju, nesigurnosti i nepravdama koji su trajali više od sedamdeset godina. Prisutni su predstavnici svih zemalja, svih zemalja članica proširenog Saveta bezbednosti Ujedninjenih nacija, uključujući SAD, Kinu, Indiju, Rusiju, Brazil i Južnu Afriku. Nedavno ujedinjenu Evropsku uniju sada, naravno, predstavlja jedan izaslanik."

- iz knjige Geopolitika emocija, Dominik Mojsi.

Eto, šta ćeš, sve reke teku nekuda, pa je tako i ova životna otekla u nekom tajanstvenom pravcu.

Рат је ултимативна коцка, нема већих улога. Одлука да се иде у рат значи и прихватање последица те одлуке. Рече лепо нешто у том смислу још ономад један од незваничних богова те дисциплине, Гај Јулије Цезар, прелазећи Рубикон. Оно што није рекао је да кад следећи пут дођеш на ред (ако дођеш) можеш и да не бациш коцку. У људским односима не постоје непоправљиви односи иако су сујете и осећања уопште велика препрека, а у односима целих друштава још мање јер су и та осећања деривати, а они који друштва воде се тиме баве занатски и тренирани су да (донекле) потисну емоције. Свакако је тешко, али није ни немогуће ни незамисливо.
Мој је утисак, и са тим иде и још једно разочарање у Европу пре свега, али и цео колективни Запад као сферу у којој и ми интелектуално бивствујемо, да у новој рунди неће бити искоришћена прилика да се ситуација деескалира. Ту пре свега мислим на сукоб у Украјини који је значајнији за глобални поредак, али периферним погледом гледам и на Газу где је страдање цивила и последице по локалну популацију још трагичније. Путин је још једном оставио простор за решевање ситуације преговорима иако сад тражи више, мада изгледа ни он више не верује да је анти-руска хистерија у Европи и Америци излечива у овој генерацији. Узрок рата и јесте та скоро патолошка анти-руска хистерија, без ње не би било НАТО-а, без ње не би било потребе за ракетним штитом.
Не улазећи сад детаљно у генезу те фобије од Русије питање је како је могуће да се тако нешто деси у напредном свету где се (номинално) разум цени високо изнад емоција, у свету чија напредност потиче управо од усвајања хуманистичких принципа одбацивши успут многе религијске догме.
Тај свет сад полако у својој рационалној анализи долази да спознаје да ипак нису довољно ресурса посветили уништењу Украјине и Русије. Ако се нешто брзо не промени, ако се брзо не пређе скроз на ратну привреду оде маст у пропаст и Путин ће обновити Руско царство и окупирати једну по једну европску земљу како то веч иде заплет у бајкама. Није никакво олакшање, али јесте отрежњујуће да исти људи који су Србији и Србима говорили да се окану емоција и принципа, него да прихвате "реалност нна терену", сада исто тако упорно одбијају да и сами примене свој савет. Кад кажем то не мислим да само прихвате мењање граница као да се ништа није десило већ да приступе озбиљним реформама светског поретка, безбедносних уговора и међународног права.

... ništa se ovde ne menja, sve je stabilno i uobičajeno ... ginjol predstava i prikazanje stereotipnog i ovde već viđenog libreta je i dalje u toku ... rezervcije za sedišta u gledalištu su obezbedjene do u beskonačno ...